1. Томас Мор
2. Првобитна акумулација капитала и „крваво законодавство“ у Енглеској у доба Томаса Мора као узрок неправде у друштву
3. Морова Утопија
4. Владари – чиме се баве, а чиме би требало
5. Да ли је филозофима (ученима) место на дворовима (у политици)
6. О заједничкој имовини
7. О вредновању богатства

Томас Мор

Томас Мор је рођен у Лондону 1478. године, као син истакнутог лондонског адвоката и судије. На Оксфорду је студирао грчку и латинску књижевност, по сопственој жељи, али се на очев наговор враћа у Лондон да би студирао права (нешто корисно по мишљењу оца).

После завршених студија отпочео је посао у адвокатури. После 15 година узорног грађанског живота позван је на двор. Није жeлео да се излаже oпасностима политичког живота и да изгуби личну независност, али је ипак сматрао да је дужност сваког доброг човека да служењем држави допринесе друштву.

На двору је нападао Лутера док је краљ Хенри VIII био у добрим односима са католичком црквом. Када је дошло до разлаза због питања развода, након смене кардинала Вулсија, Мор је постао краљев канцелар. На том положају је реформисао судство. На положају врховног судије провео је само 31 месец. Оставку је поднео након краљевог развода и женидбе Аном Болен, али није прихваћена.

Године 1534. одбио је да прихвати краљев декрет по којем би свако дете Ане Болен било пуноправни наследник краљевског трона, као и да призна краља и за врховног духовног владара. Утамничен је. Пријaтељи и породица су га убеђивали да попусти краљу. Погубљен је 1535. године, а четири века касније католичка црква га је прогласила светитељем.

Мор је био пријатељ са Еразмом Ротердамским, који му је посветио своје дело Похвала  лудости.

Првобитна акумулација капитала и „крваво законодавство“ у Енглеској у доба Томаса Мора као узрок неправде у друштву

Почетком новог века капитализам настаје првобитном акумулацијом капитала, односно гомилањем богатства посредством насилног прибављања вредности. Процес је трајао дужи временски период и имао различите облике у различитим државама. Таква дешавања у Енглеској су инспирисала Мора да напише Утопију.

„Кметство је у Енглеској ишчезло крајем XIV века и највећи део становништва представљали су слободни сељаци на својим самосталним поседима. Међутим, развoј фламанске вунарске мануфактуре изазвао је пораст цене вуне, што је у новом острвском племству родило незаситу похлепу за лаким стицањем новца. Почиње претварање ораница у пашњаке, слободни сељаци се насилно протерују са својих имања, чак су и поједина села била разрушена да би се ослободило више земљишта за испашу оваца. У веома кратком времену Енглеска и Европа биле су преплављене просјацима, разбојницима и скитницама. […] Закони Хенрија VII и Хенрија VIII тежили су да суровошћу искорене ове проблеме или да натерају обесправљене сељаке на рад. Тако је током владавине Хенрија VIII извршено 120 погубљења месечно!

Мор, који је током своје судске каријере настојао да отклони грешке у законима и правосуђу, посветио је велику пажњу стању у Енглеској свога доба. […] Узрочно-последични однос Мор наглашава у првој књизи Утопије, сликовито представљајући стање у Енглеској речима „овце прождиру људе“. […] Смртна казна не решава проблеме који настају првобитном акумулацијом капитала, а који су прави узрок разбојништва и свеопштег осиромашења сељака и најамника. Она чак делује контрапродуктивно, јер изазива револт код становништва које је, с једне стране, изгубивши своје поседе и могућност да прода своју радну снагу, доведено до руба егзистенције, а са друге стране престрого санкционисано за стање у коме се налази. […]

Следећи поједине Платонове мисли, богато лично искуство и надовезујући се на изворне хришћанске идеале, Мор узрок друштвених проблема налази у постојању приватне својине. У свету у којем живи, види „само неку заверу богатих, који се, тобож за рачун и у име државних интереса, боре једино за своје личне интересе“. Феудални систем, који је изродио племство Моровог доба, омогућавао је стицање богатства експлоатацијом кметова, као и ратним пљачкањем. Наслеђивање тако стеченог богатства све више је продубљивало разлике између сиромашних и богатих. Богатство се гомилало у рукама племства, породица са дугом традицијом пљачкања што локалних кметова, што суседа током разних сукоба у борби за престиж. Међутим, управо су такви људи управљали државом, и Mор је на двору имао прилику да се лично увери колико је то лицемеран и себичан сталеж, колико чврсто и бескомпромисно држи стеге друштва у својим рукама, користећи државу за заштиту својих интереса. Увиђајући да је држава инструмент који један сталеж користи да би себи осигурао привилегован положај у друштву, Мор је схватио да није довољно само променити друштвене односе, већ да је потребно и саму државу организовати на начин који никоме неће пружити прилику да је користи у личне сврхе.“

Милош Милић у предговору Утопији (Београд, 2002), стр. 8-10.

Док се у Енглеској до првобитне акумулације капитала долазило ограђивањем земљишта, другде је то чињено гусарењем или искоришћавањем колонија и домородачког становништва, као у Америци, а затим и трговином робљем из Африке у Америку.

