Искоришћавање радника у интересу страних инвеститора и улога синдиката – штрајк у фабрици шећера на Чукарици 1907. године

Штрајк у првој (1898) државној фабрици шећера (1948. добила назив по Димитрију Туцовићу, чија је биста 1952. постављена код фабрике у међувремену нестала[1]) на Чукарици, који је почео средином фебруара 1907. године, угушила је војска, што је 1/14. марта за резултат имало 4 мртва радника.

Почетком 20. века раднике у Србији није штитио закон, него уговори са послодавцима, који су често били странци који су добијали концесије за експлоатацију фабрика. Такав уговор (који је предвиђао радно време од 10 сати, при чему се, са временом за одмор, у фабрици борави 12 сати дневно, уз целодневни рад фабрике, јер постоји и ноћна смена) у „Краљевској српској повлашћеној фабрици шећера у Београду“ на Чукарици (тада сиромашно београдско предграђе у процесу одвајања од Општине жарковачке, којој 1907. земљиште на којој је била фабрика званично није припадало, него је било у атару Општине београдске[2]) су почетком 1907. године намеравали да раскину немачки концесионари. На противљење синдиката су одговорили да „они могу обезбедити јефтину радну снагу кад год то пожеле“.[3] То је било у време веће незапослености у Србији током царинског рата са Аустроугарском (1906-1911) и индустријске и финансијске кризе у Европи, која се одразила и на Србију (1907-1908).[4] Занимљиво да је прва ставка у уговору („тарифи“) била да се фабрика обавезује да запошљава само чланове синдиката, а ако ипак буде неопходно да се запосле и неке друге, да они морају да се прикључе синдикату.[5]

Радници су 13/26. фебруара ступили у штрајк. За тај датум дневни лист Правда је сутрадан, другим поводом, под насловом „Кобан датум“ писала: „Каква случајност: извршење пресуде је одређено не само 13, ну је чак пало и у уторак и месеца фебруара, а то је један од најкобнијих дана, који се могао десити по веровању народном.“[6] По фебруарској зими радници су организовали стражу испред фабрике, како у њу не би могли доћи заменски радници ради прекида штрајка („они то ни у ком случају неће допустити па макар по цену живота, јер су они у њој здравље изгубили док су је уредили, па сад да дође други“.[7]) Били су наоружани моткама и шиљатим гвожђем, а понеки су имали и ножеве и револвере. У кругу фабрике је организована и заједничка исхрана радника, од чијег посла је зависио опстанак 500 породица (толико је било запослених из ове фабрике, али им се у штрајку придружило још око 300 радника, што из чукаричких фабрика обуће и кожа, што беспослених). Штрајкачи, које су саветовали и представници мале опозиционе Српске социјалдемократске партије (Драгиша Лапчевић, Димитрије Туцовић и други који су тим поводом долазили на Чукарицу), покушали су да нађу савезнике на Чукарици и тако паралишу фабрику. Да би из фабрике изашли преостали службеници (а онда им наоружани радници више не би дали да се врате) покушали су да убеде продавце (у кафанама, пиљарама, пекарама) на Чукарици да не продају храну. Та акција је имала добар одзив продаваца, али је њено трајање спречила полиција. У циљу да спрече да радници у фабрику дођу возом (који је ради снабдевања долазио у фабрику) радници су заустављали возове и проверавали да ли у њима има штрајкбрехера. Радници су били добро организовани и одлучни да штрајкују. Када је управа фабрике од управе града затражила да омогући да радници који желе да раде уђу на посао (19.2/4.3) пријавило се само 8 (од укупно 507) радника. Уз помоћ полиције они су успешно спроведени у фабрику упркос радничким стражама. Полиција је ангажована не да заштити права радника, него да контролише раднике да не угрожавају мир и безбедност грађана. Следећег дана су штрајкачи успели да спрече малобројне полицајце (њих само 6) да уведу 40 штрајкбрехера (маса штрајкача их je растерала, неке и батинама). Дневни лист Политика није споменуо никакво насиље том приликом, него је истакао да се већина чак придружила штрајкачима, који су их убедили да је у њиховом интересу да не раде и обећали им да ће са њима поделити своју помоћ.[8] Дневни лист Правда је писао да су представници управе фабрике дошли у Скупштину да траже заштиту од владе.[9] Нове штрајкбрехере је пронашао посланик владајуће Народне радикалне странке (власт је била забринута да учестали штрајкови радника не угрозе напредак индустрије за који је давала повластице).[10] Поп Михаило Минић је сељаке у околини Крушевца приволео обећањем да ће у Београду добити стан, одело и велику плату. Њих скоро 200 је у Београд увела полиција. Штрајкачи су покушали прогласом да обавесте раднике у Србији да их варају обећавајући им дневницу коју нису имали штрајкачи, те да ће преузимањем њиховог посла упропастити 500 породица штрајкача, али и своје породице, јер од тих пара у Београду неће моћи да живе, те ће и поред напорног рада гладовати. Штрајкбрехере из околине Крушевца нису успели да убеде ни непосредним разговором, па је дошло до сукоба између њих (27. фебруара). Извештавање Политике се и у том случају разликује од исказа забележених у записницима са судских саслушања. Политика је писала о сукобу штрајкача са полицијом, не и са новопридошлим радницима[11]. О сукобу штрајкача и штрајкбрехера није писала ни Правда, чији је извештај био заснован на разговору новинара са радницима у штрајку („Ми доносимо извештај о току овог штрајка, који већ толико дана траје, да би се свет уверио да влада Пашићева није ни толико способна, да доведе у ред један обичан штрајк“).[12] Након овог осујећеног покушаја прекида штрајка радницима се на збору који је окупио 1500 радника (три пута више него запослених у Фабрици шећера) обратио Димитрије Туцовић (по којем ће после неколико деценија бити названа та фабрика).

