„На челу нове српске управе налазио се кнез Милош Обреновић, једна од најзанимљивијих фигура новије српске историје. Неписмен сељак, израстао устанком у народног трибуна, Милош је у себи сажео смелост борца за слободу, дволичност турског феудалца и грамзивост скоројевића. Као вођ устанка, он је пуна супротност Kapaђорђy, који упркос суровостима наметнутим приликама и наравима свога доба, остаје личност из херојског епа. Милош је више политичар и дипломата но војник, у његовим методама има много турског и он ће владати Србијом као какав велики везир.

Милошева државна политика има два циља – потискивање Турске и изградњу српске власти. За разлику од револуционарних метода устанка, које ударају на власт у њеном врху, Милош ју је поткопавао у подножју. Он је постепено уклањао и исељавао кадије и муселиме из нахијских средишта. Спахијама је забранио кретање по селима, сем за време скупљања десетка. Закупом је пренео на себе све важније финансијске изворе: приходе од царина, скела и царских, државних имања. Турке је приморао да држе војску искључиво по градским гарнизонима и да се крећу само главним друмовима. После свих ових мера турска власт у Србији личила је на огољен скелет, без живота.

Милош не би успео у овој политици да јој није створио материјалне темеље. Изједначујући државу са својим личним добром Милош је безобзирним мерама стекао огромно лично богатство. Монополишући читаве трговинске гране, посебно трговину стоком, он је постао један од најбогатијих људи Европе свога доба. Године 1839, када је укупан годишњи данак султану износио 2,3 милиона гроша, Милош је располагао личном готовином од 13 милиона гроша, не рачунајући некретнине. Милош ће на тај начин, материјалним путем, потчинити себи турску власт у Србији.

Напоредо с потискивањем турске, Милош је изграђивао српску управу на начелу централизма и патријархалног самодржавља. Прве народне скупштине у Србији биле су састављене од изабраних народних старешина и свештених лица. Милош је у ове скупштине позивао сеоске кметове, затим делегате општина, који нису више представници сеоске самоуправе већ административног апарата. Изборне кнезове заменио је кнезовима које је сам поставио. Народној канцеларији одузео је управни значај и пренео њене функције на сопствену, кнежеву канцеларију. По Милошевом патријархалном схватању државе, у њој, као у породици, може постојати само једна власт домаћина, односно кнеза. Он је врховни суд изнад свих земаљских судова. Државни чиновник је његов слуга, који послужује око његовог стола, прима плату према његовом нахођењу и зависи од његове милости да ли ће бити отпуштен, премештен или унапређен. Милошеве старешине угледале су се на њега, запоседајући земљу и богатећи се утајом прикупљеног пореза.

Овакав начин полутурске управе изазвао је снажно незадовољство. Милош се немилосрдно обрачунавао с опозицијом: своје противнике ликвидирао је по кратком поступку. Тако се 1816, обрачунао с надзорником Народне канцеларије Петром Молером; 1817. с владиком Мелентијем Никшићем, затим с Kapaђopђем и војводама Симом Марковићем и Павлом Цукићем.

Милош свакако не би могао спроводити овакав режим да није био популаран у народу. Иза Милошевог самодржавља стајао је његов рад на ослобођењу земље од Турака. Сем тога, он је аграрно питање решио у корист сељака, стварајући мали сеоски посед приликом нове деобе земље 1815-30. Милош је умео да се обрати сељаку и упркос свом деспотизму остао је до краја народни трибун. У борби за ослобођење земље често се није могао разликовати интерес Србије од интереса Милошевог, као што је то било у захтеву за признање наследног кнежевског достојанства. Одатле буне против Милошеве управе, као она Милоја Ђака 1825. Ђорђа Чарапића 1826, Милетина 1835, више представљају покушаје старешина да се супротставе кнезу но што су имале корена у народу. Милошеву унутрашњу политику треба посматрати у односу на прилике у којима се одвијала и на средину која је дуго била под утицајем оријенталне животне филозофије и схватања власти.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије, Београд 2017, 102-103.

Зашто је Милош био књаз?

„Милош управо показује, да је рад, да нико није ни налик на или управо, да су сви други људи осим њега ништа. Он је истина 1816. г. био задовољан са именом кнез, но будући да су се сви народни чиновници, осим писара и буљубаша, звали кнезови, зато се он у своме печату и у потписима назове књаз. Но по времену чујући да је књаз и кнез једна реч, и да Руси свакога српског кнеза зову књазом, он заповеди, те се на актама начињеним на скупштини у почетку 1827. године нико не потпише кнез, него се сви кнезови назову исправницима; но по том чујући да су исправници у Каравлашкој велика господа, он, после дугога саветовања са својом свитом, како би се чиновници назвали да млого не значе, заповеди на скупштини у почетку 1830. године да се кнежински и срески кнезови у напредак зову капетани (а кнежине и срезови капетаније), а наијски исправници или сердари.“

Вук Стеф. Караџић, Описаније Србије, Београд 1987, 300.