„У целини, опште одлике првобитне акумулације капитала биле су везане за експлоатацију сељака, као преусмеравање капитала из пољопривреде у уносније привредне гране попут мануфактурне производње, трговине и банкарства.“

Михаел Антоловић, Историја – уџбеник за трећи разред гимназије друштвено-језичког и општег типа, Klett, Београд 2015, 11.

Мануфактура је била напреднији начин производње, јер је поделом посла и специјализацијом радника за поједине фазе израде производња постала бржа и бољег квалитета. Следећа фаза напретка ће уследити са индустријском револуцијом на прелазу из 18. у 19. век. Већа производња подстиче и већу трговину. Већи број људи се богати, а појављују се и они који долазе у градове због посла, напустивши пољопривредна имања. Најамни радници без икакве имовине, који ће ради опстанка прихватати слабо плаћене послове у тешким условима представљали су нову друштвену класу која ће развојем производње бити све већа, што ће у 19. и 20. веку створити потребу за новом утопијом – бескласним друштвом (комунизмом).

Морова Утопија

Мор је увидео да у Енглеској није идеално, али ни игде другде у Европи. Међутим, извештаји о Новом свету и друштвеним односима који су постојали међу тамошњим племенима, појачали су Морово уверење да је равноправније друштво ипак могуће. Традицији супротставља напредак путем усавршавања, те представља претечу просветитељства. Тиме што главним проблемом сматра постојање приватне својине (због неправедног начина како је она стечена) и што сматра да идеално замишљена власт треба да уреди све сегменте друштва може се сматрати и претечом комуниста. Баш су они много касније показали колико је Морову идеју (не)могуће остварити. Мада, тога је био свестан и Мор („Тврдим да у утопљанској држави има врло много ствари које ја и нашим државама више желим него што их очекујем.“ Томас Мор, Утопија, Београд 2002, стр. 192). Истовремено у Моровом делу је приметан утицај Платона, од којег је преузео (не само) идеју осмишљавања идеалне државе и начин како да се то оствари (преко просвећеног владара, у Моровом случају освајача нове територије, попут прекоокеанских поседа, што је тада било актуелно). Преузео је и форму дијалога у  првој књизи Утопије (где се још није прешло на опис Утопије).

Владари – чиме се баве, а чиме би требало

„Владари се радије баве вештином ратовања (коју не познајем нити желим да је упознам) него благотворним вештинама мира. Они са кудикамо више ревности настоје да било којим средствима, дозвољеним или нечасним, добију нова царства, него да добро управљају земљом коју су стекли.“

Томас Мор, Утопија, Београд 2002, 49-50.

„Поред овог примера, ја краљу указујем на чињеницу да ће сви ови његови ратни планови, који само због њега доносе несрећу толиким народима, његову благајну исцрпети, његов народ упропастити, па ипак на концу завршити потпуним крахом. Стога нека краљ чува земљу својих отаца, нека је колико год више може унапређује, нека се стара да она постане што богатија, нека воли своје поданике и нека настоји да од њих буде вољен, нека живи заједно с њима и нека њима управља благо, а друге државе нека остави на миру, јер му је већ и ова којом управља довољно пространа, па чак и преко тога.“

Томас Мор, Утопија, Београд 2002, 74.

Да ли је филозофима (ученима) место на дворовима (у политици)

„Покварићеш и упропастићеш сваки комад чим у њега унесеш нешто без икакве везе, па макар то што дајеш било по себи и много боље. Ма какав био комад што се приказује, у њему играј, и то што боље можеш и не квари му целину само зато што си се ти присетио неког другог који је бољи! Тако је исто и у држави, као и на саветовањима код владара. Ако се погрешна мишљења не могу из корена ишчупати и ако ти ниси у стању да по својој вољи лечиш грешке које су се у животу усталиле, онда због тога ипак не треба одустајати од државних послова, као што не треба ни брод оставити у бури под изговором да не можеш савладати ветрове. Уосталом, извесно неуобичајено и сасвим необично мишљење не треба ни износити, јер знаш да неће палити код људи који ο томе сасвим супротно мисле, већ треба да покушаш околишним путем и да настојиш да ο свему, уколико то од тебе зависи, расправљаш на један приступачан начин. На тај начин ти ћеш постићи бар толико да неко зло умањиш, ако већ ниси у стању да га преокренеш на добро. Јер немогуће је да све буде добро ако сви људи нису добри, а ја очекујем да сви људи буду добри тек кроз дуги низ година.

Кад бих ја поступио, одговори Рафаел, на начин који ми ти предлажеш, задесило би ме само једно: лечећи лудило других с њима бих и сам полудео. Јер ако хоћу да говорим истину, онда је нужно да говорим онако.“

Томас Мор, Утопија, Београд 2002, 81.

