"Ево како је почела у дан своје нужности
Све што нема ватре у себи сагори
Што сагори постаје ноћ
Што не изгори рађа дан
Треба запалити све што може да гори
Треба срушити све срушиво, све што није вечно
Треба у свему и после свега пронаћи наду
[...]
Тражите, нађите, претражите сва блага,
све могућности и сва имена свом Југу
Који саветује плодовима љубав и разум."

Бранко Миљковић, Југославија

Југословенска идеја старија је од Југославије. Део је пансловенске идеје братства словенских народа, популарне међу Словенима који су живели под страном влашћу Хабзбурга у 19. и почетком 20. века. Њени наговештаји присутни су у Илирском покрету у Хрватској и Словенији, односно Начертанију Илије Гарашанина и деловању кнеза Михаила у Србији, а право југословенство међу интелектуалцима са почетка 20. века, у годинама уочи Првог светског рата.

Илирски покрет

Прва југословенска држава настала је после Првог светског рата и није се одмах звала Југославија. Уједињењем Србије (са којом су се новембра 1918. ујединиле Црна Гора и простор данашње Војводине, без Срема (ујединио се засебно, јер је у Аустроугарској припадао аутономној Троједној краљевини Хрватске, Славоније и Далмације), а са Барањом, и територија које су у Аустроугарској настањивали Јужни Словени (Словеније, Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине) настало је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, проглашено у Београду 1. децембра 1918. године (од 15. јула 1920. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца).

„Када се посматрају војвођанске области у данашњим границама – Срем, Банат и Бачка, према подацима из 1921, становника је укупно било 1.535.794; Срба 34,7%; Мађара 24,2%; Немаца 21,9%; Буњеваца, Шокаца и Хрвата 8,5%; Словака 3,8%; Румуна 4,4%; Русина 0,9%. Дакле, словенско становништво није имало апсолутну већину са 47,9% становништва, али јесте релативну у односу на дотадашње владајуће нације Мађаре и Немце.“

Александар Хорват, Војводин и стварање Југославије, у: Дан вредан века – 1. XII 1918, каталог изложбе музеја историје Југославије, 187.

Како су одређени народни представници на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је донела одлуку о прукључењу тих области Србији (било је и предлога да се у будућу југословенску државу уђе преко загребачког Народног вијећа, заједно са Хрватском, Далмацијом и Босном и Херцеговином)?

„Према препорукама изборног реда, делегати су бирани по општинама, на народним зборовима јавним гласањем грађана старијих од 20 година. На 1.000 становника биран је 1 политички представник, а први пут су право да бирају и буду биране имале и жене, у првом реду захваљујући залагању Милице Томић, супруге Јаше Томића, која је и пре рата промовисала идеју о политичкој равноправности жена. С једне стране, изборни ред је почивао на прогресивним и демократским одредбама које су право гласа давале свим пунолетним грађанима оба пола, али с друге стране, инаугурисао је принцип националне неравноправности, јер се односио само на словенско становништво, не обухватајући половину житеља војвођанских области.“

Александар Хорват, Војводин и стварање Југославије, у: Дан вредан века – 1. XII 1918, каталог изложбе музеја историје Југославије, 190.

„У Београду је 1. децембра 1918. уприличен чин проглашења Kраљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Најзначајнији приказ овог историјског догађаја је слика Ивана Тишова Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Слика представља тренутак читања и обраћања представника Народног вијећа регенту Александру и његов одговор којим је свечано прокламовао уједињење. Дело хрватског сликара Ивана Тишова (1870–1928), настало 1926, уклапа се у његов опус дела историјске тематике и алегоријских слика великих формата које славе настанак нове државе, као и њеног владара. Слика је била део ентеријера Министарства иностраних послова Краљевине Југославије. Након Другог светског рата ова зграда се спаја са новом зградом изграђеном за потребе Парламента Србије и тада је слика зазидана гипсаним зидом. Слика је откривена и конзервирана 2005. и данас је део ентеријера који има функцију прес-сале Народне скупштине Србије. […]

Слика Ивана Тишова је заправо једина оновремена визуелна интерпретација догађаја проглашења Државе СХС. Необично је што не постоје сачуване фотографије самог историјског чина, имајући у виду до тада постигнут развој репортерске фотографије. Сам Тишов није био сведок овог догађаја […]“

Дан вредан века – 1. XII 1918, каталог изложбе музеја историје Југославије, 26.

