Од феудалних ка апсолутистичким монархијама

Крајем средњег века јављају се промене у начину ратовања, које, са другим друштвеним и политичким променама, означавају постепени прелазак у раздобље које историчари називају нови век. Доласком барута у Европу током Стогодишњег рата у употребу је ушло ватрено оружје. Нови начин ратовања захтевао је више новчаних средстава за опремање и обучавање војске, па се владари више нису могли у том погледу ослонити само на племство. Поред коњице, за коју су се могли опремити само племићи, јавља се и пешадија, у коју владари регрутују сељаке и опремају их пушкама. Већи приходи од пореза, са развојем привреде, владарима су омогућили и да војнике плаћају, чиме се ослобађају зависности од подршке племства. Тако је јачала власт монарха, па се феудалне монархије претварају у апсолутистичке монархије, у којима је власт неограничена, а држава јединственија, ослобођена феудалне расцепканости. Тако ће бити док се крајем 18. века богати грађани не буду побунили најпре у Француској, када ће након револуције законом, односно уставом, бити ограничена власт владара.

Ратовање у Европи XVII века

„У Европи је било више сукоба него икада раније, и у њима је учествовало више војника него икада раније. Током 17. века у Европи је само четири године владао потпуни мир: Османско царство, Аустрија и Шведска су две од три године ратовали, Шпанија три од четири, а Румунија четири од пет година.“

Џефри Паркер, Војник, у: Ликови барока, Београд 2004, 45.

Окупљање војске

„Као и у доба ренесансе, тако су и у доба барока готово сви војници почињали као добровољци. Процес пријављивања у војску одвијао се на сличан, готово истоветан начин у целој Европи. Главни официр задужен  за регрутовање био је капетан, а основна јединица била је чета. Сваки капетан, којег је бирала влада, добијао је наређење да формира чету у одређеној области, и он би прво поставио млађе официре и наручио да се направи застава. Затим би са заставом и добошарима обилазио села и градове који су наведени у наредби. Од локалних власти се очекивало да капетану обезбеде неку гостионицу или кућу која ће му бити штаб. На кући-штабу би одмах била истакнута застава, а добошар је прионуо на обављање свог задатка – да добовањем привуче добровољце. Од мушкараца који су долазили да понуде своје услуге капетан је бирао оне који су физички и ментално здрави, који су старији од 16 година и млађи од 40 и, колико је то било могуће, који „нису ожењени и нису једини синови, да се не би нанео губитак родитељима или селу“. Имена регрута би затим била уписана у списак чете („ступили“ су у војску), а регрутовани су добијали извесну суму новца, бесплатан смештај и храну, вероватно и одећу, док су чекали да се оконча процес регрутације. На крају тог процеса (најчешће две или три недеље касније), официр би четама прочитао војне прописе и предочио казне које им следују за лоше владање. Регрутовани су морали да подигну десну руку и да се закуну да прихватају све прописе, од којих се најважнији односио на дужност војника да, под претњом смртне казне, без поговора извршавати свако наређење и остану у служби све док званично не буде разрешен дужности. Овим чином војници су званично ступали у службу државе која их је регрутовала. Том приликом добијали су своју прву месечну плату (мада је тај новац заправо исплаћиван капетану који је од те суме, пре него што би је дао војницима, одузимао оно што је одлазило на храну, одећу и џепарац). После тога, чета би одмарширала или директно на поприште или у неку луку да би се укрцала на брод.

И уобичајена географија регрутовања била је упадљиво слична свуда у Европи. Традиционални расадници војника била су села на висоравнима – посебно подалпске земље јужне Немачке, Аустрије и Швајцарске – а 17. век није био изузетак. Међутим, већина војника је долазила из две друге области – из градова и ратних зона. […] у градовима је обично циркулисао велики број људи који су, посебно у периодима економских криза, запослење у војсци сматрали добродошлом алтернативом умирању од глади у својим домовима.“

Џефри Паркер, Војник, у: Ликови барока, Београд 2004, 46-47.

Главни мотив оних који су се пријављивали у војску била је немаштина. Неки од њих били су у друштвеном погледу неуспешни, људи који су већ напустили своја села и узалуд покушали да зараде за живот у градовима. Ту су спадали и људи који су остали без посла и они којима су временске неприлике или људи уништили имања. Било је и оних који су желели промену окружења. Неки су просто желели да виде свет или да свом општем образовању додају војно искуство. Друге је привлачило узбуђење и опасност војних подухвата уз могућност стицања славе и припадања одабраној групи. Међу тадашњим војницима је било доста странаца. Основна квалификација која се тражила за посао војника уговарача је била поседовање организаторских способности. Зачудо побеђивање није било предуслов. Показало се да је за успех неопходно богатство. Обично је углед ових команданата био довољан да привуче добровољце; а када то није био случај прискакале су у помоћ локалне власти које су једва чекале да се реше „непожељних елемената“ као што су криминалци или „беспослена сиротиња“. Ова пракса је тада попримила одразе војне обавезе или националне регрутације. Велики број регрута је брзо почео да се каје због пријаве у војску. Нарочито у првој половини века, иако је за то претила смртна казна, дезертирање је било главни проблем свим војскама. Дезертирање и болести су обично односили 40 посто војника у првим месецима, те их је француска влада толико више регрутовала него што је процењивала да јој треба.

Снабдевање у рату

Већина војника није дезертирала већ је прописно обављала своју службу очекујући да за своје услуге приме плату, храну и (у неким случајевима) део ратног плена. Али обећања нису увек испуњавана. Током целе прве половине века, а у неким земљама и после, ниједна влада заправо није одвајала довољно средства за одржавање својих војних снага. Временом су војна администрација и локалне власти разрадиле систем давања војних прилога. За сву робу подељену трупама потписивале би се признанице, а затим би се укупна сума одузимала и од будућих плата војника и од суме пореза који је локална заједница давала држави.

„Ниједна војска тог доба није се састојала само од ратника. Већину војника пратиле су жене или љубавнице, а неки су имали и слуге.“

Џефри Паркер, Војник, у: Ликови барока, Београд 2004, 64.

Национална обележја

„С обзиром да током већег дела 17. века трупе које су се бориле на истој страни нису имале униформе морале су да уведу нека обележја распознавања, најчешће ленте, траке или перјанице одређене боје. Тако су Хабзбуршки војници, било да су Аустријанци или Шпанци, увек носили црвена обележја, шведски војници су носили жута или жута и плава обележја, француски плава, а холандски наранџаста.“

Џефри Паркер, Војник, у: Ликови барока, Београд 2004, 62.

Судбина војника

У суштини, пријавити се у војску значило је потписати себи смртну пресуду. Процењивало се да је сваки 4. или 5. војник у активној служби умирао, а како се век приближавао крају тај број је бивао и већи. Један од разлога који је увећао претњу смрћу на бојном пољу, било је неумерено коришћење ефикаснијег ватреног оружја. Поред рањавања, исцрпљености и глади, многи војници су умирали од разних болести.