„Јер не видим куда води онај твој заобилазни пут којим, кажеш, треба поћи да би се бар корисно расправила и до најмање могуће мере умањила извесна зла, кад је већ немогуће да се сва преокрену на добро. Ту нема места за неко прикривање нити је дозвољено да се пред нечим очи затварају. Морају се отворено одобравати и најгори савети и треба дати свој потпис и на најодвратнију одлуку. Иначе, важи као шпијун па готово и као издајник свако онај ко се само уздржано изрази ο некој рђавој одлуци. […] Према томе, никад се не пружа прилика да можеш нешто корисно допринети чим си у друштву онаквих људи који ће и најбољег човека покварити пре но што би се сами поправили. У општењу са овим изопаченим људима или ћеш се и сам изопачити или ћеш као невин и поштен служити за заклон туђој злоћи и глупости. Нема, дакле, никакве могућности да оним заобилазним путем нешто поправиш. Због тога Платон једним дивним поређењем објашњава зашто се с правом филозофи одричу учешћа у државничким пословима. Они гледају како народ расут по улицама, стално кисне на јакој киши и, знајући да изласком на улицу и наговарањем људи да се склањају не би ништа друго постигли већ би једино и сами покисли, остају у својим кућама задовољни што су бар сами склоњени кад не могу да излече глупост осталих.

И за мене је исто тако извесно, драги мој Море (да кажем искрено шта мислим), да тамо, где постоји приватно власништво, где сви све мере новцем, једва може икада бити да у држави влада било правда било напредак, сем ако не мислиш да се правично ради онде где све стоје најбоље долази у руке најгорих, или да влада благостање онде где шака људи држи све, па се ни ови не осећају сасвим пријатно док су сви остали у највећој беди.“

Томас Мор, Утопија, Београд 2002, 83-84.

О заједничкој имовини

„Описао сам вам што сам могао верније облик оне државе коју ја стварно сматрам не само најбољом већ и једином која се с правом може назвати истинском државном заједницом. Свуда се, иначе, говори ο општем добру, а у ствари свако мисли само на своју приватну корист. У овој земљи, где нема никаквог приватног власништва, људи се сасвим озбиљно старају ο интересима заједнице. И једни и други имају разлога што тако раде… Онамо, напротив, где све припада свима, нико се не плаши да ће му нешто недостајати, само ако се стара да заједничке житнице буду пуне. Тамо не постоји неправедна подела добара нити уопште има сиротиње и просјака. Сви су богати, иако нико нема ничег свога. Зар има, збиља, већег богатства од радосног и мирног живота без брига, кад човек не мора да дрхти за свој насушни хлеб…

[…]

Зар није неправедно и незахвално ово друштво које толико расипа на оне што их називају племенитима, на златаре и остале људе исте врсте, на људе што потпуно беспослице или живе од улагивања или израђују предмете за празна уживања, док се, с друге стране, уопште не брине ο земљорадницима, угљарима, надничарима, таљигашима и занатлијама, ο људима без којих ниједно друштво не би могло опстати? Док су ови људи млади, друштво њихов рад искоришћава, а кад остаре или оболе, оставља их у крајњој беди и, не сећајући се више њихових заслуга и заборављајући њихове толике услуге, као крајњи незахвалник препушта их да умру најбеднијом смрћу… Тамо је новац сасвим избачен из употребе, а тиме су одстрањени и услови за појаву грамзивости за златом. Колико је невоља тиме осујећено, колико је злочина тиме искорењено! Коме нису познате преваре, крађе, пљачке, свађе, побуне, метежи, обрачунавања, убиства, издаје, тровања, све злочини који се свакодневно разним казнама више освећују него сузбијају, а који би нестали чим би новац био укинут! Поред тога, одстрањивањем новца нестали би истог тренутка и страховања, стрепње, бриге, замор и несаница. Штавише, кад би се новац сасвим укинуо, одмах би и сиромаштво ишчезло, јер оно највише, изгледа, долази од оскудице у новцу… И сами богаташи, без сумње, знају то добро, јер им је познато како је боље не оскудевати у оном што је нужно него имати у изобиљу оно што је сувишно, како је боље бити ослобођен од многих невоља него бити окружен огромним богатством.“

Томас Мор, Утопија, Београд 2002,186-190.

О вредновању богатства

„Чуде се такође што злато, само по себи тако мало корисно, сада у целом осталом свету има толику вредност да се чак и сам човек, од кога и за кога је и добило вредност, кудикамо мање цени него то исто злато, тако да неко лице, глупо као цепаница а исто толико и непоштено, може да држи у зависности велики број добрих и умних људи само зато што има велику гомилу злата. А ако би игром судбине или неком законском одредбом, која исто тако као и сама судбина оне са врхова баца доле и оне одоздо уздиже горе, ова хрпа злата прешла из руку овог славног господара најгорем међу његовим слугама, човек не би био изненађен да види како овај племић ступа у службу свога слуге заједно са својим благом. Али они још више мрзе и код њих изазива чуђење што богатима одају готово божанске почасти људи који нису ни њихови дужници нити су им обавезни нити их иначе поштују, већ то чине само зато што су ови богати, па чак и онда кад потпуно сигурно знају да су ти исти богаташи толики гадови и тврдице да од њиховог нагомиланог богатства неће никада добити ни пребијене паре за целог свог живота.“

Томас Мор, Утопија, Београд 2002, 125-126.

---