1. Настанак француске краљевине
2. Подршка цркве
3. Увећање краљевске власти
4. Завођење реда у краљевству
5. Покоравање цркве краљу
6. Скупштина сталежа

Настанак француске краљевине

Француска је савремен назив за тадашњу Западну Франачку. Њом je од средине VIII века владала династија Каролинга, која је престо преотела династији Меровинга. Краљевска круна је временом постала изборна и претенденти на престо су подршку феудалних кнежева прикупљали давањем поседа и положаја. У стварности,  Француска позног X века је више била лабав савез великих феудалних кнежева него уједињена држава. Велики господари су били повезани заједничком вазалном обавезом према краљу. У пракси су се према краљу односили као равноправном – као војводи Француске која је обухватала простор око Париза. То је био краљевски домен, његов лични посед, односно једина територија над којом је краљ имао непосредну  и потпуну власт.

„На сваком нивоу у друштву људи су тражили заштиту од својих моћнијих суседа, понекад с надом да ће избацити један другог из игре и тиме створили мешавину често сукобљених обавеза, чиме се уништавао сваки осећај политичке хијерархије. Тако је, да узмемо екстреман пример, око 1150. године гроф од Шампање био вазал десеторици различитих властелина (укључујући француског краља, војводу од Бургундије и надбискупа из Ремса). Вековима су велики племићи настављали да учвршћују своју аутономију и да траже савезе који би им помогли да је одрже. Облици уговорног односа, вазалства, створени су посебно на северу, и у њима је слабији постајао вазал јачем. Вазали би се сагласили да служе војну службу, дају савете и да пружају финансијску помоћ, а заузврат да добију заштиту и правду. У том процесу су краљеви, принчеви и грофови тежили да учврсте своју власт везујући за себе ратнике, а посебно витезове коњанике, који су чинили срж сваке војске. […]

Феудални посед заједно с приходима које је доносио добијао се као награда на ритуалној церемонији религиозне природе са заклетвама које су често полагане над светим реликвијама. Циљ тог ритуала био је да учврсти осећај обавезе између властелина и његових људи (уговорних страна), као и да се објави постојање такве обавезе. Међутим, све већи број замкова, у почетку дрвених кула на узвишењима, окружених дрвеном оградом и јарком, а од ХІ века и с каменим кулама стражарама, указивао је на континуирану поделу моћи, све већу несигурност, и растућу анархију. Замкови су служи ли као трајне базе за коњицу и кључне тачке краљеве контроле, или као центри за учвршћивање независног ауторитета, док су феуд и околна земља сматрани за наследан посед оних који су их контролисали. Утврђење је служило и да заштити и да обезбеди контролу над локалним становништвом. Она су била и кључни елеменат у непрекидној борби властелина за контролу над територијом, а која се често претварала у пљачку и освету. Да би контролисала те нереде, црква је тежила да охрабри идеале хришћанског витештва, а истовремено се развио и осећај припадности одређеном друштвеном поретку код коњаника који су могли да контролишу земљу и ресурсе и да се опреме на одговарајући начин за ратове који су и били њихов raison d’être. Развио се и заједнички кодекс понашања. Рат је сматран херојским подухватом, извором славе и репутације, а у доба крсташких ратова светомучеништвом. Са циљем да се регулише убијање, правила витештва су дефинисала часно понашање међу племићима, чинећи, међутим, мало да заштите обичног војника или припаднике потчињених класа, на које се уопштено гледало с ниподаштавањем. Даљи знаци растуће групие кохезије могу се видети у браку као средству за избегавање даљег цепања феуда и стварања мреже солидарности и осећаја поноса због наслеђивања.“

Роџер Прајс, Кратка историја Француске, Београд 2005, 66-68.

Хуго Капет (987-996) је био оснивач нове династије, која је владала до 1328. године. Капети су Париз начинили престоницом, саградивши своју краљевску палату у њему.

Краљевска власт се јаче осећала у северном делу, где је био домен, него на југу. Стога су на северу грађани имали веће изгледе за каријером у државној служби.  У XIV веку краљ још није био довољно сигуран у свој ауторитет на југу земље, па су га тамо заступале особе вишег  ранга, чиме је уједно и придобијао аристократију дајући им положаје.

Подршка цркве

За настанак монархије значајна је била подршка цркве. Ради спречавања пустошења црквених имања током феудалних ратова локалних моћника, црква је подржавала монархију, којом управља појединац  крунисан од цркве, који је стога имао посебну обавезу да је штити. Стога је црква пропагирала светост краљевског достојанства, тежећи да успостави краљевску власт довољно моћном да обузда велике господаре.

Увећање краљевске власти

Први краљ Француске који је постао далеко моћнији од свих својих вазала био је један од предводника Трећег крсташког рата, Филип II Август (1180-1223). Освајањима (Нормандије и других мањих области) и женидбом (нећаком грофа Фландрије, која је била наследница грофовије Артоа) је проширио краљевски домен учетворостручивши краљевске приходе.

