„Шумски збегови дали су прве устаничке одреде, којима су се прикључиле хајдучке чете. Кнезови, у одбрани голог живота, састали су се 2/14. фебруара у шумадијском селу Орашцу, крај Тополе, и донели одлуку да започну устанак. На чело покрета ставио се Ђорђе Петровић-Карађорђе, некадашњи добровољац у аустријској војсци, свињарски трговац и одметник од турске власти. Устанак је веома брзо захватио цео Београдски пашалук, што због ранијих припрема, што због несносног стања. Мањина која се колебала увучена је у устанак силом. Дигла се сељачка војска, наоружана хајдучким оружјем заплењеним од Турака, пушкама кришом набављеним у Аустрији, ножевима, вилама и косама. Масовни прилаз устанку надокнадио је недостатак припрема и војне спреме.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 52.

Устанак је почео не као побуна против Османског царства, него против одметника од централне власти империје, па су на устанике благонаклоно гледали и локални Турци (земљопоседници, чиновници, трговци, занатлије) који су трпели зулум од дахија.

„Упркос почетним успесима и замасима, даљи развој устанка био је неизвестан. Он је значио побуну раје у једној од бројних побуна Османског царства. За разлику од Грчке чији ће устанак, ослоњен на традицију античке прошлости, изазвати талас хеленофилства у Европи, Србија је чинила непознати део Балкана. Стога је српски устанак био препуштен сам себи.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 52.

Дахије су побегле од српских устаника, али су ухваћене и погубљене. Успех устаника их је навео да прошире циљеве.

„Ширење устанка ван граница Београдског пашалука, везе устаника с Аустријом и Русијом и жалбе муслимана на освету побуњене раје навели су Порту на одлуку да устанак што пре угуши. Почетком јуна 1805. Војни савет у Цариграду прогласио је верски рат против Србије и одредио шест паша из суседних области да изврше инвазију и угуше устанак.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 54.

„Замах устанка ставио је пред устанике сложене задатке, који су надмашивали њихову снагу и захтевали помоћ споља. Оружана борба захтевала је материјална средства, посебно у оружју и муницији, као и дипломатску подршку у преговорима с Портом.

Помоћ се најпре могла добити из суседне Аустрије. С друге стране Саве и Дунава живели су Срби који су живо пратили устанак у земљи. Аустријски погранични војни кругови сећали су се сарадње са Србима у прошлом аустро-турском рату и били им наклоњени. Стога су се српске вође, на челу са Карађорђем, већ априла 1804. обратили Аустрији с молбом за помоћ у оружју и муницији. Они су били спремни да се ставе под власт Хабзбурга и једног аустријског принца који би био владар Србије.

Српске молбе нису биле прихваћене у Бечу из два разлога. Аустрија је због Наполеонове акције морала да води пријатељску политику према Порти. Сем овог акутног политичког разлога, постојао је још један, који ће условити развој укупних аустро-српских односа у XIX веку. Наиме, српски устанак носио је у свом корену клицу националне ренесансе српског народа. Она је била двоструко непожељна у Бечу: због привлачности коју би могли осетити Срби у јужној Угарској и због стварања нове националне државе у непосредном суседству. Процес националне револуције који се одигравао у Србији био је потпуно стран аустријском легитимизму. Њихов даљи развој у XIX веку само ће још више заоштрити њихове односе.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 54-55.

Аустрија је била најближа географски, а Русија емотивно, па и интересно.

„Не нашавши одзива својим молбама у Аустрији, устаници су одлучили да се обрате Русији. Они су из прича прекосавских Срба о њој имали магловите представе као о великој словенској и православној земљи која је природно одређена да буде њихов заштитник.

[…]

Српске молбе пале су у Петрограду у врло незгодном тренутку. Руска дипломатија покушавала је да обнови руско-турски савезнички уговор из 1799, који је био потребан Александру I, због сукоба с Наполеоном.

[…]

Мада српски устанак није добио очекивану помоћ од Русије, његови односи према њој ипак су били другачији од односа према Аустрији. У њиховом корену лежала је истоветност интереса, што је углавном везивало Србију за Русију у XIX веку. Русија је тежила изласку на топло море преко Балканског полуострва. Стварање националних балканских држава не само што није било супротно овој политици већ је она у њима могла наћи ослонац. Зато Русија није видела сметњу својим интересима у стварању нове српске државе. Ова политика назире се већ у првим контактима Русије са српским устаницима. Ако се Аустрија, због близине тог подручја, могла спуштати на Балкан ослоњена на сопствене снаге, Русија је, због своје географске удаљености, морала тражити посредника.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 55-56.

Од Аустрије и Русије у то време у Европи се више питала Француска, коју је предводио Наполеон Бонапарта.

