„После успешно одбијених покушаја аустроугарске инвазије 1914. [у биткама на Церу и Колубари], на српском фронту наступило је затишје, али испуњена страшном епидемијом пегавог тифуса, од кога је умрло 100 000 војника и цивилног становништва.

Заустављена на Марни и принуђена на рововски рат [на западном фронту], немачка команда одлучила је да ликвидира споредни, српски фронт. Она је узела у своје руке руковођење операцијама против Србије. Галицијска офанзива против Руса [на источном фронту] одложила је почетак офанзиве на Србију, али је крајем августа 1915. почела концентрација аустро-немачких трупа према Србији. Почетком септембра Бугарска је коначно пришла централним силама и 22. септембра најавила мобилизацију. Костур нове офанзиве против Србије све јасније се оцртавао: немачки напад са севера, под командом генерала Макензена, у правцу Моравске долине; офанзива аустроугарске армије са запада, преко Дрине; продор бугарске војске с истока у Вардарску долину и одсецање одступнице српским трупама према југу.

Једини ослонац Србије на Балкану била је Грчка. Спреман да примени грчко-српски савез из 1913, председник Венизелос затражио је од савезника да пребаце у Солун 150 000 војника са блиског истока и сутрадан по бугарској мобилизацији прогласио мобилизацију грчке војске. Четвртог октобра атински парламент одобрио је политику Венизелоса и 5. октобра почело је савезничко искрцавање у Солуну. Али, тог дана је краљ Константин, противник уласка у рат, оборио Венизелосов кабинет. Нова Заимисова влада одбила је позив Србије и остала ван рата.

Офанзива Централних сила против Србије започела је 5. октобра 1915. Два дана касније напала је Бугарска.“

Димитрије Ђорђевић, Историја модерне Србије 1800-1918, Београд 2017, 393-394.

Немачка је заузела главне саобраћајнице долином Мораве и Вардара, а остатак Србије је подељен на аустроугарски западни и бугарски источни део. Линија разграничења је ишла долином Велике Мораве, с тим да је Бугарској припојена и Македонија. Током окупације становништво је одвођено у логоре на принудни рад. Бугари су спроводили и превођење становништва у њихову нацију. Аустријски окупатори су забранили употребу ћирилице, а бугарски окупатори и српски језик. У бугарској окупационој зони је подигнут Топлички устанак (фебруара и марта 1917. године), који је угушен одмаздом над становништвом и масовним страдањем. О масовним злочинима над цивилима у Мачви и Подрињу известио је швајцарски криминолог Арчибалд Рајс, који је дошао на позив српске владе. Чувен је по свом спису „Чујте Срби! Чувајте се себе“.

Земља и излози – глад у окупираном Београду 1915.