Након уклањања са власти династије Обреновић 1903. године радикали су сачували доминантну подршку народа, али су се поделили. Главне странке су биле Народна радикална и Самостална радикална странка, која је настала издвајањем групе углавном млађих интелектуалаца из радикалног чланства.

„Самостални радикали (самосталци) представљали су једну од најзначајнијих појава у српској политичкој историји. Њихово напуштање Народне радикалне странке није било последица незадовољства партијским програмом, већ тога што су сматрали да су радикали изневерили страначка начела. Радикалским вођама, нарочито Николи Пашићу, замерали су да се у кризи код [неуспелог] Ивањданског атентата [на Милана Обреновића, 1899. године] нису добро понели, да су прихватили увођене установе Сената [у којем је краљ постављао 2/3 чланова] Уставом из 1901. године и сарађивали са непопуларним напредњацима. Прогласивши се „моралном жандармеријом“, тежили су израстању Србије у модерну државу, уређену по угледу на најразвијеније европске демократске земље. Убрзо по конституисању у посебну странку, у свој програм су унели и захтев за „неговање духа југословенске заједнице“ [скоро деценију и по пре настанка југословенске државе]. Њихово страначко вођство потицало је највећим делом из редова универзитетских и средњошколских професора, адвоката и пословних људи. […] И поред великог угледа самосталних страначких првака, попут Љубомира Живковића, Љубомира Стојановића и Љубомира Давидовића, најзначајнију политичку улогу у земљи и даље је имао Никола Пашић.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд 2014, 25-26.

Са повратком Карађорђевића завршена је борба радикала и династије, а отпочео период сукоба радикала и самосталних радикала. Већ на првим изборима, после Мајског преврата, наступили су са одвојеним листама. Подршка бирача је била равномерно подељена (38,3% за старорадикале, наспрам 36,5% за самосталце), а заједнички су освојили чак 75% гласова. После избора је привремено обновљено страначко јединство, тако што су оформили заједнички посланички клуб, који је опстао до краја 1904. године. Одвајање самосталних радикала је довршено почетком 1905. године, усвајањем сопственог програма и статута.

„Радикална странка, навикнута на готово једнодушну подршку народа, тешко се мирила са промењеном ситуацијом. Оштри напади и дисквалификације политичких противника произилазили су из основног политичког става да је Радикална странка прави и једини представник и тумач народних интереса, из чега је следило да је и одвајање самосталаца и прегруписавање других странака значило поделу која слаби народ и доводи у питање снагу државе.“

Дубравка Стојановић, Србија и демократија 1903-1914, Београд 2003, 256.

Радикали су били бројнији, али су самосталци били веома борбена опозиција. Опозиција се служила опструкцијом у парламенту. Борба радикала и самосталаца савременицима је изгледала сувише заоштрена. Чули су се чак гласови да се због странчарства изгубила идеја о држави, и да земља срља у пропаст.

„Политичке страсти и непостојање развијене политичке културе давали су печат политичким борбама у којима су неистомишљеници проглашавани за непријатеље. Све то стварало је утисак да се земља налази на ивици унутрашњег рата свих против свих.“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд 2014, 25-26.

Зашто је политичка борба била толико заоштрена?

„У многим текстовима могу се наћи објашњења по којима је таква страст владала политичким односима због тога што се странке нису међусобно довољно разликовале и што су, због превелике међусобне сличности, свој идентитет градиле нападајући оног другог. […] За насталу контроверзу највећи део одговорности сносили су самосталци. У потрази за новим идентитетом они су лутали између потребе за истицањем сопствене посебности и покушаја да докажу да су управо они једини и прави радикали. […] Желели су, с једне стране, да истакну да су они нешто сасвим ново на политичкој сцени и да на свежини својих идеја изграде свој успех. […] Разлике које су постојале између радикала и самосталаца продубљивале су се временом, а самосталци су постајали све више свесни тога да свој идентитет треба да граде на новом програму, а не на критици другог. […] Модерне идеје социјалне демократије, социјалне правде и солидаристичке концепције државе постајале су све више обележја самосталаца…“

Дубравка Стојановић, Србија и демократија 1903-1914, Београд 2003, 285, 303, 314, 311.

