„Један невероватан догађај убрзао је пад Источног блока. У мају 1989. мађарска влада, коју су чинили реформски комунисти, најавила је да ће бити уништена стара утврђења на аустријско-мађарској граници, што је требало да представља симболичан гест. Та утврђења нису била ни од какве важности Мађарима јер су имали пасоше и могли су слободно да путују. Међутим, такав симболичан корак ослободио је пут Немцима из Источне Немачке, којима није било дозвољено да путују на Запад: стотине хиљаде Немаца ишло је на одмор у Мађарску и суседне земље. Сада су могли да дођу у Западну Немачку преко Аустрије и десетине хиљада је управо то учинило. У Мађарској више није био на снази стари споразум са Источном Немачком о хватању држављана који покушају да илегално напусте земљу и њиховом слању у домовину. Уместо тога, немачка влада сачинила је у рану јесен споразум са канцеларом Колом и званично је омогућила Источним Немцима да оду из земље. Таква ситуација је изазвала масовне демонстрације стотина хиљада људи у Берлину, Дрездену и другим великим источнонемачким градовима. Исход тих демонстрација био је пораз бескомпромисне владе Ерика Хонекера. Власти су отвориле Берлински зид, а режим је пао у новембру 1989.

У насталом домино ефекту, шест недеља пред Божић, државни социјализам поражен је и у остале четири земље региона. У Чехословачкој и Бугарској тај процес је протекао сразмерно мирно. Румунија је једина доживела крваву револуцију због очајничког отпора неостаљинистичког режима. Режим је срушен и у Југославији, али с њим је пропала и федерална држава у разорном грађанском рату који је похарао земљу од 1991. до 1995. Напослетку, 1991. пали су и режими у Албанији и Совјетском Савезу.“

Иван Т. Беренд, Европа после 1980, Београд 2012, 57.

View this post on Instagram

Рушење комунизма одвијало се на различите начине по државама.

„У Бугарској је у новембру 1989. Политбиро принудио Тодора Живкова да се повуче, и преговарао са представницима опозиције за округлим столом прелаз на вишепартијску демократију. Шеф партије и државе који је најдуже био на функцији у целом Источном блоку био је осуђен на дугогодишњи кућни притвор.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 516.

У Румунији су протести започели у бившој хабзбуршкој Трансилванији, која је осим беде трпела и уништавање локалне мађарске културе. Повод за протест било је протеривање мађарског протестантског свештеника из Темишвара. Црквене власти су га на основу притиска режима преместиле у друго место због изјаве мађарској телевизији о кршењу права Мађара.

„Демонстранти који су се 15. децембра окупили у близини његовог стана кренули су у центар Темишвара, преузели контролу над јавним зградама и опљачкали добро снабдевене продавнице намењене члановима Секуритате [тајне полиције]. Наредног дана су снаге безбедности отвориле ватру на демонстранте, али су, уместо да угасе пожар револуције, само су га прошириле и још већи број грађана окупио се у центру града. Многи су били говорници мађарског језика који су пратили мађарске и југословенске радио и телевизијске програме. Вест о протестима су на исток проширили железничара, војници и међународни медији. Николаје Чаушеску је 18. децембра напустио Румунију како би посетио теократски режим у Ирану, један од последњих који су му пружали подршку. Добро обавештен о растућим немирима преко своје амбасаде у Букурешту, совјетски министар спољних послова Едуард Шеварнадзе рекао је да ће поздравити пад Чаушескуа.

По повратку из Техерана, Чаушеску је 20. децембра поподне прогласио ванредно стање у Темишвару и изјавио да су демонстранти терористи и плаћеници страних обавештајних служби. Затим је у Букурешту покушао да организује масовни скуп подршке режиму. Донедавно су људи које је партија позивала на такве спектакле покорно исказивали своју оданост Чаушескуу. Сада су захтевали његову оставку. Увече 21. децембра диктатор је послао снаге безбедности да растерају масу. Повређене су стотине људи. Следећег дана је војска прешла на страну народа. Чаушеску и његова супруга Елена побегли су хеликоптером из Букурешта. Под још увек неразјашњеним околностима, они су се спустили у унутрашњост и тамо ухапшени. Изведени су пред војни суд и стрељани пред телевизијским камерама на Божић 1989. Борбе између снага безбедности и побуњеника, које је сада подржавала војска, потрајале су до 27. децембра у многим градовима. У тој револуцији су животе изгубили 1104 Румуна.“

Džon Konli, Od naroda do nacija – Povijest istočne Europe, Zagreb 2022, 919-921. (цитат је прилагођен српском језику)

Пад комунизма водио је ка уједињењу Европе. Комунизам се одржао до данашњих дана у неким државама изван Европе: Кини, Северној Кореји, Вијетнаму, Лаосу и Куби.