„Владавина Филипа Августа представљала је одлучујући корак у развоју француске државе у смислу њене територијалне експанзије и способности да се покоре моћни ривали. Краљ је могао да искори сти свој положај феудалног врховног господара и заштитника цркве са циљем да интервенише у пословима тако моћних вазала као што је био енглески краљ Хенри II, који је до 1165. године контролисао више од пола Француске, па и територију на 60 километара од Париза. Уништење тог анжујског царства олакшано је жестоким свађама између Хенрија II и његових синова, што је само по себи подстицало комплексне феудалне поделе унутар већ уситњених поседа Плантагенета. Иако га је претходно поразио Ричард (краљ Енглеске познатији као Ричард Лавље Срце, који је умро 1199), Филип је затим постигао велики успех против неодлучног и непопуларног енглеског краља Џона Без Земље и његових разних савезника. Пери-од пробоја у гранична подручја и напори да се придобију локални великаши били су велика претња по њихов опстанак, коју је прати-ло освајање Нормандије, а 1214. године тријумфалним победама над енглеским краљем код Ла Рош-о-Моана, а затим поразом Отоа IV, цара Светог римског царства, и његових фламанских и енглеских савезника код Бувина.

Те победе омогућиле су велике промене у односу снага у Европи, као и огромно смањење моћи енглеског краља. Насупрот томе, освојена територија је у знатној мери поправила финансијске и људске ресурсе француске монархије. Приходи круне повећали су се за 160% између 1180. и 1203. године, развој који је сам по себи изискивао увећање централне администрације. Како су његова титула и орао на његовом печату означавали, Филип је представљао „империјалну“ слику монархије. У својству краља он је одавао пошту само Богу, док је краљевска власт била јасно постављена изнад племићке власти.“

Роџер Прајс, Кратка историја Француске, Београд 2005, 29-30.

Поделио je Француску у округе којима су управљали краљеви представници. Именовао их је из редова средње класе, дуговали су свој положај краљу, па су били одани његовим интересима. Поставио је темељ чврсте монархије. После њега су наследници наставили са ширењем краљевског домена. Међутим, краљевски домен се касније делио међу синовима владара.

Завођење реда у краљевству

Вођа последња два крсташка рата, француски краљ Луј IX Свети (1226-1270) био је побожан и савестан владар надахнут схватањима о узвишености краљевских дужности. У складу са вером, презирао је феудалне ратове. Хтео је да их спречи. Најпре их је спутао разним ограничењима. Тако је сваки племић морао да упути изазов противнику много пре него што отпочне рат. Такође, морао је да обавести противникове рoђаке и упита их да ли они намеравају да учествују у рату. Ако би једна страна затражила примирје, друга је морала да пристане. Вођење личних ратова је постало толико сложено да више није било забавно. На крају је Луј IX у потпуности забранио феудалне ратове.

За време владавине њега, његових синова и унука, у Француској је заведен ред каквог неће бити наредних векова. Спровео је судску реформу којом је уведена могућност жалбе краљевском суду на пресуде феудалних судова.

По овом краљу име је добио град Сент Луис у Сједињеним Америчким Државама.

Покоравање цркве краљу

Краљ Филип IV Лепи (1285-1314) је ратовао против Фландрије и Енглеза. Рат против Енглеске се завршио тако што се његова ћерка Изабела удала за енглеског престолонаследника, што ће касније бити један од узрока Стогодишњег рата, који је обележио историју Француске у позном средњем веку. Да би покрио велике трошкове рата против Енглеза решио је да узме богатство Јевреја, темплара и католичке цркве. Протерао је Јевреје и распустио витешки ред темплара, да би се дочепао њихове имовине и ослободио дуга код Јевреја. Филипова победа над поглаваром католичке цркве је означила почетак авињонског ропства папа, када су папе биле под контролом француских краљева.

Авињонско ропство папа и распуштање темплара

До сукоба је дошло због намере француског краља да опорезује свештенство у Француској (које је било ослобођено плаћања пореза). У периоду 1305-1378. седиште поглавара католичке цркве је премештено из Рима у Авињон на реци Рони, у Бургундији, на територији Римско – немачког царства, али под влашћу француских кнежева у близини француске границе. Надзор француског краља нанео је велику штету угледу и утицају папа. Од 1378. постојала су двојица папа, један у Авињону (прихватали га француски савезници и енглески противници) и један у Риму (прихватали га противници Француза). То је био велики раскол у католичкој цркви, који је потрајао до 1429. године и коначне победе римске струје. На сабору цркве у Француској 1438. године усвојена је Прагматична санкција из Буржа, којом је практично господар цркве у Француској постао краљ, уместо папе.

Скупштина сталежа

Краљеви су схватили да је лакше прикупљати порезе и спроводити законе ако се претходно са тиме сложе они којих се то тицало. Филип IV Лепи (1285-1314) је био у сукобу са папом, па му је била потребна подршка народа. Стога је позвао цркву, племство и градове да пошаљу представнике који ће се састати на првој скупштини сталежа. Ово тело је пружило подршку власти краља као представника целог народа. Краљеви су сазивали ово саветодавно тело када би сматрали да је потребно. Моћ феудалног владара била је ограничена традиционалним обичајима. Уз подршку народа он их је могао изменити или заобићи, а да избегне отпор. Касније ће се схватити да скупштина сталежа може да контролише краља, ускраћивањем одобрења које тражи.

Стогодишњи рат – сукоб због којег је француски престао бити званичан језик у Енглеској

Нециторана литература:

• Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, поглавља: 15, 25, 31-35, 37
• Удаљцов, Космински, Ваjнштајн, Историја средњег века, Београд 1950, главе: XVIII-XX
• Едуар Пероа, Историја Француске, Београд 1961.

---