„Током 18. века безначајно мали број Европљана, образован и пријемчив на струје интелектуалних промена, био је свестан да живи у добу „просвећености“. Шта је значио тај термин?

Просветитељство је у разним деловима континента, па чак и међу појединцима у истој земљи, подразумевало врло различите ствари. У неким областима и делима појединих писаца то је био радикалан облик, агресивно критички, омаловажавајући према прошлости, а нарочито према поставкама религије која је у огромној мери уобличила историју хришћанске Европе. Негде је био умеренији. Понекад је његов утицај био велик, бар на образоване слојеве друштва који су формирали јавно мнење. […]

Виталност и утицај просветитетљства у његовој радикалној и, углавном, француској верзији, често су осцилирали током столећа. Основне идеје и поставке уобличиле су се, највећим делом, пре смрти Луја XIV, чак и пре 1700. Али све до четрдесетих година 18. века оно није јасно препознато као идејни покрет са признатим вођама и с одређеним степеном унутрашње повезаности. […] Шездесетих и раних седамдесетих година просветитељство је било на врхунцу, а до средине седамдесетих и при крају те деценије већ је било у опадању. Од његових најистакнутијих фигура – Волтер, Русо (ако се он уопште може сматрати представником просветитељства), Дидро, Кондијак, Д’Аламбер и Мабли – сви су умрли у периоду од 1778. до 1785. Стога се покрет много пре избијања Француске револуције већ сасвим истрошио и све више био подриван новим интелектуалним и емоционалним струјама – романтизмом, осећајношћу, национализмом у заметку и разним другим облицима, више или мање неприкривеног ирационализма. […]

Оно у чему се историчари слажу јесте опште мишљење да је средишња нит просветитељства — његов критички и – рационалистички дух, дух интелектуалне слободе, подозрења према традицији и преузетим идејама, презира према разорним заблудама прошлости у основи француског порекла. Такве идеје и таква схватања су се диљем Европе ширила управо из Париза, с различитим последицама у разним деловима континента. Главнина интелектуалног стила француског просветитељства мора се истаћи да је то био више стил, скуп схватања, него доктринарни систем – сажета је у Волтеровим списима. […]

Други велики споменик многим идејама француског просветитељства јесте Encyclopédie: ou dictionnaire méthodique des sciences, des arts et des métiers која се појавила у Паризу у 28 томова 1751-1772, и за чије је стварање најзаслужнији Дени Дидро. Ово знаменито дело, које је имало огроман успех и утицај у Француској, представља највећи појединачни издавачки подухват столећа који је покушао да сумира читаво дотадашње људско знање. Поред огромног скупа података, Енциклопедија је имала и другу, динамичнију функцију – популаризовање и ширење ставова који су, упркос различитостима њених аутора, у свему суштински сажели радикалну, Француску форму просветитељства. Била је то изузетно успешна пропаганда.“

М. С. Андерсон, Европа у осамнаестом веку, Београд 2003, 445-447.

„Једна од одлика овог времена јесте повезивање разних наука: тако је астроном у већини случајева и физичар и математичар; физика и биологија су такође веома блиске дисциплине. То прожимање, синтеза и генерализација својствене научној делатности у овом периоду најбоље се огледају у употреби термина филозоф, којим се обично означава научник.

Окренутост науке ка филозофском промишљању имала је великог утицаја на развој саме филозофије XVIII века. Током овог периода филозофија је изашла из скучених и привилегованих оквира малобројних познавалаца, интересујући се за све теме од друштвеног значаја. Њен циљ није само утврђивање апстрактних истина, теоријског значаја, већ пре свега ширење сазнања до којих се дошло научним проучавањима и пружање практичних закључака. Због тога филозофија жели да утиче на обичаје, законе и веровања, претварајући се тако у непосредно средство политичког и друштвеног развоја. Овај покрет је назван филозофизмом или енциклопедизмом (по француској Енциклопедији, о чему касније) или пак „епохом просвећености“:  термин просветитељство помало је двосмислен и требало би га избегавати у овом контексту, а употребљавати рационализам, будући да је разум апсолутно доминирао на теоријском и практичном плану. Покрет су ефикасно подстицала – иако се мало тога може до краја објаснити – масонска, тајна удружења основана почетком XVIII века која су се из Енглеске проширила по континенту.

Уколико желимо да у кратким цртама изнесемо одлике тог покрета, можемо рећи да је на свим пољима тежио да преобрази идеје и институције принципима одређеним разумом, борећи се против до тада признатих ауторитета, традиције и традиционалних осећања и историјских условљености. У филозофији, после дела Енглеза Џона Лока (1632-1704), све је јачи утицај емпиризма који црпи свако сазнање из чула и разматрања тако добијених података, без aприорих појмова и прирођених идеја. На плану религије долази до мање или више отворене борбе против хришћанских догми и сваког облика откровења, као и црквене организације, уз залагање за природну религију која се налази у сржи људске природе: то је веровање названо деизам, јер је признавало постојање Бога, као и бесмртност душе, али одбацивало тајне, чуда итд., и уопште све што је у супротности са разумом. Ипак, филозофизам је допуштао постојање конкретних религија и цркава, такође и државних цркава, као стварну потребу корисну по друштво; али изричито се залагао за верску толеранцију. На етичком плану заговарао је природну и рационалну моралност, која је у суштини представљала друштвени утилитаризам. У политици се борио за уклањање наслеђа средњег века, односно феудалних привилегија, класних разлика итд., за изједначавање буржоазије и племства, за концентрисање власти у рукама државе уместо феудалног уситњавања власти, за учествовање образовних класа у управи, за управљање државом у интересу заједнице: једном речи, за све оно што је било названо просвећеном владавином.“

Луиђи Салваторели, Историја Италије II, Нови Сад, 2006, 275.