"Ево како је почела у дан своје нужности
Све што нема ватре у себи сагори
Што сагори постаје ноћ
Што не изгори рађа дан
Треба запалити све што може да гори
Треба срушити све срушиво, све што није вечно
Треба у свему и после свега пронаћи наду
[...]
Тражите, нађите, претражите сва блага,
све могућности и сва имена свом Југу
Који саветује плодовима љубав и разум."

Бранко Миљковић, Југославија

Подсетимо се, 1914. године 40% Срба живи изван Србије. У суседним царствима, који постоје вековима, знатно дуже од Србије, која бива увучена у рат са једним од њих, 10 пута већим. Те 1914. године против Срба из Србије ратују и Срби мобилисани у војску суседног аустроугарског царства. Следеће 1915. године Србију ће окупирати. Војска, власт и део народа се повлаче из Србије. Суседна Бугарска, са којом су до скора пре тога Срби хтели у заједничку државу, препречиће јој пут преко Македоније, па ће Срби морати да пређу албанске планине по снегу и леду. Албанци ће им у томе одмагати. Спаса су се Срби домогли на грчком Јонском мору. Сувише изгладнели, неки су тамо умрли од хране.

Пар година касније српска војска је ослободила Србију и напредује кроз Аустроугарску ослобађајући Србе, али и друге јужне Словене из Аустроугарске. Епопеја ће се завршити стварањем југословенске државе, највеће у српској историји, величине Душановог царства Срба и Грка. Како се судбина преокренула у тих неколико година? Није снагом српског оружја, више је воља била битна, а највише воља великих сила (тада победничких), односно њихових интереса који су се поклопили са српским, тада више него икада касније (чак се ни у тренутку проглашења циља нису слагали). Жртве су биле толико велике да се може поставити питање да ли се исплатило? Историја новостворене југословенске државе том питању допринеће додатном иронијом судбине…

Крајем 1918. године (29. децембра) одржана је 98. редовна седница Српске Народне скупштине, која је свечано потврдила остварење ратних циљева Краљевине Србије, проглашених Нишком декларацијом четири године раније. Председавао је потпредседник Народне скупштине, Љуба Јовановић, који је том приликом рекао:

„Ево дана и ево часа, на који је мислило и за који је страдало и за који је живело наше племе. Наш је народ данашњим делом доживио највећи догађај своје хисторије после сеобе. Ми смо, ми Словенци, Хрвати и Срби кроз векове носили сви више или мање братску идеју свога уједињења. Све, што смо у прошлости имали, најбоље и највише у племену нашем, радило је за овај велики чин, који је данас ево свршен. Славимо га, господо посланици, и радујмо се, иако смо га искупили са ужасном ценом. Та цена јесте источена најбоља крв наше земље, то је сатрвена најјача снага народа нашега, то су уништене тековине многих разних покољења. Ми сви дали смо све, да бисмо нешто добили.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 261.

Југословенска идеја старија је од Југославије. Део је пансловенске идеје братства словенских народа, популарне међу Словенима који су живели под страном влашћу Хабзбурга у 19. и почетком 20. века. Њени наговештаји присутни су у Илирском покрету у Хрватској и Словенији, односно Начертанију Илије Гарашанина и деловању кнеза Михаила у Србији, а право југословенство међу интелектуалцима са почетка 20. века, у годинама уочи Првог светског рата.

„У вријеме слабљења великих империја током ХІХ вијека Хабзбуршке монархије и Османског царства, као и јачања српског грађанства, које је показивало тежњу за поли тичким и економским осамостаљивањем, родила се идеја о стварању заједничке државе јужнословенских народа. Идеја је била утемељена на етничкој сродности и историјској повезаности тих народа, док се у дијелу елите, која је носила југословенску идеју, уврежило мишљење да је на том простору живио јединствени јужнословенски народ, подијељен племенским границама, које је требало превазићи. Развоју југословенске идеје доприносило је све веће осамостаљивање и оснаживање двије нововијековне српске државе Србије и Црне Горе, али и довршетак процеса њемачког и италијанског уједињења у другој поло вини ХІХ вијека. Кроз скоро читав ХІХ вијек југословенска идеја је мијењала облик, али и интензитет. Кретала се од захтјева за културни препород и равноправност језика, преко аутономије у оквирима државе Хабзбурга, до јужнословенске политичке јединице у трија листички уређеној Монархији. У Србији ХІХ вијека југословенска идеја се развијала у два правца. Један је био ка истоку и подразумијевао је заједничку државу Срба и Бугара, а други према западу и односио се на стварање шире југословенске заједнице, под вођством тада аутономне Кнежевине Србије. Као југословенски национални и државни програм Кнежевине Србије у широј јавности често је помињано Начертаније Илије Гарашанина из 1844. године. Начертаније је представљало темељни програм спољашње и националне политике Србије, у којем је сачињен нацрт „будуће српске државе“, која би обухватила Србију, Црну Гору, Босну, Херцеговину и Сјеверну Албанију. Као што видимо, радило се о областима које је тада обухватало Османско царство. Иако је у Начертанију поменуто ширење српске пропаганде на Славонију, Хрватску и Далмацију, није детаљније разрађено шта даље чинити са тим областима. Могло се тек наслутити да постоји план о уједињењу тих области са Србијом у погодном историјском тренутку.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 15.

