О последњим годинама владавине краља Милана Обреновића, након Српско-бугарског рата, а пре Устава из 1888. године, у својој Историји модерне Србије, Димитрије Ђорђевић је написао:

„Тимочка буна 1883. и српско-бугарски рат 1885. утицали су на унутрашње политичке односе у Србији. У Тимочкој буни поражени су радикали; у рату 1885. побеђен је краљ Милан. Оба најјача политичка фактора у земљи изашла су ослабљена из ових криза.

Неуспела буна, пресуде преког суда и бекство Николе Пашића у иностранство дезорганизовали су Радикалну странку. Краљ Милан и стајаћа војска показали су се јачим но што су то радикали претпостављали. Искуства из Тимочке буне утицаће на промену држања радикала и постепено напуштање идеја из осамдесетих година, у жељи да се нађе компромис који би им отворио пут до државне власти. Радикалски прваци Пера Тодоровић, Коста Таушановић и Раша Милошевић покушавали су да се ослободе затвора и рехабилитују. Остали радикали на слободи водили су млаку опозицију, захтевајући уставну реформу.

Пораз у Српско-бугарском рату 1885. сломио је краља Милана. Ослоњен на групу напредњака, без ослонца и уплива у народу, потучен у рату који је био његово дело, краљ Милан је био суочен с абдикацијом или потпуном ревизијом дотадашње унутрашње и спољне политике. Под првим утиском ратног пораза, краљ Милан се одлучио на абдикацију. Од ове одлуке тешком муком одговорио га је председник владе Милутин Гарашанин. Ревизија дотадашње политике захтевала је демократизацију унутра и приближавање Русији споља. Она је значила осуду укупног рада краља Милана и могла се спровести само с новим људима. Ти нови људи били су једино радикали, који су имали масе за собом. Притешњен са свих страна, краљ Милан је дошао на идеју да искористи кризу Радикалне странке. Он се 9. јануара 1886. тајно састао с вођом радикала Пером Тодоровићем у затвору у Београдској тврђави. Како мир с Бугарском још није био закључен, краљ Милан је апеловао на националну потребу радикалско-напредњачког споразума. Жељан да се ослободи затвора, Тодоровић је прихватио краљеве предлоге и 13. јануара су и радикали, осуђени због учешћа у Тимочкој буни (сем Пашића у емиграцији) амнестирани и пуштени на слободу.

Тодоровићев пристанак на сарадњу с напредњацима наишао је на жесток отпор и осуду осталих чланова Радикалне странке на скупу у Нишу, половином фебруара. Тодоровић се разишао са својом странком и постао њен дисидент. Уместо с напредњацима, радикали су се споразумели с другом опозиционом странком, либералима, и заједно с њима почетком маја изашли на скупштинске изборе, на којима су добили велику већину. Влада је била приморана да створи већину путем делегираних посланика и поништавањем 24 мандата опозиције.

Покушај краља Милана да спасе напредњачки режим, уливајући му свеже сокове Радикалне странке, није успео. Режим се држао једино благодарећи подршци краља Милана. Најзад, и ту подршку је изгубио због сукоба краљевског брачног пара.

Сукоб краља и краљице био је личне и политичке природе. Лични односи били су поремећени краљевим брачним неверством. Политичко неслагање избило је због краљичиног русофилства, које је потицало од њеног руског порекла. Краљ је сумњичио краљицу да у дослуху с Русима ради на његовој абдикацији и своме намесништву. Страх се још више појачао када је у лето 1886. збачен кнез Александар Батенберг завером у коју су били умешани и руски прсти. Отворен сукоб краља и краљице избио је априла 1887. и завршио се тиме што је краљица напустила Србију, пратећи престолонаследника на његово школовање у Русији. Брачне размирице краљевског пара остале би затворене у дворским круговима да председник владе Милутин Гарашанин није држао страну краљици. Када је одбио захтев да краљици забрани повратак у земљу, краљ Милан је почетком јуна 1887. оборио напредњачки кабинет.

Пад непопуларног режима изазвао је велике манифестације у земљи, које су местимично попримале облик физичког обрачунавања с присталицама обореног режима. Нови кабинет под председништвом Јована Ристића био је израз либерално-радикалне коалиције. Он је истакао потребу приближавања Русији и демократизације земље. Упркос промени режима, политичке прилике нису се поправиле. Програм нове владе значио је осуду колико напредњака, толико и краља Милана, који се нашао између Русије, радикала и краљице која се почетком јула 1887. вратила у Србију. С друге стране, радикали су добили велику већину на новим изборима крајем септембра и све теже пристајали на поделу власти с либералима, који су свим средствима покушавали да поврате изгубљену равнотежу. Сукоби споља и изнутра разједали су коалициони либералско-радикалски кабинет, док га нису оборили 29. децембра 1887.

Краљ је нову владу поверио компромисном крилу радикала под генералом Савом Грујићем, задржавајући своје људе у министарству војном и министарству спољних послова. Нови кабинет започео је рад реформама у општинама и стајаћој војсци, у духу радикалног програма, и започео политику економско-политичке еманципације од Аустро-Угарске. То је довело до неповерења краља Милана и радикалски кабинет је пао 26. априла 1888, после непуна четири месеца управљања земљом.

Отеравши и напредњаке, и либерале, и радикале, краљ Милан није имао више ослонца ни код једне политичке групе. Нови мандат поверен је Николи Христићу, који је саставио једно чиновничко министарство, напредњачки обојено. Нову владу сачекала је бурна криза у односима краља и краљице. Краљ Милан је јуна 1888. поднео захтев за развод брака. Краљица, која је с престолонаследником боравила у Немачкој, одбила је развод, држећи код себе сина као таоца. Краљ Милан је тражио да се престолонаследник одузме од краљице и врати у Србију. Гневан због ове свађе, Бизмарк је 14. јула наредио полицији да краљицу протера из Немачке, а сина врати оцу. Ова наредба изазвала је велики скандал. Истовремено, краљев развод у земљи запео је око административних формалности. Митрополит га је најзад признао октобра 1888, како би се избегла династијска криза. У свим овим трзавицама страдао је углед краља Милана. Једини излаз је био широки заокрет у правцу демократизације политичког живота земље. То је била реформа, која ће поштовати уставност и парламентаризам.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800-1918, Београд 2017, 249-252.