„Различита гледишта била су изазвана и генерацијским јазом (вође самосталаца су биле у тридесетим и четрдесетим годинама живота и претежно школовани у Паризу, насупрот радикалским вођама који су били у педесетим и шездесетим). Млађи су били приврженији идеалима и оптуживали су старије да их је власт искварила, а старији су њих оптуживали да су „недорасла, неозбиљна политичка деца, која се играју државе.“

Дубравка Стојановић, Србија и демократија 1903-1914, Београд 2003, 316.

Четврт века касније Слободан Јовановић је приметио да са временске дистанце та борба није деловала толико бурно колико је савременицима изгледала. То је било време када су питања спољне политике била у првом плану, а у том погледу су се радикали и самосталци слагали, што се најбоље посведочило за време заједничке владе током анексионе кризе (1908/9). Радикалима и самосталцима је у суштини и идеологија била заједничка. Били су старији и млађи нараштај истог покрета. И једни и други су веровали у демократију и парламентаризам. Сагласни у основним, начелним питањима, они су се разилазили само у питањима детаљне примене.

„Борба радикала и самосталаца била је више на површини него у дубини. То нису увиђали савременици, па ни аустријска дипломатија. Она је веровала да је страначка борба довела Србију скоро до распадања и скоро онеспособила за спољашњу акцију. Тек Балкански ратови и Кумановска битка показали су свету да је Србија много јача и много више уједињена него што је то по борби радикала и самосталаца изгледало.“

Слободан Јовановић, Радикали и самосталци, у: Из историје и књижевности, Београд 1991, 536.

У периоду од Мајског преврата до Првог светског рата за 11 година променило се 17 влада, са просечним трајањем од 8 месеци. Ниједна влада није издржала цео мандат. Коалиционе владе (1903, 1908. и 1914. године) су се распадале због неслоге странака, а владе састављене искључиво од радикала или искључиво од самосталаца (само један такав случај – од маја 1904. до априла 1905.) су биле под притиском одлучне опозиције. Избори су одржани 5 пута (1903, 1905, 1906, 1908, 1912, а заказани шести 1914. нису одржани због избијања рата), и сви су били ванредни.

На свим изборима највише гласова су добијали они који су их организовали – једанпут „самостални радикали“ (1905. године на јединим изборима у овом периоду чију је коректност у целини мало ко доводио у сумњу[1]), а осталих пута „народни радикали“. Само два пута је опозиција долазила на власт (1905. и 1906. године), али оба пута вољом владара, а не захваљујући већини у скупштини. Опозиција је „народне радикале“ оптуживала за изборне малверзације[2] (притисак локалних власти и полиције на бираче[3], уклањање противника из бирачких спискова и „гласање“ преминулих[4], па чак и физичко уклањање политичких противника из живота[5]), а изборни систем им је додатно погодовао да процентуално добију више посланика него гласова. Један бивши министар се питао да ли уопште има смисла говорити о слободи избора у Србији све док она од партијске не постане правна држава, у којој се закони према свима примењују подједнако[6].

Народни радикали су трајно однели превагу над самосталним радикалима на трећим изборима, већ 1906. године. Њихова доминација у наредном периоду допринела је превазилажењу поделе на радикале и припаднике старих режима из доба владавине Обреновића (пре 1903. године). Предизборно удруживање (упркос неспојивим програмима[7]) скоро комплетне опозиције (јер су схватили да само тако могу да се надају победи над Народном радикалном странком) спречио је Први светски рат, али су се након њега остаци тих странака удружили у Југословенску демократску странку, која је Народној радикалној странци успешно парирала само на првим изборима (као и Самостална радикална странка у претходном периоду).

Хроми идеали „златног доба српске демократије“

Литература:

• Слободан Јовановић, Радикали и самосталци, у: Из историје и књижевности, Београд 1991, 533-536.
• Олга Поповић-Обрадовић, Парламентаризам у Србији 1903-1914, Београд 1998.
• Дубравка Стојановић, Србија и демократија 1903-1914, Београд 2003, 250-273, 283-321.
• прир. Душан Батаковић, Нова историја српског народа, 189-191.
• Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд 2014, 25-26.

[1] О. Поповић – Обрадовић, 183.

[2] исто, 231-232, 241-242.

[3] исто, 196, 218-219, 232.

[4] исто, 218, 231.

[5] исто, 208, 227.

[6] исто, 208, 232.

[7] исто, 223-224.