„Став Аустрије и Русије према српском устанку био је условљен њиховим односима према Наполеоновој Француској. Француска је, освајањем Далмације и Истре, постала балканска сила. Наполеонова дипломатија била је противна српском устанку из два разлога: због његових веза са Русијом и тежњи да се одржи јака Турска. Овакав став могао је добити потврду у заједничком руско-црногорском иступању против Француза 1805. године у Боки Которској. Зато је Наполеон у писму султану 20. јуна 1806. саветовао брзо и радикално ликвидирање српског устанка. Овај је несрећно запао у борбу сила за престиж у Цариграду, у којој се ниједна од њих није хтела излагати ризику залагањем за побуњену рају једног далеког и непознатог пашалука.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 56-57.

Карађорђе и Наполеон

Спољнополитичка ситуација по српске устанике није била повољна, али они нису одустајали.

„Услед неповољне спољнополитичке ситуације, српски устанак практично је био изолован све до руско-турског рата 1807. године. То је значило да су устаници усмерени само на своје снаге, које су биле у несразмери са снагама Турског царства.

[…]

Не обазирући се на негативан исход првих преговора и апела на кабинете Аустрије и Русије, устаници су наставили да упућују молбе за помоћ.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 57.

Помоћ је зависила од промена међународних околности у Европи.

„Међународни односи су у другој половини 1805. године добили нове обрисе. Наполеон је у бици код Аустерлица, децембра 1805. године, потукао Аустрију и Русију, а Аустрија је миром у Пожуну изгубила Далмацију у корист Француске. Промена међународних околности, слабљене Русије и Аустрије и јачање Француске, која је подржавала Порту у напорима да угуши устанак утицали су на српски устанак.“

Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја српског народа у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 19.

Дошло је време и за преговарање са Турцима.

„Карађорђе се, средином 1806. године, непосредно пре битака на Мишару и Делиграду одлучио на преговоре са Портом. Разлог је био прикупљање огромне турске војске на границама, којој би српска војска тешко одолела, али и незадовољство руском помоћи. За мисију у Цариграду одабран је Петар Ичко, који је 13. јула 1806. године у Смедереву добио пуномoћje.“

Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја српског народа у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 19.

„Бивши трговачки агент у Земуну и посредник београдске чаршије, окретни Петар Ичко тражио је на Порти аутономију под влашћу султана, плаћање данка преко једног турског чиновника и забрану становања у Србији јаничарима и крџалијама.

После српских победа, Ичкови предлози прихваћени су на Порти и српски делегат пожурио је у земљу да саопшти радосне вести. Требало је да Ибрахим-паша [командант турске војске] накнадно донесе царски ферман по коме ће јаничари напустити земљу, којом ће управљати врховни српски кнез са 12 нахијских кнезова и војним одредом у Београду, напоредно са гарнизоном турске царске војске. Царски мусахил (финансијски чиновник), који је ускоро стигао у Смедерево, потврдио је Ичкове речи, мада није донео очекивани ферман. Имајући тешка искуства у својим ранијим односима с Портом, устаници су тражили да се одредбе мира писмено потврде. Стога су они наново упутили Ичка у Цариград. Српски делегат стигао је у престоницу у тренутку када су се руско-турски односи заплели око Молдавије. На подстицај Наполеона, Турска је 28. децембра 1806. објавила Русији рат. Желећи да избегне руско-српску сарадњу на дунавском фронту, Порта је прихватила све српске захтеве. Мир је био на помолу.

Руско-турски рат из основа је изменио положај устаника. Он је одстранио сва ограничења наметнута руској балканској политици у претходном раздобљу. Устаници су схватили да је наступио тренутак да, ослоњени на једну велику силу, истакну интегрални програм своје борбе. Када је царски мусахил затражио од Срба да, као царски поданици, дају војнике за рат против Русије, одговорено му је да „Србија сматра себе независном државом, која не пристаје дати никаква данка, нити ће дизати оружје на своју једноверну браћу и савезнике“. Ичков мир је био одбачен и настављена је борба за пуно ослобођење.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 59-60.

Устаници су своју судбину везали за Русију.

„Ушавши у рат с Турском, Русија је свој посреднички став према Србији заменила активном подршком. Према ратном плану руске дунавске армије, устаницима је намењена улога заштите левог крила, које је наступало према Видину. Истовремено, преко Србије је требало остварити контакт с руском флотом која је оперисала на Јадрану.

[…]

Руско-српска сарадња 1807. године није била дугог века. У мају су јаничари у Цариграду збацили султана Селима III; у јуну је Наполеон тукао Русе код Фридланда. У јулу, на састанку руског и француског императора у Тилзиту, закључен је уговор о миру и савезу. Према одредбама франко-руског споразума, рат с Турском морао је бити обустављен, а руске трупе из Влашке и Молдавије повучене. О Србима није било ни речи у уговору. Генерал Исајев добио је наређење да се повуче преко Дунава и заједничке српско-руске операције су прекинуте.

[…]

Русија је сматрала Србију оруђем своје борбе, подбадајући је и стишавајући у складу са својим потребама. С друге стране, Србија је покушавала да Русију гура испред себе, очекујући од ње пуну и безрезервну подршку. Укрштање ова два интереса изазваће током целог XIX века кризе у руско-српским односима.