„Упркос догађајима који су јој ишли у прилог, развој југословенске идеје био је скопчан и са многобројним проблемима, због чега је она споро напредовала. Југословенску идеју носиле су елите, а у масе је слабо продирала. Такође, идеја о јединственој југо-словенској држави није најбоље примљена у клерикалним круговима, пошто је постојао страх од губитка вјерника, уколико би дошло до мијешања конфесија. Осим тога, и поједини слојеви грађанства нису са одобравањем гледали на могућност промјене привред них цјелина у којима су пословали. Сложене међународне околности у посљедњој четвртини ХІХ вијека и аустроугарска подршка независности Србије учиниле су да се уједињење са јужнословенским подручјима Аустроугарске све мање помињало. Србија је, у извјесном смислу, била дужник Аустроугарске, а њихови добри односи у посљедњим деценијама ХІХ вијека учинили су да се о јужнословенским територијама Аустроугарске, као потенцијалном правцу продирања Србије, више није говорило. Све снаге су биле усмјерене према југу. Требало је ослободити „сву неослобођену браћу“, која су живјела у оквирима Османског царства. Ослобођење подручја Старе Рашке, Косова, Метохије и Македоније постало је приоритет за власти у Београду. Међутим, послије династичке смјене 1903 године, на пуштен је потпуни ослонац на Аустроугарску и поново је покренута пропаганда и према сјеверном и западном правцу.

[…]

Југословенску идеју носила је и омладина. У Београду је 20. новембра 1903. године покренут часопис Словенски југ, а на тлу Аустроугарске монархије дјеловале су Младо Хрватска, Млада Босна и Млада Далмација. Оне своје узоре виде у Младој Италији Ђузепа Мацинија, која је имала значајно мјесто у италијанском уједињењу.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 17-18.

Главни партнер Владе Краљевине Србије у процесу стварања заједничке државе током Првог светског рата био је Југословенски одбор.

„На почетку Великог рата изван Аустроугарске монархије нашао се низ политичара и других јавних радника пројугословенских свјетоназора. […] Од њих се очекивало да развијају информативну и публицистичку дјелатност у циљу ширења националне пропаганде, тј. да „бране југословенске интересе“, информишу политичке елите и јавно мњење у Енглеској и Европи“ о југословенском питању, сакупљају доброво льце за србијанску војску, као и да се снажно противе било чијим експанзионистичким аспирацијама на јужнословенске просторе. […] Међутим, како је рат одмицао, званична Србија је сматрала да је потребно да се поменута скупина људи институционализује, стварањем једног одбора, са сједиштем у Лондону. Тако замишљени одбор требало је тијесно да сарађује са србијанском владом и добро информише јавно мњење савезничких земаља о проблему јужнословенских народа у оквирима Аустроугарске. […] До коначног формирана Jугословенског одбора дошло је у Паризу 30. априла 1915. године, када је усвојен његов програм. Југословенски одбор је требало да брани од „офензивног наступа Италије и Лондонско пакта“, да води лојалну политику према савезницима, пропагира југословенско уједињење и наступа „јединствено са српском владом, а ако настану опреке, да их не треба износити пред иностранство, е да Европа зна увијек само то, да Југославени из Аустро-Угарске сачињавају са Србијом једну цјелину и да раде сложно на заједничком дјелу“.За предсједника Југословенског одбора именован је Далматинац Анте Трумбић. Пуно заокруживање Југословенског одбора, као једног од три најважнија чиниоца јужнословенског једињења, дошло је у данима након што су силе Антанте пристале на захтјеве из Рима и потписале Лондонски уговор са Краљевином Италијом. Убрзо по конституисању, Југословенски одбор је одбацио Лондонски уговор, а Србију и Црну Гору овластио да ослободе јужнословенске крајеве.

