Циљеви

„У моменту када је започињала рат, за Аустроугарску је најбоље решење било да сукоб остане у локалним оквирима, без мешања других сила Аустроугарска дипломатија је отуда настојала да Петроград, Париз, Лондон и Рим како у рату са Србијом нема освајачке намере и да је у питању вид „полицијске акције“, поведене у намери да буде кажњено и уништено „завереничко жариште“. Рат је према томе представљен као изнуђена самоодбрана. С друге стране, Немачка је желела решење којим би, без великог рата, преко Балкана и Турске, продрла до Средњег истока. Истовремено, спремала се и за рат у коме би се обрачунала и са Француском и са Русијом. Посезање за светском моћи ишло је ка новој подели света и успостављању поретка у коме би Немачка имала доминантно место.

Силе Антанте су у рат закорачиле са намером да заштите сопствене империјалне интересе. Русија је настојала да Балкан и мореузе стави под своју контролу, отварајући пут ка јужним морима. Пораз Аустроугарске донео би јој доминацију у Панонској низији, источнoј и средњој Европи. Француска и Велика Британија пак браниле су своје колонијалне поседе и надале се новим територијалним добицима. Занимали су их, такође, контрола над изворима нафте на Средњем истоку, учвршћивање позиција у Европи, добит која је проистицала из доминације на морима и уништење конкуренције у прекоморској трговини. Сарајевски атентат је из тих разлога послужио као повод за почетак рата какав свет до тада није упознао.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Српска књижевна задруга, Београд 2014, 11-115.

Планови

„Немачки рани план уобличаван је почев од 1905. године као део програма развоја армије и економије. Потребе немачке индустрије, финансијског капитала и привреде, условљене међузависношћу са капацитетима противничких држава, захтевале су, независно од војних планова, да рат кратко траје и буде завршен успешно. Процењивано је да би дуготрајни рат, поред ненаднокнадивих губитака у људству и материјалним добрима, претио револуционарним врењима, погубни по постојећу власт. Немачки планери су офанзивну стратегију сматрали кључем победе, негујући уверење надмоћности немачке војно-оперативне мисли. Надали су се да ће силина удара смањити ризик од исцрпљујућег рововског рата и убитачних дејстава артиљерије. Процене да се може победити и снажнији непријатељ темељиле су се на убеђењу да Немачка располаже надмоћном стратегијом, тактиком, вођством, обуком, наоружањем и моралом војника.

Ратни план предвиђао је избегавање истовременог ангажовања два фронта – против Француске и Русије. Због тога би прво био поведен муњевити рат са Француском, сличан „снажној али краткотрајној олуји“, у коме би учествовале главнина немачке оперативне војске. Кључни удар планиран је преко територија Белгије и Луксембурга, уз избегавање фронталног напада на источне, утврђене границе Француске, на којима је постојала могућност снажне одбране и вођења дуготрајног рововског рата. Напад на Русију уграђен је у постојећи ратни план накнадно, а требало је да буде изведен пуним војним капацитетима после победе над Француском. У таквим околностима, Немачка је гајила наде да ће у континенталном европском рату Велика Британија остати по страни, што се показало као погрешна процена.

Аустроугарски ратни планови пројектовали су ратне операције против Србије, Црне Горе и Русије. Беч је рачунао на спорост Русије у мобилизацији трупа, која би аустроугарској војсци пружила довољно времена да порази Србију. Трупе би потом биле пребачене на Исток и на том правцу задржавале руске дивизије све док, после победе над Француском, на тај простор не би пристигле и немачке армије.

Антанта је почивала на савезу Русије и Француске споразуму који је са њима, без жеље за прихватањем других обавеза, склопила Велика Британија.

