Један од најразорнијих земљотреса у историји уздрмао је Лисабон 1. новембра 1755. године. Након земљотреса уследили су цунами и пожари.

„Лисабонска елита била је модно освешћена те је радо била виђена у одећи која је била у складу са најновијом париском модом. Краљ је наводно поседовао више одеће него све лисабонске модне куће заједно. Како би одећа остала чиста у уским улицама које су служиле и као канализација те тоалет, најбогатије су носили у носиљкама, где су завесама били заштићени од погледа осталих. Свештенство је, када би излазило на вино и вечере, такође располагало носиљкама, кочијом и пратњом. Највећи празник током године било је Телово [пун назив тог католичког празника је Светковина Пресветог Тела и Крви Христове], када би град беспрекорно очистили, а тада су се чак и жене из високог друштва смеле показати на улици те посведочити проласку краља, краљице и кардинала. Отприлике једном годишње отмени је свет долазио у цркву Светог Винсета због једног од јавних суђења у организацији инквизиције. Осуђене мушкарце и жене из разних друштвених слојева показивали су по улицама, док би осуђенике на смрт у сумрак спаљивали на ломачи, чиме се доказивало како је Црква још увек моћнија од државе.

Средишња основа благостања и повлашћеног положаја Португалије у осамнаестом веку било је бразилско злато откривено поткрај деведесетих година седамнаестог века. Неплавне наслаге на висоравнима у унутрашњости Бразила изазвале су златну грозницу белих насељеника и њихових црних робова. […] Благостање је у Бразилу било такво да је португалска краљевска породица, коју су сматрали најбогатијом у Европи, размишљала о томе да свој двор пресели у Рио де Женеиро те да дигне руке од осиромашене европске половине царства. Та замисао није нестала, али је остварена тек стотину година после.

[…]

Лисабонски земљотрес био је најснажнији природни феномен који је у осамнаестом веку пореметио европски спокој. Велики европски просветитељи расправљали су о његовим узроцима и последицама. Црква се питала зашто је започео током мисе на празник Свих светих те зашто је убио толико много верника. Трговци су се успаничили због тога што су испод рушевина остали без скривених залиха златника. Краљевска породица побегла је на село тe неколико недеља логорoвала у природи, нe усуђујући се да потражи склониште испод чврстог крова. Пожари су харали градом још данима након што су се смириле последње вибрације.“

David Birmingham, Povijet Portugala, Zagreb 2004, 74-82. (текст је прилагођен српском језику)

Француски просветитељ Волтер је ову катастрофу искористио као пример да догађајима не управља Бог, него људи, те да нема разлога за оптимизам. Споменуо је земљотрес у свojoj чувеној сатиричној новели Кандид, а написао је и посебну поему посвећену овом догађају.

Ниједан догађај у Европи XIX века није оставио такве менталне последице као земљотрес у Лисабону 1755. године. Од страха који он изазива и даље се дрхти тридесет година касније, у музичком terremoto Јозефа Хајдна, на крају Седам последњих речи нашег Спаситеља на крсту.

Јирген Остерхамел, Преображај света –  Глобална историја 19. века, Нови Сад 2022, 216.