[…]

Југословенски одбор је од самог почетка имао одређена ограничења. Иступао је као представник националних и политичких интереса јужнословенских народа из Аустроугарске, али је био лишен могућности да непосредно утиче на политичке процесе унутар Монархије. Осим тога, Југословенски одбор је био директно зависан од србијанске владе, а није располагао сопственим оружаним снагама, иако су постојали планови о формирању, нар прије, Јадранске легије, а затим Југословенске легије, коју би сачињавали добровољци из прекокеанских земаља и аустроугарски ратни заробљеници јужнословенског поријекла. Ти добровољци, како је писао Анте Трумбић, борили би се „под командом коју би одредила српска управа“. […] Без обзира на све недостатке и слабости, Југословенски одбор је, реално, представљао јединог истинског заступника јужнословенских народа Аустроугарске. Као такав је иступао пред србијанском и другим савезничким владама, пред економском емиграцијом у прекоморским земљама, као и пред аустроугарским ратним заробљеницима јужнословенског поријекла.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 27-30.

Прва југословенска држава настала је после Првог светског рата и није се одмах звала Југославија. Уједињењем Србије (са којом су се новембра 1918. ујединиле Црна Гора и простор данашње Војводине, без Срема (ујединио се засебно, јер је у Аустроугарској припадао аутономној Троједној краљевини Хрватске, Славоније и Далмације), а са Барањом, и територија које су у Аустроугарској настањивали Јужни Словени (Словеније, Хрватске и Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине) настало је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, проглашено у Београду 1. децембра 1918. године (од 15. јула 1920. године Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца).

Национална структура на простору данашње Војводине је била шаренолика.

„Када се посматрају војвођанске области у данашњим границама – Срем, Банат и Бачка, према подацима из 1921, становника је укупно било 1.535.794; Срба 34,7%; Мађара 24,2%; Немаца 21,9%; Буњеваца, Шокаца и Хрвата 8,5%; Словака 3,8%; Румуна 4,4%; Русина 0,9%. Дакле, словенско становништво није имало апсолутну већину са 47,9% становништва, али јесте релативну у односу на дотадашње владајуће нације Мађаре и Немце.“

Александар Хорват, Војводин и стварање Југославије, у: Дан вредан века – 1. XII 1918, каталог изложбе музеја историје Југославије, 187.

Како су одређени народни представници на Великој народној скупштини Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је донела одлуку о прукључењу тих области Србији (било је и предлога да се у будућу југословенску државу уђе преко загребачког Народног вијећа, заједно са Хрватском, Далмацијом и Босном и Херцеговином)?

„Према препорукама изборног реда, делегати су бирани по општинама, на народним зборовима јавним гласањем грађана старијих од 20 година. На 1.000 становника биран је 1 политички представник, а први пут су право да бирају и буду биране имале и жене, у првом реду захваљујући залагању Милице Томић, супруге Јаше Томића, која је и пре рата промовисала идеју о политичкој равноправности жена. С једне стране, изборни ред је почивао на прогресивним и демократским одредбама које су право гласа давале свим пунолетним грађанима оба пола, али с друге стране, инаугурисао је принцип националне неравноправности, јер се односио само на словенско становништво, не обухватајући половину житеља војвођанских области.“

Александар Хорват, Војводин и стварање Југославије, у: Дан вредан века – 1. XII 1918, каталог изложбе музеја историје Југославије, 190.

Одлука о уједињењу Црне Горе са Србијом донета је на сличан начин.

„Дан након историјског догађаја у Новом Саду, питање уједињења Србије и Црне Горе једногласно је разрешило 160 посланика Велике народне скупштине у Подгорици, одржане 26. новембра 1918. године. Засноване на програму Црногорског народног одбора за народно уједињење из марта 1917. године, њене су одлуке биле детаљније и шире образложене, поготово стога што су разграничиле три групе разлога за стварање једне државе: решење српског националног питања, економске узроке и династичке проблеме.

Полазећи од начела самоодређења народа, Скупштина је истакла да је „српски народ у Црној Гори једне […] крви, једнога језика и једних тежњи, једне вјере и обичаја с народом који живи у Србији и другим српским крајевима; заједничка им је славна прошлост, којом се одушевљавају, заједнички идеали, заједнички народни јунаци, заједничка патња, заједничко све што један народ чини народом“. Уз подсећање на најзначајније догађаје из борбе за национално ослобођење, наглашено је да су и економски интереси Црне Горе „нераздвојно […] везани за Србију и остале српске крајеве“. Одвојена од њих, „а при томе по самој природи земљишта најсиромашнији крај, можда у цијелом свијету“, Црна Гора „не би имала никаквих услова за самостални живот“, већ би била „унапред осуђена на смрт“. „Нама је добро по-знато“, речено је у објашњењу, „како је и до ропства аустро-угарског било тешко живјети у Црној Гори, и да је велики дио наше радне снаге био принуђен да одлази у Америку, да у тешким радовима тамо зарађује насушни хљеб и шаље својима на дому. Послије овога рата у коме је непријатељ опљачкао и одузео све нашем народу до голе душе, оставио га без игдје ичега, опстанак Црне Горе као засебне државе постао је још више немогућ. Дакле и економски интерес српског народа у Црној Гори императивно тражи уједињење с браћом у Србији и осталим нашим крајевима.“ Напокон, и политички интереси такође су га изискивали. Јер, „поред велике уједињене Југославије, какав би биједан политички значај имала малена, слаба, сирота Црна Гора“ није било „потребно нарочито истицати“.

Сматрајући се верним тумачем „жеља и воље цјелокупног српског народа“ у Црној Гори, Велика народна скупштина, „вјерна историјским предањима и завјетима својих предака, који су се за њих вијековима херојски борили“, одлучила је, „једногласно и поименичним гласањем“ да се краљ Никола и његова династија збаце с црногорског престола, а „Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједничку Отаџбину нашег троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца“. Осим остварења тих најважнијих одлука, требало је да се изабере Извршни народни одбор од пет лица, ради управљања државним пословима „док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају“. О донетим одлукама требало је да буду обавештени свргнути краљ Никола, влада Краљевине Србије, савезничке и неутралне земље.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 227-229.

Међутим, одлука о уједињењу Црне Горе са Србијом изазива контроверзе које се и у данашње време повремено актуелизују.

„Посебно осетљиве прилике биле су у Црној Гори, због економских недаћа, политичких подела, растућег незадовољства присталица краља Николе и противника одлука Подгоричке скупштине, подржаваних од стране Италије. Чврсто решен да на том простору не допусти никакво угрожавање интереса српског народа и династије Карађорђевић, регент Александар је већ у октобру, у усменим упутствима датим тадашњем пуковнику Драгутину Милутиновићу, одређеном за команданта најпре Скадарских, а потом Јадранских трупа, и за делегата српске владе, казао да у раду у Црној Гори не буде „мека срца“. Сматрајући да краљу Ни-коли треба „по сваку цену“ забранити долазак, предложио је и употребу „крајњих средстава“. Упркос обазривости у међувремену унапређеног генерала Милутиновића, у Црној Гори је 6. јануара 1919. године избила тзв. Божићна побуна, чије су вође, на челу са бившим министром Јованом Пламенцем, изјавиле да се сви слажу да она „уђе пуноправна са осталијем покрајинама у једну Велику Југословенску државу без икаквих унутрашњих политичких граница“, о чијем ће облику владавине одлуку донети „редовно изабра-на скупштина свијех Југословена“. Пре тога, захтевано је кажњавање криваца „за све догађаје, који су бацили љагу нашему оружју“, поништавање одлука Подгоричке скупштине и одржавање нових, слободних избора за Црну Гору, „чији ће изасланици ријешити пуноважно све […] садање домаће послове […] те привремено претстављати Црну Гору унутра и изван“. Будући да овим захтевима није удовољено, избила је тродневна побуна, у којој је учествовало око 3.000 побуњеника („усташа“) наспрам једне јединице српске војске, помогнуте од стране припадника племена Куча, Бјелопавлића, Граховљана и Васојевића, окупљених у приближно истом броју. Према проценама генерала Милутиновића, у нападу на Цетиње и у другим окршајима његове су снаге имале око 80 мртвих и рањених. Међу побуњеницима пак „мора да су били знатнији губици, јер они немађаху артилерије“. Осим великог броја страдалих, ови су трагични догађаји оставили трајне политичке последице, продубивши неслагања између присталица безусловног уједињења са Србијом („бјелаша“) и њихових неистомишљеника („зеленаша“), присталица краља Николе и федералистичког уређења.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 245-247.

„У Београду је 1. децембра 1918. уприличен чин проглашења Kраљевства Срба, Хрвата и Словенаца. Најзначајнији приказ овог историјског догађаја је слика Ивана Тишова Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Слика представља тренутак читања и обраћања представника Народног вијећа регенту Александру и његов одговор којим је свечано прокламовао уједињење. Дело хрватског сликара Ивана Тишова (1870–1928), настало 1926, уклапа се у његов опус дела историјске тематике и алегоријских слика великих формата које славе настанак нове државе, као и њеног владара. Слика је била део ентеријера Министарства иностраних послова Краљевине Југославије. Након Другог светског рата ова зграда се спаја са новом зградом изграђеном за потребе Парламента Србије и тада је слика зазидана гипсаним зидом. Слика је откривена и конзервирана 2005. и данас је део ентеријера који има функцију прес-сале Народне скупштине Србије. […]

Слика Ивана Тишова је заправо једина оновремена визуелна интерпретација догађаја проглашења Државе СХС. Необично је што не постоје сачуване фотографије самог историјског чина, имајући у виду до тада постигнут развој репортерске фотографије. Сам Тишов није био сведок овог догађаја […]“

Дан вредан века – 1. XII 1918, каталог изложбе музеја историје Југославије, 26.

Свечани чин уједињења свих југословенских народа у заједничку државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, одиграо се у породичној кући Крсмановића, у Улици краља Милана, која је непосредно после рата једно време служила као приватна резиденција регента Александра Карађорђевића, јер је двор страдао у рату.

„Краљевина СХС Југославија изникла је, након завршетка Првог светског рата, као резултат идеалистичког државотворства које је под један државни кров окупило држављане независних држава Србије и Црне Горе, житеље Словеније и Далмације, које су биле аустријска подручја, Војводине, Хрватске и Славоније, које су се налазиле под мађарском круном, Босне и Херцеговине, којом је управљала Аустроугарска монархија. Новонастала држава Срба, Хрвата и Словенаца захватала је централни и западни део Балканског полуострва и једним својим делом залазила у централну Европу. На том простору, који није био географска целина већ спој више географских области, истраживачи су одраније уочавали мозаик више културних појасева, од којих је, у времену које нас интересује, превагу имао средњоевропски.“

Љубодраг Димић, Културна политика у Краљевини Југославији 1918-1941, III Београд 1997, 413.

Југословенска краљевина је настала на територији од скоро 250 хиљада квадратних километара, настањеној са око 12 милиона становника. Ван југословенске краљевине остале су Истра, Ријека, Задар и поједина далматинска острва. Те територије је Антанта обећала Италији Лондонским уговором 1915. године.

Значај Југославије је у томе што је њоме остварена вишевековна тежња (не само Срба) за националним ослобођењем и уједињењем. Остварење ове тежње је постало могуће тек распадом Аустроугарске након пораза у Првом светском рату. Србија је остварење тог циља само у последњем рату платила скоро трећином становништва. Остварење овог циља је постало могуће када се поклопило са интересима великих сила. Опција настанка само проширене српске државе није озбиљно разматрана ни од стране српских власти ни од стране великих сила, иако се код понуде Италији Лондонским уговором априла 1915. године јавила и идеја о проширењу Србије на Срем, Бачку, Славонију, Босну и Херцеговину и јужну Далмацију, по којој би изван нове државе остали Банат, који би припао Румунији, и делови Македоније, која би били предати Бугарској (ако пристане да у рат уђе на страни Антанте).

„Званична Србија је овакав приједлог одбила са гнушањем, схватајући да би се таква Велика Србија војно и економски исцрпљивала следећих педесет година у борби са Хрватима и Мађарима (око милион становника) који би тежили уједињењу са својом матицом“. Никола Пашић је био одлучан и отворено је поручио да ће Србија наставити да се бори против својих непријатеља, али и против својих савезника, ако нас још уопште сматрају савезницима“.

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 26-27.

До преокрета у односу моћних савезника према ратном циљу Србије дошло је захваљујући политичком преврату у трећој земљи, на који Србија није благонаклоно гледала ни тада ни у будућности.

„Рушење руског царства и револуционарна дешавања којима је била захваћена ова огромна држава отклонили су за дуже време могућност руског утицаја на Балкану. Велика Британија и Француска нису више морале да страхују од руских претензија према истоку и „топлим морима“. Из истог разлога није било потребно ни постојање Аустроугарске, која се супротстављала овим руским амбицијама и правила им брану. Осим тога, национални и социјални немири који су је потресали појачали су уверење западних савезника о неодрживости Двојне монархије. Стварање на њеном простору мањих националних држава, које би се ради сопствене безбедности морале ослањати управо на ове велике силе, јачало је пак и њихов међународни престиж. Постизању сагласности великих сила допринела је и склоност САД да подрже право народа на самоопредељење.

У одлуци Срба, Хрвата и Словенаца да формирају заједничку државу такође су постојали посебни интереси и националне жеље. Срби су југословенским уједињењем остваривали једновековну тежњу да се, до тада раздвојени у више држава, окупе у својој отаџбини. Ако се изузму територије насељене Словенцима, југословенски оквир нове државе био је једини који је српском народу омогућавао да оствари свој национални сан. Савремено ламентирање над пропуштеном приликом да настане Велика Србија тешко је разумљиво из ондашње перспективе и из више узрока. Изван њених граница нужно би морали да остану већи делови српског народа; таква замисао није одговарала савезничкој политици; једна првенствено српска држава била би „укљештена“ између понижене, али вазда амбициозне Бугарске, дубоко озлојеђене Мађарске и умањене Хрватске, која би постала лак „плен грабљивих суседа“. Напокон, сви су ратни победници настојали да што више прошире своје границе и осигурају већу територијалну добит. С друге стране, независно од магловите свести о етничкој сродности, Хрвати и Словенци су уласком у државну заједницу са Србима избегавали судбину поражених у рату, укључујући плаћање ратне штете и очување својих националих простора од територијалних деоба. Захваљујући тој одлуци, у југословенској држави нашла се и већина Хрвата и Словенаца. Тек је доцније, када су започеле расправе о моделу државног уређења, отворено питање њиховог вољног или невољног уласка у заједницу са Србима. Истицано је да ни Хрвати ни Словенци нису питани да ли желе стварање заједничке државе и извођен историјски неутемељен закључак да их је на такво решење присилила победничка српска војска. Према проценама генерала Стјепана Саркотића, последњег гувернера Босне и Херцеговине, међутим, за унитарну југословенску државу опредељивало се 1917. године готово целокупно далматинско становништво и око половине босанскохерцеговачког и хрватског. Допушта се притом могућност да је тај проценат порастао при крају рата, када се Аустроугарска распадала, а српска војска незадрживо напредовала. Истовремено, ретко је када постављано питање како би се у дилеми између „Велике Србије“ и Југославије определило српско становништво, поготово из Краљевине Србије, те да ли би се оно зарад стварања југословенске заједнице одрекло своје тешко стечене државности и независности.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 234-236.

Током рата савезнице Србије су територије на које је претендовала Србија нудила другим државама како би ушле у рат на њиховој страници. Осим што су Бугарској нуђени делови Македоније, а Италији јадранска обала, Румунији је понуђен Банат.

„Уз то, чланице Антанте су 17. августа 1916. године склопиле још један тајни уговор, овог пута с Румунијом, обећавши јој, између осталог, Банат као накнаду за улазак у рат. […] Територијално задовољена, Румунија је објавила рат крајем августа исте године, а потом су рат њој објавиле Немачка, Бугарска и Турска. Велики пораз румунске војске, после којег су непријатељске трупе ушле у Букурешт децембра 1916, а румунска се војска и влада повукле у Македонију, обеснажио је Букурешки уговор.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 165-166.

На крају рата и Румунија се нашла на победничкој страни у рату, па су јој силе победнице намениле геостратешку улогу у будућности и дале већи део Баната.

„Иако је југословенска делегација захтијевала да се у Темишвару и околини спроведе плебисцит, на којем би локално становништво само одлучило у којој држави жели да живи, до тога није дошло. […] Више од половине Баната припало је Румунији, нешто мање од половине југословенској држави, а само мањи дио Мађарској. Вијест о напуштању Темишвара „и о нашој новој неправедној граници у корист Румуна изазвала је огромно разочарење и огорчење код официра и војника који су ове крајеве заузели“.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 61.

Италијанска војска је заузела обећане јој територије и продрла и дубље у унутрашњост Далмације, умарширавши у Книн последњег дана 1918. године.

„Крај рата и проглашење нове државе Срби су доживјели као цјеловито рјешење српског националног питања у јединственом југословенском државном оквиру. Нова држава је обухватила: готово све Србе, осим малог броја који је остао да живи у границама Румуније и Мађарске; скоро све Хрвате, осим малог броја који је остао у Италији и Мађарској, и скоро све Словенце, осим малог броја који је остао у Италији и Аустрији. Чин уједињења и формирања прве владе није значио и да је новостворено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) постало међународно призната држава и субјекат међународног права. Право признање за југословенску државу дошло је на Мировној конференцији у Паризу. Тек је у француској престоници југословенска држава отпочела свој међународни политички живот, истакла националне аспирације, добила географско-политички идентитет, укључила се у дипломатске токове и постала чинилац међународног права. Осим што је у Паризу у међународно-правном смислу рођено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, Мировна конференција је означила и престанак међународно-правног постојања Краље вине Србије и Краљевине Црне Горе.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 48.

Међународно признање Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца добило је током Париске мировне конференције, када су појединачно шефови дипломатија држава прихватали саопштење члана делегације Краљевине Србије, Хрвата Анте Трумбића, да је постао министар спољних послова у новоствореној југословенској држави (једини Хрват на тој позицији током читавог постојања југословенске краљевине).

„Краљевина Норвешка је тако постала прва држава која је признала Краљевство СХС. Убрзо потом, 10. фебруара, званичном изјавом то су учиниле и САД, као прва велика сила. Признање је уследило и од стране Грчке, Швајцарске и Чехословачке, а међу потписницима Пакта Друштва народа од 28. априла нашла се и југословенска држава, додуше под именом „Државе Срба, Хрвата и Словенаца“. Следећи пример других држава, 1. јуна, усред припрема за свечано потписивање мира с Немачком, Краљевство СХС признала је Велика Британија, а неколико дана касније, 6. јуна, и Француска. Колективно признање уследило је 28. јуна, с обзиром на то да је Краљевство СХС било један од потписника мировног уговора с Немачком, тзв. Версајског. Будући да је овај уговор представљао образац за све који су доцније потписивани с пораженим земљама, по њему је цео систем међународних односа између два светска рата назван Версајским. Главни творци засновали су га на свом праву ратних победника, препуштајући Француској да у Европи буде његов главни бранилац. Као и више других тада створених држава, југословенска краљевина је по мишљењу савезника сматрана „чедом“ успостављеног поретка, а по мишљењу бројних незадовољника његовом „вештачком творевином“.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 287.

Нису сви територијални спорови на Париској мировној конференцији решени по вољи Срба, Хрвата и Словенаца.

„У септембру 1919. године закључен је Сенжерменски уговор са Аустријом, али југословенска краљевина није успела да добије пределе Корушке, насељене словеначким становништвом. Штавише, плебисцит који јој је наметнут и био спроведен октобра 1920. године испао је неповољно, упркос очекивањима, с обзиром на то да се тамошње становништво у већем броју изјаснило за останак у Аустрији.

У новембру 1919. године, уговором у Неију, утврђена је граница са Бугарском, уз још једно разочарање. Позивајући се на стратешке разлоге, Никола Пашић је тражио Видин, Белоградчик, Босиљград, Трн, Цариброд, Струмицу, Петрич и Ћустендил. Међутим, добијена су само три дотадашња бугарска среза: Струмица, Босиљград и Цариброд, са укупно 2.566 км².

Почетком јуна 1920. године постигнут је споразум с Мађарском, коју су савезници приморали да потпише уговор у Трианону и призна југословенску државу, одричући се у њену корист Прекомурја, Међумурја, Славоније и Војводине. Неуслишени су остали југословенски захтеви за добијањем бајског троугла и дела Барање са Мохачем, а због Баната је отворен спор са Румунијом. Попут Бугарске, Мађарска је остала трајно непријатељски расположена према суседима, чекајући прилику за ревизију Трианонског уговора.

Напокон, у новембру 1920. године у Рапалу је потписан уговор с Италијом, најнеповољнији од свих, будући да је јадранском суседу припадао велики део источне обале Јадранског мора: цела Истра осим Кастава, Задар, острва Црес, Лошињ, Ластово и Палагружа, док је Ријеци, око које је вођено безброј дипломатских преговора, признат статус независне државе. Поред чињенице да је овакав исход због стратешке предности Италије, њених реваншистичких тежњи и неугаслих амбиција непрестано угрожавао међународни положај југословенске краљевине, хрватски националнополитички представници све време су тврдили да се српски чланови делегације на Конференцији мира и у доцнијим преговорима нису борили за Јадранску обалу. Штавише, Анте Трумбић је непосредно после конференције у Рапалу поднео оставку на функцију министра иностраних послова, изјавивши затим да је извршио задатак који је „дотле себи био поставио“. Иако је тиме посредно потврдио да га осим јадранског питања други послови у ресорном Министарству нису занимали, одбио је да прими Орден Св. Саве првог степена, којим га је тих дана одликовао регент Александар.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 340-342.

„Модерна Словенија састављена је од рушевине рубова Царства, а њено језгро чини Војводство Крањско, с деловима Штајерске, Горице, Истре и малим делом старе угарске жупаније Ваш. Северни словеначки град Марибор био је место насилних сукоба 1918. године, када је овај град у коме се говорио немачки (Marburg an der Drau), у мору сеоских подручја у којима се говорио словеначки, уграбила Југославија, недуго након што га је Хитлер, на хабзбуршки начин, 1941. пажљиво реинтегрисао у Штајерску, развластивши стару јеврејску заједницу у том граду и пославши је у логоре.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2021, 356.

Борбе југословенских и аустријских снага на подручју Словеније потрајале су до јула 1919. године.

„Мировни уговор са Аустријом потписан је у Сен Жермену 10. септембра 1919. године. Корушка је подијељена тако што је јужни дио (Зона А) посједнут од југословенских трупа, а у сјеверни дио (Зона Б) ушле су аустријске снаге. Међутим, Сенжерменским уговором није дефинитивно одређена угословенско-аустријска граница, пошто је остављена могућност да се, за три до шест мијесеци након потписивања мировног уговора, одржи плебисцит у оба дијела Корушке. Изјашњавање је, најприје, одржано на подручју јужног дијела Корушке 10. октобра 1920. године. Иако је више од половине становника тог подручја било словеначко, 22.025 (59%) грађана је гласало да остану да живе у оквирима Аустрије, а 15.279 (41%) било је за приса једињење југословенској држави. Послије таквог исхода плебисцита у зони А, у зони Б референдум није ни организован. На тај начин је знатно већи дио Корушке, уз помоћ Словенаца, припао Аустрији, а само мањи дио Краљевству СХС.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 59-60.

Међународним признањем југословенство је реализовано као државна, али не још и као национална идеја.

„Уједињење Јужних Словена извршено је на тумачењу да језик чини основу нације, али није постигнут довољан степен националне интеграције, јер је религија била и остала основни облик етничке идентификације. Процес уједињења био је далеко бржи од сазревања и дубљег прихватања саме југословенске идеје, што је већ унапред стварало претпоставке за будуће сукобе. Стварањем југословенске државе свако ,,племе“ коначно је било у својој држави, која је истовремено била и заједничка. Срби и Црногорци једини су претходно имали своју независну државу и 1918. пристали су на заједничку. Хрвати и Словенци нису имали независност и остало је питање хоће ли њихови националисти у неком будућем тренутку тежити својим посебним државама.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 402.

„Југословенским уједињењем 1918. удружене су територије којима се неколико векова управљало из Истанбула, Беча, Венеције и Будимпеште. Прекорачен је митски Лимес који је делио цивилизације. Али су биле стварне и околности које су југословенску заједницу унапред упутиле на неуспех: стварне и измишљене разлике југословенских народа, производња својих и негирање туђих идентитета, неједнак економски, друштвени и политички развој, диспропорције култура и менталитета, напокон и судари иностраних, некад и географски удаљених интереса.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности Југоисточне Европе, Београд 2017, 48.

На првој седници владе новоформиране државе, 22. децембра 1918. године донета је и одлука о државним симболима.

„Постигнута је сагласност о изгледу државне заставе (тробојнице с хоризонтално положеном плавом, белом и црвеном бојом), као и изглед државног грба с белим двоглавим орлом, на чијем су штиту били симболи Србије (четири слова „С“), хрватског грба (бело-црвена „шаховска плоча“ са 20 „четворина“) и грба старе Илирије Словеније („на плавом пољу бијели полумјесец окренут према горе, а између његових кракова бијела застава са 5 пера“). Застава је представљала државност, а требало је да буде постављена на све државне и „земаљске зграде“, ратне и трговачке бродове. Поред државне, могле су се истицати „друге народне и обичајне заставе“.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 259.

Шта о уређењу нове државе сведочи овакав грб?

---