Француски ратни план, темељен на обновљеној конвенцији са Русијом из јула 1913. године, заснивао се на одбрани француско-немачких граница, у којој би било ангажовано 1,3 милиона војника, и офанзиви коју би са Истока извршила Русија. Ратни планови Русије пак имали су две варијанте. Прва се тицала првобитног немачког удара на Француску, због чега би руске трупе биле концентрисане на сукоб са Аустроугарском. У другој варијанти која је предвиђала немачки удар на Русију, главнина трупа требало је да буде усмерена у том правцу. У оба случаја планиран је офанзивни рат са Немачком, с тим што је у првом било предвиђено претходно уништење аустроугарских јединица.

Према српском ратном плану, сачињеном 1908. године, основно је било „држати се одбране док се политичка и стратегијска ситуација не разјасни, а тада дејствовати према ситуацији.“ Главни удар непријатеља очекиван је са севера (линија Обреновац-Београд-Пожаревац), због чега је главнина снага одбране била коцентрисана иза граничних река Саве и Дунава, док су помоћне линије одбране биле концентисане према Дрини. Из тог правца испуњеног бројним попречним планинским баријерама и лошим комуникацијама, није очекиван одлучнији напад. План је предвиђао почетну дефанзиву, док се не изврши консолидација линије одбране концентришу јединице, а након тога прелазак у офанзиву и продор у Срем и Босну.

Штитећи своје интересе на Балкану и не могавши да допусти немачки продор на Исток, пре свега према Босфору и Дарданелима, мореузима којима је извозила своје житарице, Русија је мобилизацијом војске показала да неће напустити Србију. Руковођена конкретним интересима и рационалним проценама, није могла допустити слом Србије, немачко овладавање Балканом и мореузима, пресецање веза са Медитераном и продор на Средњи исток. У насталој ситуацији мобилизација трупа представљала је јасан избор Петрограда да, стајући уз Србију, штити властите позиције. Упоредо са почетком бомбардовања Београда с аустроугарских монитора 29. јула 1914. године, Русија је, ипак, још једном безуспешно покушала да спор Србије и Аустроугарске буде решен на Хашком суду. Тумачећи нешто касније одлуку о пружању подршке Србији, министар Сазонов је на седници Државне думе изјавио како Русија није могла да допусти да „воља“ Аустроугарске и Немачке постане „закон у Европи“. У исто време, оглушивање о молбе Србије за помоћ значило би да напушта вишевековну улогу заштитника балканских народа.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Српска књижевна задруга, Београд 2014, 111-113.

Могућности остварења

„Планови са којима су велике силе закорачиле у рат били у офанзивни, концентрисани на велике битке којима је у кратком року требало одлучити победника. Ток операција и исход ратовања у 1914. години показао је колико се планирано разликовало од оствареног. Немачки план није био у складу са стратешком ситуацијом у Европи и као такав захтевао је велико напрезање. Осим тога, није предвиђао укључивање Велике Британије у рат. Француски генерали превидели су немачки упад у Француску преко територије Белгије. Планови Русије нису били у складу са војним, економским и организационим могућностима земље. Очекивања Аустроугарске, посебно на Источном фронту, нису била реална. Генералштабовци свих великих армија планирали су операције којима је требало обухватити и уништити противничке трупе, што је условило ширење фронтова и њихово претварање у непрекидне линије сукоба. Често се дешавало да противници буду потцењени, што се завршавало болним поразима. Већ прве ратне године то се десило Немцима у сукобу са Русијом и Француском, као и Аустроугарској у рату са Србијом. Рововски рат, у коме ниједна од противничких снага није имала довољно снаге за пробој фронта, умарао је зараћене стране, док су поједини родови војске, попут коњице, у модерном рату изгубили смисао. Стаблизовање стања на фронтовима, сазнање да ће рат дуго трајати, велики војни губици, пад производње и стандарда, несташице и други проблеми актуелизовали су питање склапања „часног“ (сепаратног) мира који је Немачка, уз одређене услове, била спремна да понуди, како Русији тако и Француској. Суочени са питањем на који начин савладати противника, ратни стратези нису имали прави одговор. Поново је активирана тајна дипломатија, која је покушавала да притисцима и понудама различитих компензација још увек неутралне земље привуче на страну једног од зарађених блокова.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Српска књижевна задруга, Београд 2014, 116.