Други светски рат је завршен капитулацијом Јапана 2. септембра 1945. године. Уследила је окупација Јапана од стране САД-а. Главни циљеви окупације били су демократизација (уведен је парламентарни поредак по угледу на Велику Британију) и демилитаризација јапанског друштва.

„Посебно захтеван посао била је реформа образовања. Пошто су најпознатији амерички педагози направили анализу школског система, донете су мере које је требало да трансформишу систем за који се у Вашингтону веровало да стоји у основи јапанског национализма и империјализма. Требало је децентрализовати школство и, пре свега, демократизовати избор наставника, који је убудуће требало да буду у рукама управних одбора школа. Утврђивање школског програма је такође требало децентрализовати, узети из руку министарства и предати га самим школама, за које се претпостављало да најбоље могу проценити потребе ђака.

Покренуте су и дубоке друштвене реформе, што је потицало из уверења да су сурови поступци јапанске војске током рата произилазили из вредносног система на коме је почивало јапанско друштво. Због тога је предузет низ мера које је требало дубински да измене читаво друштво. Тако је, на пример, у нови устав унета забрана државног финансирања храмова и свештеника шинто религије, јер се полазило од тога да је шинто основа јапанског фанатизма. Због тога се ишло на прекидање везе државе и шинто религије, и то пре свега у образовању, спречавањем утицаја религије на школски систем. Цар је престао да буде манифестација бога и претворен је у церемонијалну фигуру. Такву одредбу прихватиле су све политичке опције изузев комуниста, који су цара сматрали ратним злочинцем и залагали се за увођење републике. Уставом је био забрањен рат као начин решавање међународних проблема.

Децентрализација је требало да разбије монополе и концентрацију моћи, у првом реду моћних финансијских картела и заибацу породица, које су у потпуности контролисале три четвртине јапанске економије и, како се у Вашингтону сматрало, биле главни друштвени ослонац јапанске експанзионистичке политике. Најважније породице чиниле су велику четворку: Мицуи, Мицубиши, Сумитотмо и Јасуда. Радило се о полуфеудалном монополу за који су окупационе америчке снаге веровале да је основа недемократског поретка. Идеја је била да се предратни и ратни директори и представници породица власника повуку из управљања, а да се акције продају запосленима. Укупно је око 1.500 бизнисмена било уклоњено у тој првој фази јапанске транзиције. У парламенту су били усвојени закони против монопола и концентрације економске и финансијске моћи. Направљен је и први синдикални покрет, који је требало да штити права радника пред власницима, чиме се моћ власника смањила и унутар предузећа.

Међутим, лоши резултати пословања подстакли су стрепње у Вашингтону да би ови антимонополски закони могли довести до слома јапанског бизниса и до анархије у земљи. Појавио се и страх да ће у тако ослабљеном Јапану и комунизам постати могућ.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 220-221.

На водеће положаје у власти и економији Јапана враћени су многи који су у првој фази окупационе управе склоњени. Друга фаза реформи (1948-1949) требало је да донесе економску обнову земље. САД су почеле да улажу у Јапан, као кључног савезника у борби против ширења комунизма у том делу света.

„Индустријски раст износио је читавих 10% годишње, тако да је Јапан, већ 1953, достигао предратни ниво. Дошло је и до извозног бума, јер је извоз током 1950. порастао за 55%. […] Плате су само у 1950. години порасле за 30%. У следећим деценијама доходак по глави становника је са 150 долара 1951. порастао на 2.000 долара 1972, што је било више него у Великој Британији.

Све је то приписивано јапанском карактеру, традиционалној вредноћи, лојалности, поштовању ауторитета. Али, било је и многих других опипљивих разлога. Значајну улогу играла је чињеница да је Јапан био ослобођен плаћања ратних репарација, а укидање редовне војске довело је до смањења војног буџета на свега 1% бруто националног производа. Свој успон Јапан је дуговао и сарадњи са источном Азијом, где је сада, другим средствима, остварио доминацију коју је прижељкивао у годинама експанзионистичке политике. Поново је утврђен стари однос – Јапан је добијао сировине и храну, а извозио индустријске производе. Значајну улогу играле су и америчке инвестиције, као и изузетан обим трговинске размене са САД-ом.

Ипак, као најважнија у јапанском економском чуду показала се стратегија коришћења недостатака као предности. Направљен је дубоки дисконтинуитет у односу на претходне економске стратегије, па су некадашње препреке развоја сада искоришћене као главни фактори раста. Пренасељеност, као вечити проблем те земље, сада је употребљена за незабележени индустријски раст. Бројна радна снага омогућила је ниску цену рада, чиме се надокнадио недостатак сировина, хране и енергије. Тако су добијени јефтини финални производи који су покренули импозантан извоз. Из тог извозног таласа скупио се капитал за нове и веће инвестиције.

Важно је напоменути и да се радило о планском развоју. У првој фази требало је да дође до акумулације капитала, засноване на коришћењу јефтине радне снаге (labor intesive). Од шездесетих година ушло се у нову фазу: плате више нису биле ниске, а кренуло се у велике инвестиције (capital intesive). У следећој деценији се са интензивних инвестиција прешло на интензиван развој технологија, што је била трећа фаза. Била је то суштинска промена, јер су до тада Јапанци само увозили технологију, а тада су кренуле инвестиције у домаћа истраживања. Данас звучи невероватно, али до тада је Made in Japan био знак за сумњиву робу ниског квалитета, да би, већ две деценије касније, то постала роба врхунске технологије и препознатљивог дизајна. Посебно су постали познати електрични и електронски уређаји, као и прецизни инструменти. До 1980. Јапан је превазишао СССР на месту бр. 2 економских сила света, у свим категоријама. Тако прецизно постављене фазе развоја касније су, с успехом, преузели азијски тигрови – Тајван, Сингапур, Јужна Кореја и Хонгконг. И спектакуларни раст савремене Кине направљен је, у великој мери, по том моделу.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 223.

Економски развој није пратио и демократски напредак.

„Упркос таквом унутрашњем развоју, Јапан није био демократска земља. Владала је јака политичка контрола, оправдана борбом против комунизма. Шеф комунистичке партије био је принуђен да се повуче у илегалу, а новине су биле забрањене. У току је био „лов на вештице“. Због сумње у комунистичку оријентацију, током раних педесетих, с посла је избачено око 600 новинара и око 10.000 државних службеника. С друге стране, антикомунистичка еуфорија вратила је на позорницу многе који су, због подршке империјалном режиму у Другом светском рату, били склоњени током америчке окупације. Иронија је била у томе што је главну подршку за повратак дојучерашњих главних америчких непријатеља Токио добио управо у Вашингтону. […] У условима блиске сарадње коју је поспешио Корејски рат САД је пожурио да потпише мировни уговор са Јапаном.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 224.

Мир са Јапаном је 4. септембра 1951. године потписало 49 држава, укључујући и многе које су се, очекујући ратну одштету, у почетку опирале таквом миру. Неке државе су ипак одбиле да га потпишу. Истог дана САД су потписале и безбедносни уговор са Јапаном, којим су добиле огромну војну моћ у Јапану (војне базе и право војног мешања ако процене да је Јапан угрожен), због чега је било коментара да Јапан није у потпуности добио независност. Америчке трупе су се повукле из Јапана 28. априла 1952. године.