[…]

Преокрет у корист Србије настао је новим груписањем сила услед савеза који је Турска закључила с Енглеском јануара 1809. Из овог заплета изродио се нови руско-турски рат. Он је омогућио нову руско-српску сарадњу у рату против Турака.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 60-63.

Руско-турски рат се завршио 1812. године, које је Наполеон кренуо у поход на Русију, која је због тога пожурила да склопи мир.

„Под тако неповољним околностима, 28. маја 1812. године у Букурешту је потписан руско-турски мир. Чланом VIII тог уговора Србија је добила ограничену аутономију под влашћу султана: унутрашњу самоуправу, амнестију и турске гарнизоне по градовима.

Букурешки уговор имао је и позитивне и негативне стране. Он је чинио компромис између фактичког стања створеног устанком и стања у Београдском пашалуку пре 1804. године. Устанак је створио ситуацију која, као последица једне буне није била правно основана. Букурешки уговор, мада у скромним размерама, издвојио је Србију из целине Османског царства и дао јој међународни статус. Руска заштита добила је уговорно признање. Међутим, Букурешки уговор негирао је постојеће стање створено устанком; он је подразумевао предају устаника, њихових ослобођених територија и градова Турцима. Посебно је мало гаранције пружала клаузула да ће се Порта непосредно споразумети с устаницима у погледу њихове самоуправе. Стога је Букурешки уговор пресекао развојни пут српског устанка и пожурио његов предстојећи слом.

Удаљени од позорнице догађаја, српски устаници нису знали за одредбе Букурешког мира. Руска команда на Дунаву не само што их није о томе обавестила већ је главнокомандујући, адмирал Чичагов, позвао Србе на заједничку акцију против Француза у Далмацији. Ништа није било речено ни српској делегацији која је при повратку из Петрограда боравила у Букурешту баш у време закључења уговора. Прве вести о миру устаници су добили од Хуршид-паше, који их је позвао да им предају своје градове и утврђења. Сматрајући да је у питању подвала, они су те предлоге одбили. Тек потом адмирал Чигров одлучио је да извести устанике, па и тада непотпуно наређујући свом представнику Недоби да им члан VIII Букурешког уговора „саопшти само у изводу, пошто пажљиво измени све оно што је у том члану претерано, тј. изразе који су употребљавани само да се одржи источњачки стил.“ Да би охрабрио устанике, Чичагов им је почетком августа упутио генерала Ивелића, који је скупштини старешина у манастиру Враћевшници објаснио разлоге који су приморали Русију на склапање мира. Међутим, већ 30. јуна адмирал Чичагов добио је наређење да из Влашке крене на Дњестар, у сусрет Наполеону. Свечано испраћени, руски гарнизони кренули су из Србије 10. августа.

Једини излаз из ове тешке ситуације био је инсистирање на одредбама Букурешког уговора, које су, мада непотпуно, садржавале извесне предности за устанике. Међутим, касно и непотпуно, сазнање о условима мира, као и утешне речи Чичагова и Ивелића, код устаника су створиле утисак да је Букурешки уговор пролазна епизода и да треба само добити у времену како би се дочекала промена ситуације. Стога су устаници покушали да одуговлаче преговоре са Турцима. У Цариграду су то једва дочекали, жељни да Србе коначно сломе и потчине. Хуршид-паша је рекао српским  делегатима да турска влада тражи од српског народа да буде раја као и раније, да преда топове, оружје и градове, да плати сав заостали данак од девет година и да пусти турске трупе у градове. То је значило потпуну капитулацију устанка и враћање на стање пре 1804. године.

Јануара 1813. скупштина у Крагујевцу једногласно је одбила турске захтеве. Она је упутила нове предлоге Порти тражећи широку аутономију, српског кнеза, савет и земаљски суд, признајући у начелу сизеренство султана и обавезу плаћања данка. Турци су то одбили с образложењем да Срби траже краљевину у царевини и да то не може бити. Преговори су прекинути и устаницима је поручено да ће рат почети ако не прихвате захтеве у целини. Карађорђе је учинио још један покушај, апелујући истовремено на Русију, али без успеха.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 69-70.

Устаници су последње дипломатске напоре учинили након војног пораза 1813. године.

„У таквој ситуацији Карађорђе се обратио цару Александру, молећи за дозволу да српски народ преко Аустрије исели за Русију. […]

Паника је захватила земљу. Хиљаде избеглица из свих крајева Србије нагрнула је ка Сави и Дунаву, тражећи спас у Аустрији.  […]

Захваћен општим расулом и болестан, Карађорђе је с руским представником, београдским митрополитом и својом породицом напустио земљу 3. октобра и прешао у Земун. У Београду су запаљене архиве и магацини с барутом.

Вест да је Карађорђе напустио земљу сломила је и последњи отпор. Турци су 7. октобра 1813. ушли у напуштен Београд, чија су се згаришта још димила, прослављајући овај догађај тродневним топовским салвама у Цариграду. После десет година устаничке борбе Србија је опет била покорена.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије (1800-1918), Београд 2017, 71-72.