Управа града је пре предузимања одлучујућих мера за прекид штрајка покушала да посредује око договора. Уприличен је састанак управе фабрике и штрајкачког одбора 27. фебруара. Управа не само да није хтела да продужи уговор са радницима („тарифу“) која је истицала у априлу (што је био узрок штрајка) него није била вољна ни да врати на посао синдикално организоване раднике, због учешћа у штрајку. Око овог другог је ипак делимично попустила, пристајући на само 100-150 радника, и то ако одобри централа у Немачкој. Радници нису могли да пристану на то, па је последња понуда управе била да се ипак приме назад на посао сви радници, али без потписивања уговора (што би било враћање на стање пре штрајка). Из Регензбурга су 28. фебруара одобрили примање назад само 150 радника. Управа фабрике је о томе обавестила управу града, а она штрајкачки одбор, од којег је тражила да о свему „обавесте масу и нареде да се са штрајком престане и уклоне се од фабрике и не чине више насиље, јер ће се против њих употребити жандармерија да их растури, пошто управа не може дозволити, да они под видом неког штрајка стварају анархију у земљи.“[13]

На основу обавештења управе града Београда да наоружани штрајкачи „и помоћу оружја спречавају радницима улазак у фабрику, нападајући чак и на државне органе, који су покушали да обезбеде слободу кретања радницима који хоће да раде…“[14] министар унутрашњих дела Стојан Протић закључио је „да су штрајкачи изишли из границе легалног штрајка, и да својим насилним спречавањем кретања радника, који хоће да раде и осталог, довели у питање личну и имовинску безбедност грађана и да је потребна употреба војске за сузбијање ових нереда, јер су за то редовна средства са којима располажемо недовољна“[15]. „С тога је Министарски савет [Влада Краљевине Србије чији је председник био Никола Пашић] донео решење „да се за угушење појављених немира на Чукарици а у рејону општине београдске и жарковачке употреби војска, а по наређењу министра унутр. дела“.[16]

Радницима се спремало крвопролиће ако се не повуку пред државном силом, о чему су сведочила и болничка кола које је полиција унапред довезла. На великом радничком збору, којем је 28. фебруара поподне присуствовало чак 2000 радника, представници штрајкачког одбора, централе синдиката (Главног радничког савеза) и Српске социјалдемократске партије (међу којима и Димитрије Туцовић), свесни тешке ситуације у којој су се нашли јер фабриканти имају подршку власти која је одлучна на крајње мере ради прекида штрајка, предложили су прекид штрајка и позвали раднике да се разиђу кућама. Међутим, већина штрајкача је отворено негодовала против обуставе штрајка. Анархисти су их подстрекивали на радикалне мере, оптуживши оне који су били за прекид штрајка издајницима. Секретар Српске социјалдемократске партије Триша Кецлеровић је раднике преклињао „да не срљају у страховиту катастрофу“.[17]

