„У покушају да надвлада конкурентску, модернистичку струју у КПК [Комунистичкој партији Кине], [вођа кинеских комуниста] Мао [Цедунг, по ранијем правопису Це Тунг] је почео да осмишља оригиналне методе борбе. Први је била Кампања 100 цветова. На 8. партијском конгресу одржаном 1957. године он је говорио о контрадикцијама у кинеском комунизму и о опасности од контрареволуције. Неочекивано је позвао на критику система и борбу против неправде. Ослањао се на стару конфучијанску мисао „нек цвета 100 цветова, нек цвета 100 школа мишљења“. Циљ те кампање био је да испровоцира критику, с тим што је Мао рачунао да ће критика бити окренута против модерниста и да ће му омогућити да се обрачуна с њима.

Поред тога, намеравао је да ту фазу свог живота искористи и за обрачун са интелектуалцима, који су били један од његових највећих проблема. Интелектуалци су били и „класни непријатељи“, јер је у Кини образовање било скупо, па су, самим тим, образовани углавном долазили из виших класа, због чега су махом били и прозападно оријентисани. Све то је од њих чинило природне савезнике КМТ [Куоминтанг – Кинеска националистичка партија]. Када је дошло до победе револуције, они су се понадали да ће се прилике у Кини смирити. Већина њих због тога није емигрирала, а неки су се, чак, вратили из емиграције, да помогну новом режиму.

Убрзо после победе револуције, Мао је почео да уводи револуционарне курсеве, кроз које је прошло на десетине хиљада интелектуалаца. Током шест или осам месеци, они су имали задатак да се суоче са својим „погрешним класним“ пореклом и грешкама које су учинили. Кључне су биле сесије самокритике, на којима су морали да напишу аутобиографију, да би се суочили са својим пропустима и пропустима својих родитеља. Након тога је следио период изолације и јачање осећаја кривице. Следећа фаза требало је да изазове несигурност и страх, да би се стигло до климакса који је значио изражавање захвалности КП Кине, која их је ослободила заблуда.

Симболичан пример је био последњи кинески цар Пу Ји. По совјетском уласку у Манџурију он је био заробљен, а убрзо затим предат Кини на „преваспитавање“. До 1959. држан је у логору за ратне злочинце, пролазећи многе курсеве преваспитавања. Када је пуштен са преваспитавања, запослен је као баштован у царској палати, где је и умро 1967.

Кампања 100 цветова почела је одмах после Маовог говора на конгресу 2. маја 1956. године. У неверици, интелектуаци и противници Маове струје нису се одмах ослободили. Тек је у пролеће 1957. дошло до првих слободнијих изјава. Али, догодило се нешто што Мао није очекивао. Они нису говорили против бирократизма и секташења, што су биле шифре за Маове непријатеље, већ против самог Мао Це Тунга. Окренули су се против КПК, посебно против политике према интелектуалцима. Говорили су о суровости друштвених реформи, о жртвама, лошем стандарду, чак и о људским правима. Маов режим називали су тиранијом, а студенти пекиншког универзитета направили су „демократски зид“, на који су качили примедбе на рачун КП. Почела је и критика самог комунизма. Како историографија процењује, још од покрета 4. маја у Кини није било толико слободе у говору. Чак су се и сељаци охрабрили и почели су да излазе из кооперативе. Мао је био у шоку. Одмах је наредио да се кампања обустави. Слобода је трајала пет недеља, током маја и јуна 1957. године.

Мао је тада почео да напада све који су у кампањи учествовали, посебно интелектуалце. Одржао је говор у коме је рекао да је потребна само она критика која ће ојачати социјализам. Говорио је да је критика била уперена ка погрешној мети. Од јула 1957. Мао је кренуо у контракампању, сада окренуту против сопствене кампање, која се звала Кампања против деснице. Интелектуалци су били изненађени, кренули су студентски немири. Мао је одлучио да то хитно угуши. До краја те године око 300.000 интелектуалаца је било названо десничарима, а многи су завршили у затвору или у логорима. Велики број њих је био послат у унутрашњост да обрађују земљу на годину дана, да би, како се говорило, упознали живот сељака. Чести су случајеви да је то трајало доживотно. Неки од најбољих научника и писаца кажњени су током кампање. У тим прогонима укупно је кажњено око милион чланова Партије. Направљена је кинеска варијанта гулага, кроз које је прошло између пет и 20 милиона људи.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 216-218.