„Велике територијалне државе постале су у Европи на тај начин што је један од неколико територијалних господара потчинио себи све остале. То исто десиће се у XIX веку и у Немачкој. Њено уједињење извршено је на тај начин, што је Пруска наметнула своју хегемонију осталим државама. Постанак и снажење Пруске био је судбоносан за целу Немачку.

Пруска држава стварана је током XVII и XVIII века онако како су се државе стварале у средњем веку, а то је, вољом једне властољубиве династије. […] Хоенцолерни су држали под својом влашћу разне земље, које између себе сем династије ничега другога нису имале заједничкога, – и на пр. неки крајеви улазили су у састав Немачке царевине, а други стајали у вазалној зависности према Пољској круни. Заједничко име „Пруска“ земље Хоенцолернске династије добиле су тек у XVIII веку: тада је њихова држава уздигнута и на ранг краљевине.

У својој држави Хоенцолерни били су одузели сталежима скоро сваки политички значај. Војска и чиновништво били су лична владаочева ствар, и нису зависили од сталежа. […] Речено је да је, по пруском схватању, основа државе била војска, а основа војске племство. Захваљујући Хоенцолернима, Пруска је постала војна сила.

[…]

У Француској, племство је задржало феудалне повластице, а изгубило феудалне функције. Крај неограниченог владаоца, оно није учествовало у политичкој управи, него само у дворском животу. У Енглеској, племство је кроз Парламент преотело владаоцу већи део политичке управе. У Пруској, племство је увучено у официрски и виши чиновнички кадар. Оно је учествовало у политичкој управи, али у својству краљевих војних и грађанских службеника, – дакле, у својству потчињених органа. […] За развитак Енглеске у XIX веку била је од пресудног значаја индустријска револуција извршена око средине XVIII века; за развитак Француске од пресудног значаја била је политичка револуција од 1789; за развитак Немачке од пресудног значаја било је ово стварање војно-чиновничког апарата у Пруској под династијом Хоенцолерна.

[…]

У XVIII веку у Енглеској се владало са минимумом војске и чиновништва; у Пруској, напротив, владало се готово искључиво помоћу војске и чиновништва. То је без сумње имало и незгодних страна. Чиновништво се сувише мешало у живот грађана, хтело све до ситница да предвиди и уреди: то је била у пуном смислу „полицијска држава“, у којој власт мисли за све и о свему, и у којој је, једног тадашњег пруског бирократа, прва дужност грађана да „седе с миром“. Овакав начин управе убијао је код грађана иницијативу и самосталност; они су се претварали у пасивну гомилу, која је морала имати некога да је води. Да би „пруски систем“ могао дати добре резултате, на његовом врху морао је стајати владалац великих способности. Чиновништво, васпитано у војничком духу, умело је да ради по команди; ако би команда била погрешна, цео чиновнички апарат, иако иначе добро начињен и склопљен, дејствовао је наопако. А ако би владалац био лишен иницијативе, апарат би се обртао по утврђеном канцеларијском реду, без обзира на промењене прилике, с оном шаблонском правилношћу која спречава сваки напредак. То се јасно видело, кад су после Фридриха Великога дошли на престо владаоци  много мањих способности.“

Слободан Јовановић, Примери политичке социологије – Енглеска, Француска, Немачка (1815-1914), Београд 1990, 205-206.