Свечани чин уједињења свих југословенских народа у заједничку државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, одиграо се у породичној кући Крсмановића, у Улици краља Милана, која је непосредно после рата једно време служила као приватна резиденција регента Александра Карађорђевића, јер је двор страдао у рату.

„Краљевина СХС Југославија изникла је, након завршетка Првог светског рата, као резултат идеалистичког државотворства које је под један државни кров окупило држављане независних држава Србије и Црне Горе, житеље Словеније и Далмације, које су биле аустријска подручја, Војводине, Хрватске и Славоније, које су се налазиле под мађарском круном, Босне и Херцеговине, којом је управљала Аустроугарска монархија. Новонастала држава Срба, Хрвата и Словенаца захватала је централни и западни део Балканског полуострва и једним својим делом залазила у централну Европу. На том простору, који није био географска целина већ спој више географских области, истраживачи су одраније уочавали мозаик више културних појасева, од којих је, у времену које нас интересује, превагу имао средњоевропски.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, III Београд 1997, 413.

Југословенска краљевина је настала на територији од скоро 250 хиљада квадратних километара, настањеној са око 12 милиона становника. Ван југословенске краљевине остале су Истра, Ријека, Задар и поједина далматинска острва. Те територије је Антанта обећала Италији Лондонским уговором 1915. године.

Значај Југославије је у томе што је њоме остварена вишевековна тежња (не само Срба) за националним ослобођењем и уједињењем. Остварење ове тежње је постало могуће тек распадом Аустроугарске након пораза у Првом светском рату. Србија је остварење тог циља само у последњем рату платила скоро трећином становништва. Остварење овог циља је постало могуће када се поклопило са интересима великих сила. Опција настанка само проширене српске државе није озбиљно разматрана ни од стране српских власти ни од стране великих сила (и поред тога што се код понуде Италији Лондонским уговором 1915. јавила и идеја о проширењу Србије на Срем, Бачку, Славонију, Босну и Херцеговину и јужну Далмацију, по којој би изван нове државе остали Банат, који би припао Румунији, и Македонија, која би припала Бугарској, ако пристане да у рат уђе на страни Антанте).

„Уједињење Јужних Словена извршено је на тумачењу да језик чини основу нације, али није постигнут довољан степен националне интеграције, јер је религија била и остала основни облик етничке идентификације. Процес уједињења био је далеко бржи од сазревања и дубљег прихватања саме југословенске идеје, што је већ унапред стварало претпоставке за будуће сукобе. Стварањем југословенске државе свако ,,племе“ коначно је било у својој држави, која је истовремено била и заједничка. Срби и Црногорци једини су претходно имали своју независну државу и 1918. пристали су на заједничку. Хрвати и Словенци нису имали независност и остало је питање хоће ли њихови националисти у неком будућем тренутку тежити својим посебним државама.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 402.

„Југословенским уједињењем 1918. удружене су територије којима се неколико векова управљало из Истанбула, Беча, Венеције и Будимпеште. Прекорачен је митски Лимес који је делио цивилизације. Али су биле стварне и околности које су југословенску заједницу унапред упутиле на неуспех: стварне и измишљене разлике југословенских народа, производња својих и негирање туђих идентитета, неједнак економски, друштвени и политички развој, диспропорције култура и менталитета, напокон и судари иностраних, некад и географски удаљених интереса.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности Југоисточне Европе, Београд 2017, 48.

„Модерна Словенија састављена је од рушевине рубова Царства, а њено језгро чини Војводство Крањско, с деловима Штајерске, Горице, Истре и малим делом старе угарске жупаније Ваш. Северни словеначки град Марибор био је место насилних сукоба 1918. године, када је овај град у коме се говорио немачки (Marburg an der Drau), у мору сеоских подручја у којима се говорио словеначки, уграбила Југославија, недуго након што га је Хитлер, на хабзбуршки начин, 1941. пажљиво реинтегрисао у Штајерску, развластивши стару јеврејску заједницу у том граду и пославши је у логоре.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2021, 356.