„Ко је започео дуготрајни рат који је од 1792. године надаље нахушкао Француску против готово целе Европе? Многи су у томе учествовали, из много различитих разлога. У Паризу је, изгледа, краљ поверовао да ће рат натерати остале силе да растерају његове домаће непријатеље, и да ће онда све да буде по старом. Марија Антоанета је са пуним убеђењем уверавала свог брата на царском престолу у Бечу да ће се показати да су револуционари неорганизовани и кукавице.“

Френклин Л. Форд, Европа у дoба револуција 1780-1830, Београд 2005, 170.

Идеја жирондинаца

„У новој Скупштини која се састала октобра 1791, и остала позната под именом „Законодавне скупштине“, Робеспјер није био. На основу његовог властитог предлога, њему је, као и осталим члановима старе Скупштине, онемогућен улазак у нову Скупштину.

Жирондинци, који су имали претежан утицај у новој Скупштини, сматрали су да револуција није завршена, него тек започета. Стара Скупштина била је донела 1791. један устав који је имао да изрази револуционарне идеје, али он је у очима жирондинаца имао велику ману да је и даље задржао монархијски облик владе.

Жирондинци су намеравали да збаце краља; непосредног повода за његово збацивање није било; напротив, откако је пристао на устав од 1791, изгледало је да се измирио са револуцијом и да му је власт постављена на сигурну уставну основу. Немајући готовог повода за збацивање краљево, жирондинци су покушали да повод створе. Ради тога они су гурнули Француску у рат са Аустријом.

Они су оптуживали Аустрију да стоји у вези с француским емигрантима, који су скупљали чете на немачком земљишту и претили револуцији оружаном силом. Тражећи рат с Аустријом, жирондинци су више мислили на Луја XVI, него на емигранте. Они су држали да је Луј исто тако противник револуције као Аустрија и емигранти, и да ће бити доведен у врло незгодан положај ако буде морао ратовати с Аустријом ради одбране револуције. У таквом рату у коме је морао више волети да буде побеђен него победилац, он је морао пре или после обелоданити да су његове симпатије на страни спољашњег непријатеља. У том случају, народни покрет против њега могао би се зачас изазвати. Уништење монархије, дотле идеал само неколико одушевљених републиканаца, постао би тада патриотска дужност свих добрих Француза.

По жирондинској замисли, нова република Француска имала је да води рат на сасвим други начин него стара монархијска. Уместо да тежи за освајањем туђих земаља, она је требало да тежи за ослобађањем страних народа од владалачке тираније. То би био рат с краљевима, а не с народима: зато би се народи придружили француској војсци, чим би се појавили. По жирондинској замисли, рат је имао да буде средство за ширење републиканских идеја по Европи.

Жирондинска ратоборност налазила је оправдање у привредној неизвесности коју су емигранти изазвали својим држањем и претњама. Послови су стали, вредност папирног новца створеног револуцијом поколебала се, сви они који су купили земљу приликом распарчавања црквених имања [држава је ради отплате дугова одузела цркви имања и преузела на себе бригу о њеном издржавању] бојали су се противреволуције која би вратила цркви њену имовину. Ово стање узнемирености постало је несносно: практични људи и послован свет мирили су се с идејом о рату као једином брзом излазу из привредне кризе.

Главни представник жирондинске ратоборности био је Брисо, друг Робеспјеров из младости.“

Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, Београд 1993, 275-277

Критика Дантона

„Рат с Аустријом и Пруском имао је за жирондинце један велики значај. То је била борба између нових идеја револуције, које су победиле у Француској, и старе апсолутистичке владавине, која је још трајала у Аустрији и Пруској. Када се рат тако схватио, онда је било сасвим логично желети његово проширење на све остале државе које су имале исти систем владавине као Аустрија и Пруска. И доиста, међу жирондинцима било је људи који су отворено проповедали „рат свим краљевима“. У борби са свим краљевима,  Француска је, по њиховом мишљењу, морала победити, јер су сви народи стајали на њеној страни. Али, ма колико ратоборна, Француска је била крајње незаинтересована; она није тражила да размакне своје границе, него да распростре своје идеје; њена освајања била би чисто морална.

Дантонове идеје биле су сасвим друкчије. Он се није одушевљавао за борбу са свима краљевима. Чим су Пруси заустављени код Валмија, покушао је да их одвоји од Аустријанаца и склони на засебан мир. Изасланици револуционарне владе који су тога ради послани у пруски логор, припадали су кругу његових личних и политичких пријатеља. Услед опште повике на краљеве, он се није устрчавао да с пруским краљем води тајне преговоре  засебном миру.

Ратна срећа обртала се све више у корист Француза. Они нису само очистили земљу од непријатеља, него још заузели Белгију. Када су ствари пошле добро, Дантон је прихватио идеју рата, али циљеве рата није ни тада схватао као жирондинци. Своје гледиште он је обелоданио у белгијском питању. Једни су предлагали да Белгија буде самостална држава, која ће се за Француску везати само војним савезом. Други су предлагали да Белгија буде самостална држава, али да прими француске политичке установе. Дантон је предлагао да се Белгија просто присједини Француској.

Дантонови противници тврдили су да њему треба једна присаједињена област у којој би његове многобројне присталице дошле до службе, и уз то се обогатили. Белгија је имала да буде колонија коју би Дантон дао на експлоатисање својој странци пуној потребитих људи. Факат је неоспоран да су Дантонови једномишљеници навалили у Белгију и грабили у тој земљи шта је ко стигао. Опет зато не може се рећи да је Дантон тражио присаједињење Белгије само из партизанских разлога. Када је једанпут прихватио рат, он је хтео да рат Француској донесе територијалне добити. Он није мислио – и у томе је разлика између њега и жирондинаца – да га води за успех само начела револуције. Такав начин ратовања изгледао је њему луд и непрактичан.

Тражећи присаједињење Белгије, Дантон није мислио да на том једном присаједињењу остане. Он је подгрејао стару тезу о „природним границама“ Француске: те су границе биле море, Пиринеји, Рајна и Алпи. Поред Белгије, Француска је требало још да присаједини себи један део Холандије, немачке Рајнске области, Ницу и Савојску, један део Швајцарске. Дантон је говорио у Скупштини да нема силе која ће спречити Републику да не допре до тих граница које јој је сама природа обележила. Али чим би Француска добила природне границе, она је имала да стане, и да прави мир са сваким краљем који би јој признао нове границе. Ратни програм Дантонов би је себичан и материјалистички: Дантон је ратовао просто за земљу. Као год што је волео да заокругљује своје имање, тако је волео да заокругљује и државну област.

1793, после погубљења Луја XVI, Енглеска је објавила рат Француској. Она није имала сувоземне војске, али својом дипломатијом и својим новцем била је у стању побунити против Француске скоро целу Европу. Француска, која је дотле била у рату само са Пруском и Аустријом, добила је сад за противнике још и Холандију, Сардинију, Напуљ, Португалску, Шпанију, Русију. Она се нашла испред једне страховите коалиције према којој је аустро-пруска коалиција од 1792. изгледала ситница.

Француска војска морала је напустити Белгију, и повући се на француско земљиште. Чим се ратна срећа окренула против Француске, Дантон је променио своју политику. Он је био ратоборан док му је изгледало да може увећати државну област; кад су се ти изгледи изјаловили, он је имао само једну бригу, а то је да закључи частан мир.

Покушао је, пре свега, да учини крај овој дипломатској усамљености у коју је Француска саму себе довела када је, усред једне монархијске Европе, огласила рат свим краљевима. Почео је да преговара са дворовима и нудио испод руке мир Енглеској, Пруској, чак и Аустрији. Био је готов изјавити да Француска република неће ширити своја начела изван својих граница. Надао се да би после такве изјаве Енглеска и Пруска признале републику за закониту владу Француске. Република би обуставила хајку против краљева, а краљеви хајку против републике; на тој основи дошло би се до једног мира који би био частан за обе стране.

У Скупштини, Дантон се носио са онима који су рат још увек схватили као рат револуционарне пропаганде. Говорио је да нема ниједног Француза који би хтео проливати крв ради збацивања кинеског цара; Француска не може узети на себе да она сама, одједном, сврши са сви краљевима; главно је одржати републику у Француској, а остали народи нека се сами брину о својој слободи. Он је склонио Конвент на решење да се Француска неће мешати у унутрашње послове страних држава, али исто тао не допушта ни страним државама да се мешају у њене унутрашње послове. Ово је решење значило напуштање оне идеје да се револуција разнесе по целој Европи.“

Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, Београд 1993, 218-221.

Критика Робеспјера

„Брисоова нада да се путем рата разнесу идеје револуције по целој Европи изгледала је Робеспјеру чиста фантазија.  Нигде, ни у једној земљи, говорио је он, неће се народ побунити против свога краља и пристати уз француску војску. Напротив, народи ће се дићи листом да бране своје краљеве. Ниједан народ не мари слободу која му се силом оружја намеће; наоружани мисионари нису нигде добро дошли.“

Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, Београд 1993, 281.

Ироничан епилог

„Брисо је погодио да ће рат обелоданити краљеве везе са спољашњим непријатељем и изазвати нов револуционарни покрет који ће срушити краљевство. Тај нови покрет била је буна од 10. августа. Али он се преварио у предсказивањима да ће француски пример покренути и друге народе на буне против краљева. У том погледу Робеспјер је судио тачније: народи се нису дали побунити, и са својом револуционарном пропагандом Француска је изазвала против себе целу Европу и заплела се у страховит рат који је трајао годинама. Да ће рат тако дуго трајати, то нису предвиђали ни Брисо, ни Робеспјер. У току рата, јака се влада показала неопходно потребном; Робеспјер је обелоданио много веће способности за такву владу него Брисо – и, ствар чудновата, ратоборна политика коју је Брисо проповедао, а не осуђивао, довела је на власт њега, а не Брисоа. Али његова влада није дуго трајала, и онда се десило оно чега се Робеспјер бојао – установљена је војна диктатура – само то није била диктатура Луја XVI и његових ђенерала, од које је Робеспјер стрепео, него диктатура ђенерала Бонапарте, кога, почетком рата, нико није ни знао по имену.“

Слободан Јовановић, Вођи Француске револуције, Београд 1993, 282