Првог дана марта (по тадашњем, односно 14. марта по данашњем календару) у 4.30 сати ујутру (Политика је о термину писала: „То је време изабрано као најпогодније јер се држало, да у то недоба и услед хладноће неће бити много штрајкача пред фабриком, а да ће се стража разбећи, кад види велики одред жандарма, те да ће се на тај начин моћи избећи крвопролиће“[18]) дошло је до сукоба полиције са радницима (њих око 250) који су одбили да напусте фабрику и пропусте оне који су скупљени да их замене у циљу прекида штрајка. Четворица радника су погинула, а још тројица тешко рањена. Опозициона Правда („орган напредњачке омладине“) је пренела да је рањених, по сведочењу радника, било укупно 20[19], а сутрадан је „с резервом“ пренела гласину да су „многи погинули радници бачени у Саву“[20] и да полиција није дала да се на захтев радника прегледа фабрички канал „у који се вели да су бачени неки радници“[21]. Политика је о томе истог дана известила „Јуче по подне Управа града Београда предложила је Главном Радничком Савезу да у Фабрику Шећера пошаље своје изасланике, да прегледају све канале, за које се у радничким круговима причало, да су пуни мртвих радника. Изасланици су тамо и били и нису ништа нашли.“[22] Било је и повређених полицајаца. Радници су били изненађени силом употребљеном против њих („први пут, откако код нас уопште има радничких синдиката и штрајкова, полиција је јуче пуцала у месо“[23], писала је Политика сутрадан). Штрајк је био угушен у крви. Два дана касније, у тексту којим је нападала министра полиције и због ранијег деловања, Правда је закључила „Ми знамо да су раднички захтеви били претерани; ми знамо да власт мора послодавце заштитити, али кад власт има памети и морала, она то сврши без крви. Тако се ради свуд по Европи, у много компликованијим ситуацијама. А кад крв и падне, онда пада с власти и онај, који је крв пролио“[24].

Истог дана је заседала Народна скупштини, где су поједини посланици поставили питања председнику владе Николи Пашићу шта се дешавало на Чукарици. Прихваћен је предлог да се на следећој седници образује анкетна комисија да испита дешавања.[25] За то време испред скупштине је прошла колона радника испраћајући погинулог на Ново гробље. Негодовање радника испред скупштине је уплашило посланике. Смирио их је посланик Српске социјалдемократске партије Драгиша Лапчевић. Колона је затим покушала да оде и до двора, али их је полиција спречила у тој намери, па су се упутили ка гробљу.

Министар унутрашњих послова Стојан Протић је био главна мета напада опозиције (поред председника владе) још од краја 1906. године, оптуживан да полицијском силом спречава сваки израз непокорности владајућем режиму. Након скупштинске опструкције највеће опозиционе странке (која је спречавала усвајање буџета), Протић је остао без мандата реконструкцијом владе крајем маја 1907. године, три месеца након гушења штрајка на Чукарици[26].

Одлична Политикина анализа узрока пропасти штрајка (која је под насловом Крвави штрајк штампана као први текст на насловној страни дан након краха штрајка) даје тужну слику друштвених прилика у Србији (не само) тог доба:

Последица неуспеха штрајка било је и смањивање броја чланова синдиката.

„Прве социјалистичке идеје јављају се у Србији 70-их година XIX века, а доносе их студенти са западних универзитета. У почетку наилазе на скроман одјек у изразито аграрној средини обреновићевске Србије, стале на праг самосталности и са тек зачетим парламентаризмом. Темељ овој идеји ударио је Светозар Марковић, који је за свог краткотрајног живота извршио идеолошки утицај пре свега на омладину кроз оснивање социјалистичке штампе и списатељски рад. Осим њега, важно је поменути Васу Пелагића, Димитрија Ценића и левичарске тенденције раних радикала (Николу Пашића, Перу Тодоровића), који су у почетку имали јаке симпатије за руске народовољце.

Слабост и малобројност радничког покрета у привредно заосталој Србији условили су да до стварања Српске социјалдемократске странке дође тек 1903, када се озбиљније приступа формирању синдикалних организација. На оснивачком конгресу у Београду прихваћен је нешто измењен програм Немачке социјалдемократске партије. За развој идеје социјализма као и партијско-синдикалног организовања у првој деценији XX века највеће заслуге припадају Д. Лапчевићу, Р. Драговићу и Туцовићу. Ова партија, оријентисана на парламентарну борбу, није успела да постигне озбиљнији успех услед већ подвучене уске социјалне базе, па су се у Скупштини могла видети свега један до два радничка представника. Влада је делимично изашла у сусрет радничким захтевима доношењем Закона о радњама (1910) којим је положена основа радничком законодавству у Србији.“
Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 41-42.

Литература: