„Југословенска држава се у првим мјесецима и годинама постојања суочила са про-блемом несигурних граница, услијед тога што је са свим сусједима, осим са Грчком, имала територијална спорења. Осим тога, суочила се и са проблемом, који је са собом носила неповољна национална структура у пограничним регијама. Тај проблем је нарочито дошао до изражаја у пограничној регији према Албанији, гдје је у огромном проценту живјела албанска национална мањина. Тајна терористичка организација под називом Национална одбрана Косова, познатија као Косовски комитет, формирана је у Скадру 7. новембра 1918. године. Настала је у кругу албанских емиграната са Косова и из Метохије, који су побјегли из тих подручја пред поновном успоставом српских власти.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 67.

Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца / Југославија се граничила са укупно осам држава (све време са седам) од којих је са свима, изузев Грчке, била у територијалном спору. Територијални спорови су решавани одмах приликом међународног признања државе, на Париској мировној конференцији, која је отпочела са радом крајем 1918. године. Већ тада су биле приметне националне несугласице и унутар југословенске делегације, које су отежавале спровођење јединствене спољне политике.

„Говорећи о непостојању јединствених ставова југословенске делегације и виновницима такве ситуације, Јосип Смодлака [Хрват из Далмације] је записао: „Но за то је требало да ми држимо јадранско питање чврсто у нашим рукама и да га не пуштамо из руку док не постигнемо и за Јадран признање права самоодређења народа које је било проглашено врховним законом за ново уређење свијета. Но за то је требало да и ми поштујемо то право према свим другима, чега код нас није било, јер су наши властодршци својатали маџарске, албанске и друге крајеве против вољи њихова становништва. У томе је лежала наша слабост на Конференцији, то је главни и једини узрок зашто је Југославија остављена од свакога напокон морала поклекнути пред Италијом. Кривња не лежи толико на појединим људима колико на кратковидности званичне српске политике, којом се од Уједињења руководи наша држава. Та је политика у Паризу полазила с погрешне претпоставке да ће Италија, ако јој се добаци масни јадрански залогај истргнут из хрватског и словеначког меса, бити добар пријатељ Велике Србије и пустити је да ради што хоће на Балкану“ (Zapisi dra Josipa Smodlake, стр. 108; I. Petrinović, Ante Trumbić. Politička shvaćanja i djelovanje, стр. 202).“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 285.

Највећи ривал југословенској краљевини била је Италија, која је претендовала и на источну јадранску обалу. Још у новембру 1918. Италија је запосела Истру и северну Далмацију.

Италија је подстицала антисрпски бунт у Албанији и Црној Гори (присталице краља Николе које су се противиле уједињењу са Србијом).

„Да би учврстила своје позиције у Албанији и потиснула агресивну Италију, југословенска влада је подржавала Есад-пашу а потом и Ахмета Зогуа који је уз њену подршку постао председник албанске владе 1922. Побуна против њега избила је у јуну 1924. и Зогу је побегао у Југославију. Затим је влада у Београду извршила припреме за свргавање нове албанске владе Франа Нолија, у чему је успела крајем децембра исте године, када се Зогу вратио на власт. Он је следеће године постао први председник републике Албаније, али је 27. новембра 1926. потписао пакт са Италијом, а затим и одбрамбени савез са овом земљом (1927). После тога, уз помоћ Италијана, прогласио се и краљем свих Албанаца, укључујући и оне на Космету.“

Бојан Димитријевић – Станислав Сретеновић, Спољна политика Краљевине СХС/Југославије 1918-1941, Историја 20. века, 2008/II, 49.

Италијанско-југословенски гранични спор није решен на мировној конференцији после завршетка Првог светског рата.

„Кад се рат завршио, српска војска је успела да заузме Ријеку, али је два дана касније морала препустити град удруженим савезничким јединицама под заповедништвом италијанских генерала.“

Oni su stvorili mir, Zagreb 2019, 239. (цитат је прилагођен српском језику)

Резултат преговора двеју држава био је Рапалски споразум од 12. новембра 1920. године, по којем је Италија добила Истру, северну Далмацију са Задром и групу острва у Јадранском мору. Ријека је постала град-држава под управом Лиге народа, док није припала Италији, уговором потписаним у Риму 27. јануара 1924. године. Краљевни СХС је за утеху додељен суседни Сушак, који је данас део Ријеке.

Након Првог светског рата Краљевина СХС је остала уз победничке савезнике Антанте – Француску и Енглеску. Развијана је регионална сарадња на Балкану и у средњој Европи.

„У највећем дијелу међуратног периода Француска Република је била главни спољнополитички ослонац југословенске државе. Париз је у Краљевству/Краљевини СХС видио експонента своје политике и браниоца својих интереса на Балкану. Због ратног савезништва и поратне подршке, српско јавно мњење је било изразито франкофилски расположено, а читава југословенска држава је широм отворила врата за продор француског културног утицаја. Француска је развила широку културну пропаганду у југословенској држави, будећи сјећања на ратно савезништво и Солунски фронт. Дијелила је одликовања југословенским грађанима, стипендирала југословенске студенте, давала зајмове за набавку оружја и стабилизацију југословенског динара. Блискост Београда и Париза проистицала је из међународне оријентације двије земље, савезништва у тек минулом рату и међусобних интереса у међуратној Европи. Француска и југословенска краљевина толико су чврсто сарађивале, да су Британци сматрали да је Краљевина СХС/Југославија француски сателит. Француска је у југословенској држави имала велики утицај у јавности, политици, али и војсци.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 192.

Почев од 1920. године, уз благонаклоност и подршку Француске, Краљевина СХС је са Чехословачком и Румунијом склопила политички и војни савез познат под називом Мала Антанта. Повод за формирање таквог савеза био је страх од обнављања Хабзбуршке монархије. Удружене ове државе требало је да представљају брану евентуалном продору у централну Европу СССР-а са истока и Немачке са запада, јер су осим те две државе заједно имале више становника од свих осталих држава у Европи.

„С обзиром на то да су чланице савеза обухватале површину од 678.815 км², са око 48.000.000 становника, радило се о значајном политичком, економском и културном фактору у Средњој и Југоисточној Европи. Међутим, у првом периоду постојања (1920-1929) Мала Антанта није представљала класичан савез, већ више међудржавну сарадњу на бази комплекса двостраних уговора потписаних са идентичним циљем. […] У Букурешту је 11. маја 1931. године потписана јединствена војна конвенција држава Мале Антанте, којом су замијењене старе двостране војне конвенције. Захваљујући тим документима, Мала Антанта је ушла у другу етапу свог постојања вријеме тројног савеза (1929-1933).

До коначног уобличавања Мале Антанте као међудржавног савеза дошло је на конференцији у Женеви 16. фебруара 1933. године, када је склопљен Пакт о организацији Мале Антанте. […]

Jaчањем Њемачке и њеним све очигледнијим утицајем на политичка дешавања у Европи, слабила је Мала Антанта, па се Стални савјет, испоставило се, посљедњи пут састао 21. и 22. августа 1938. године на Бледу. У том тренутку министрима иностраних послова земаља чланица било је јасно у колико тешкој ситуацији се налази Чехословачка, као и да Југославија и Румунија неће моћи да јој помогну приликом даљих њемачких притисака, који су били сасвим изгледни. Немоћна да помогне својој чланици, угасила се Мала Антанта.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 193-194.

Било је и покушаја проширења Мале Антанте.

„И поред разних покушаја, у наредним годинама није успело проширење Мале Антанте. Албанија, која је давала повољне сигнале, подлегла је под ветом Италије, са којом је морала 1926. и 1927. да склопи уговоре о пријатељству и одбрани. Влада Бугарске се после убиства Стамболијског, великог заговорника балканске федерације, определила за ревизионизам.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 410.

Краљ Александар се 8. јуна 1922. године оженио румунском принцезом Маријом, пошто га је претходно одбила француска принцеза, а још пре тога у комунистичкој револуцији страдала руска принцеза Олга, која је била запрошена јануара 1914. године. Била је једина ћерка краља за коју се оженио неки владар у модерној историји Србије. Кум на свадби је био млађи син енглеског краља (мајка краљице Марије је била енглеска принцеза) који је касније владао Енглеском као краљ Џорџ VI, од 1936. до 1952. године, када га је наследила ћерка Елизабета, која је била краљица Енглеске све до 2022. године.

Тек након краљеве женидбе дошло је до разграничења са Румунијом у Банату 1924. године.

„Југословенска држава је у првим годинама постојања заоштрила односе са јужним сусједом и савезницом из времена балканских ратова Краљевином Грчком. Повод за погоршање односа био је договор између Грчке и Бугарске о стварању мјешовите комисије за надзор над македонском мањином у Грчкој, који је постигнут у Женеви у септембру 1924. године. С обзиром на то да је службени Београд македонско становништво сматрао дијелом српског националног корпуса, овај гест је доживљен као непријатељски. Већ у новембру 1924. Краљевина СХС је отказала уговор о србијанско-грчком савезу из 1913. године. Из Београда је поручено да тај уговор ионако није на снази још од времена Првог свјетског рата, када је Грчка одбила да пружи оружану помоћ нападнутој Србији. Како би се неслагања превазишла, отпочели су преговори о споразуму између Краљевине СХС и Грчке, који су „запели“ на неколико важних питања. Проблем су представљали захтјеви да југословенска држава преузме управу над жељезничком пругом Ђевђелија-Солун, да се побољша статус Југословенске слободне зоне у Солуну, као и да се призна посебан интерес Краљевине СХС за македонску мањину у Грчкој. Нарочито је био проблематичан први захтјев, пошто је у Грчкој доживљен као нарушавање њеног државног суверенитета. Немогућност југословенско-грчког договора прилично је оптерећивала ионако крхке односе на Балкану.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 193-194.

Балкански пакт (1934) склопиле су, ради учвршћивања постојећих граница, Турска, Грчка, Југославија и Румунија.

„Независно од спољнополитичке оријентације и савеза, Румунија, Бугарска, Албанија, Југославија, Грчка и Турска ипак су стремиле ка тешњој културној са радњи и придобијању широких маса становништва за политику мира. На пример, од 1929. приредивале су „Балканијаду“, по угледу на Олимпијаду, ради јачања пријатељства и сарадње.

У околностима пораста затегнутости међународних односа и ратне опасности током 1930-их година, државе југоисточне Европе појачале су напоре у правцу изградње ефикаснијих регионалних безбедносних механизама. Под мотом „Балкан балканским народима“, прављени су планови о федерацији на четири балканске конференције. Грци су ту најдаље отишли са својим предлогом о политичкој унији суверених држава, унутар које би требало да постоји слобода путовања и бесцаринска зона. Они су такође заговарали заједничке наставне планове и програме стипендија, као и јединствено социјално законодавство. Али, свеукупна међународна политичка клима, на коју је највише утицао долазак Хитлера на власт, осујетила је намеру стварања заједничког фронта победника и поражених у Светском рату. Тако су 9. фебруара 1934. само Грчка, Турска, Румунија и Југославија склопиле Балкански пакт, којим су хтеле да одбране своје границе од војних агресора – под којима су подразумевале Бугарску и Италију. Ради координисане сарадње, основале су стални Савет министара спољних послова. У сваком случају, тај уговор је изгубио смисао због великог утицаја ревизионистичких држава и билатерализма. Балкански пакт никада није постао ефикасни инструмент спољне политике.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 410-411.

Бугарска је одбила да се придружи Балканском пакту незадовољна постојећим границама успостављеним мировним споразумима у Букурешту 1913. и Неју 1919. године и због претензија ка Македонији, коју су у Југославији називали Јужном Србијом.

„Крајем новембра 1919. године у Неиу крај Париза закључен је уговор о миру са Бугарском, којим су одређене њене границе са суседним земљама, па тако и Краљевином СХС (припали су јој градови Цариброд, Босиљград и Струмица и део границе на Тимоку), ограничена војна сила на 200.000 људи, наметнуте обавезе репарација и предаје флоте и срушен санстефански сан о присаједињењу Македоније. У таквој атмосфери препуној нетрпељивости, оптерећене негативним искуством прошлости (ІІ балкански рат и I светски рат), посвађане око Македоније као латентног извора нових сукоба, Краљевина СХС и Краљевина Бугарска отпочеле су свој мирнодопски живот у коме је изнова требало успостављати мостове пријатељства, сарадње, културног зближавања. Прве године по ступању на снагу нејског мировног уговора карактерисали су стални сукоби на граници, упади комитских чета чије су организовање, наоружавање и снабдевање вршиле бугарске цивилне и војне власти, четнички противудари, представке и оптуживања у Савету Лиге народа. Прве наговештаје бољих односа две земље донела је 1922. година и боравак председника бугарске владе и шефа Земљоделске партије Александра Стамболијског у Београду и закључење тзв. нишког споразума 1923. године. Међутим, та реалистична и пројугословенска политика бугарских земљоделаца није била дугог века. Кораци на приближавању које је Стамболијски учинио том приликом (одрицање од бугарске великодржавне идеје) иницирали су државни удар од 9. 6. 1923. године, иза кога су стајале снаге деснице, Официрска лига и ВМРО, непомирљиви противници сваког приближавања Краљевини СХС. Влада професора софијског универзитета Александра Цанкова, подједнако као и владе које су је наследиле, радикалним мерама затирале су сваку пројугословенску оријентацију. Продирање Италије и стварање блока Рим-Тирана-Софија додатно су оптерећивали политичке, али и све остале односе између суседних држава. Па ипак, сама чињеница да су у питању биле суседне државе осуђене да егзистирају једна покрај друге пресудно је утицала да временом, и поред свих размимоилажења, односи буду стабилизовани. Аналитичари политичких прилика ипак су примећивали да, увек када су ти односи кретали ка међусобном зближавању неки терористички, заверенички, криминални акт (убиства, упади комита, диверзије, терор над левичарима и друго) успевао је поново да их врати у стање крајње уздржаности, неповерења, непријатељства.“

Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, III, Београд 1997, 244-245.

На Балкански пакт су негативно реаговале Италија, Аустрија и Мађарска. За формирање овог савеза заслужан је краљ Александар, који је убијен 9. октобра 1934. године.

„Марсејски злочин је изазвао запрепашћење и у земљи и у иностранству. Страна штампа је упоређивала атентат са убиством Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. године, страхујући од избијања новог рата ширих размера. У првим тренуцима Југословени, како је извештавао Хендерсон, нису знали коме да припишу одговорност за краљеву смрт: „недопустивој немарности француских власти, хрватским терористима, Мађарској или Италији“. Иако је било јасно да су Италија и Мађарска помогле, а и омогућиле, атентат на краља, југословенска влада је поднела Меморандум Друштву народа у коме је оптужила само Мађарску, будући да је британски министар Џон Сајмон јасно ставио до знања југословенском посланику у Лондону Ђорђу Ђурићу „да његова земља неће помоћи Југославију, ако због њеног захтева да се оптужи Италија Мусолини предузме ратне операције“. Како се Југославија после смрти краља Александра окренула Великој Британији, очекујући од ње помоћ и заштиту, није било друге него да Краљевина, недовољно јака да се изложи италијанској ратној опасности, овакав „савет“ западних сила, предвођених Британијом, прихвати.“

Ивана Добривојевић, Краљевина Југославија у доба личног режима краља Александра, Историја XX века, 2008/II, 126.

Нашло се дипломатско решење за преузимање одговорности.

„Споразум је постигнут када је Будимпешта изјавила како је казнила поједине чиновнике зато што нису надзирали усташе у Мађарској. Француски суд осудио је на доживотну робију тројицу завереника и смртну казну у одсуству изрекао другој тројици – укључујући Павелића који се налазио у Италији.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 407.

Са Италијом не само да је избегнут сукоб, него су односи и побољшани.

„После смрти краља Александра југословенска спољна политика уложила је највише напора у нормализовање односа са Италијом. Када је постало јасно да ће се Италија дефинитивно окренути савезу са Немачком, француска дипломатија је настојала да створи нови систем пактова који би представљао одбрану од немачког продора у Подунавље. Требало је, пре свега, на неки начин укључити Бугарску у Балкански споразум.“

Бојан Димитријевић – Станислав Сретеновић, Спољна политика Краљевине СХС/Југославије 1918-1941, Историја 20. века, 2008/II, 58.

Југославија и Бугарска су 24. јануара 1937. године потписале „Пакт о вечитом пријатељству“, који се, као ни цео Балкански савез, није показао делотворним када је почео Други светски рат. Бугарска се у рату нашла на страни Немачке.

„Балкански пакт се суочавао са разним изазовима током постојања, а највећи је био потписивање Пакта о вечном пријатељству Југославије и Бугарске, са чиме су се остале чланице једва сагласиле. Упркос тешко датој сагласности, неповјерење због југословенско-бугарског зближавања наста вило је да „лебди“ над Балканским пактом. Стални савјет Балканског споразума посљедњи пут се састао у Београду од 2. до 4. фебруара 1940. године, када је Европом увелико пламтио ратни пожар. Иако је тада продужена важност споразума на још седам година (до 1947), Балкански пакт се убрзо угасио. Одлучујући ударац задала му је Румунија, која је напустила Друштво народа и политику неутралности 11. јула 1940. године и приближила се нацистичкој Њемачкој. Према тражењу из Берлина, Румунија је званично отказала Балкански пакт 13. октобра 1940. године. Иако је за остале три земље пакт и даље био на снази, оне се нису састале да размотре нове околности и губитак једне чланице, па Балкански пакт од јесени 1940. године фактички више није постојао.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 195-196.

Регионални савези којих је била чланица Краљевина Југославија ослањали су се на моћније покровитеље.

„Ни Мала Антанта, нити Балкански споразум нису имали значај савеза малих и средњих земаља у циљу стварања базе за заједничку равноправну политику према великим силама. Напротив, прва је била изразито под француским покровитељством, а Балкански споразум је, преко Грчке и Турске, био наслоњен на британски систем безбедности у источном делу Медитерана, а преко Југославије и Румуније везан за француски систем у централној Европи.“

Бојан Димитријевић – Станислав Сретеновић, Спољна политика Краљевине СХС/Југославије 1918-1941, Историја 20. века, 2008/II, 51.

Након убиства краља Александра, током намесништва на челу са кнезом Павлом, дошло је до промене спољне политике, изазване променом околности. Успон Немачке под нацистима показао је да Француска, на чијој подршци је Југославија заснивала своју спољну политику, није способна да очува Версајски поредак. Тиме је значај изгубила и Мала Антанта, која је престала да постоји августа 1937. године. Југославија је почела да се приближава новој сили Немачкој и до тада највећем ривалу Италији.

„Више се може говорити о губљењу поверења у Француску због њене немоћи и сарадње са Италијом, него о жељи Југославије да се приближи Немачкој.“

Бојан Димитријевић – Станислав Сретеновић, Спољна политика Краљевине СХС/Југославије 1918-1941, Историја 20. века, 2008/II, 57.

Први корак ка приближавању Италији, што је било у функцији сузбијања делатности сепаратистичког хрватског усташког покрета, који је раније имао њену подршку, учињен је када је 2. октобра 1936. године председник владе Милан Стојадиновић (1935-1939) са Италијом потписао трговински уговор. Следеће године је, уз одобравање Велике Британије, склопљен Пакт о пријатељству Југославије и Италије, који је потписан 25. марта 1937. године.

„Обе земље су се обавезале да ће поштовати заједничку границу; у случају да једна потписница буде нападнута, друга ће се уздржати од сваке акције која би користила нападачу; обе земље су се обавезале да у међусобним споровима неће користити силу и да на својој територији неће толерисати никакву активност уперену против територијалног интегритета друге стране.“

Бојан Димитријевић – Станислав Сретеновић, Спољна политика Краљевине СХС/Југославије 1918-1941, Историја 20. века, 2008/II, 59.

Зависност је додатно појачана када је Немачка припојила Аустрију 1938. године, а Италија запосела Албанију 1939. и тако обе те државе постале суседне Југославији (Италија је била и пре на западу, а од тада и на југу). Спољна политика Милана Стојадиновића довела је да пред Други светски рат Југославија буде ближа фашистичким земљама него Антанти. То је било превише за Велику Британију, чију политику је следио кнез Павле (школован у Енглеској), која је после изневеравања Минхенског споразума одустала од попуштања Немачкој. Стојадиновић је (не само због тога) смењен и вођење спољне политике је у потпуности преузео кнез Павле. Међутим, спољна политика неутралности према великим силама није се променила.

„Италијански министар спољних послова Галеацо Ћано је долазио у Београд, на разговоре са Миланом Стојадиновићем, како би издејствовао да Југославија не омета италијанске активности у Албанији, а разматрана је и могућност да Италија и Југославија подијеле Албанију. Међутим, Југославија је упорно истицала да јој није потребан ниједан педаљ албанске територије и спремно је давала гаранције за њену независност, што је захтијевала и од Италије. Међутим, пад Милана Стојадиновића уклонио је и оно мало обзира који је Италија имала према југословенским ставовима, а с обзиром на италијанско-југословенски пакт. Дана 7. априла 1939. године италијанске трупе су прешле преко Јадранског мора и умарширале у Албанију. Читава албанска територија окупирана је за неколико дана, а значајнијег отпора није било. Њена формална независност је опстала, али је фактички била угашена, па се на јужним југословенским границама, умјесто Албаније, нашла Италија.

Нови југословенски сусједи Њемачка и Италија убрзо су формализовали своје савезништво, пошто је 22. маја 1939. године склопљен тзв. Челични пакт. Свега неколико дана касније, у Берлин је стигао кнез-намјесник Павле. Прва личност југословенског На мјесништва налазила се у званичној посјети Њемачкој од 1. до 7. јуна, а посјети члана владарске лозе Карађорђевића и краљевског намјесника дата је изузетна пажња у њемачкој јавности. Данима су њемачке новине писале о природним љепотама Југославије и владарској породици. У част кнеза-намјесника одржана је војна парада, а уприличено је више званичних разговора са Адолфом Хитлером, Херманом Герингом, Јоахимом фон Рибентропом и Јозефом Гебелсом. Њемачки вођа је дао гаранције да ће одржати пријателљску политику према Југославији, али је затражио да званични Београд повуче неки потез којим ће дати израз оданости осовини Берлин-Рим. Предложио је да то буде иступање из Друштва народа. Кнез Павле је одговорио да се Југославија ионако удаљила од те организације, због чега ни напуштање не би било неостварљиво и проблематично. Међутим, ни какво чврсто обећање није дато, због чега Адолф Хитлер „при напуштању одаје није ни покушао да сакрије своје незадовољство“, а за кнеза Павла је рекао да је „клизав као јегуља: кад год човек помисли да ће од њега извући неки чврсти договор, он се сакрије иза свог парламента“.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 199-200.

„Помпа која је пратила ову посету, подвукла је њен значај. Он је за Берлин био утолико већи што је кнез Павле био први носилац наследног суверенитета који је званично посетио Хитлера и тиме потврдио његову легитимност.“

Бојан Димитријевић – Станислав Сретеновић, Спољна политика Краљевине СХС/Југославије 1918-1941, Историја 20. века, 2008/II, 64.

Променио се однос према традиционалном заштитнику Србије – Русији.

„Југословенска држава је заузела оштар став према Совјетској Русији, упорно одбијајући да призна нове власти у тој великој земљи. Пошто је Совјетска Русија, потписујући споразум у Брест-Литовску 3. марта 1918, године, изашла из Првог свјетског рата, Краљевина Србија је прекинула дипломатске односе са њом. На истом становишту је стајала и нова југословенска држава, а званични Београд је подржавао оне који су се борили за повратак пораженог царистичког система у вртлогу грађанског рата. […]

Осим тога, у Београду је наставио да дјелује дипломатски представник царске Русије, а југословенска краљевина је постала уточиште за хиљаде руских избјеглица, које су напуштале своју земљу бјежећи од бољшевика. Процјене њиховог укупног броја крећу се од око 22.000 до око 73.000. Међутим, пошто сви нису остали у југословенској краљевини, можемо рећи да се тридесетих година ХХ вијека њихов број усталио на око 25.000 до 30.000 људи и да се толико руских грађана населило у Краљевину СХС. Међу ових људима нашао се велики број научних радника, љекара, културних прегалаца и других угледних грађана Русије, који су својим дјеловањем значајно допринијели развоју међуратне југословенске државе. Пошто је током 1924. Совјетски Савез добио међународно признање од више земаља, званични Београд је донио одлуку да се оконча рад руског посланства у Краљевини СХС, које је од априла 1919. године предводио Василиј Николајевич Штрандман. Он је сведен на разину „делегата за питање руских избеглица“, а тај потез је представљао један од првих корака у дуготрајном процесу нормализације југословенско-совјетских односa. […]

Главна препрека потпуној нормализацији и успостављању дипломатских односа између Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Савеза Совјетских Социјалистичких Република (СССР) био је став Комунистичке интернационале, утврђен на Петом конгресу у јуну и јулу 1924. године, о југословенској држави као „вјештачкој творевини“ коју треба разбити. С обзиром на то, ни резолутан став југословенске стране у погледу признања Совјетског Савеза није могао да буде ублажен наредних година. Тек су промјене у међународним односима учиниле да Москва и Београд прихвате да су Совјетски Савез и Југославија чињеница и стварност. „

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 196-197.

Са СССР-ом југословенска краљевина је имала лоше односе због пријема руских избеглица (поражених у грађанском рату).

„Разлози доласка великог броја руских избеглица у Краљевину СХС су били вишеструки. Краљевина је посматрана као наследник Србије која је била православна и политички блиска царској Русији и њен савезник у Првом светском рату. Помоћ руским избеглицама је у Србији посматрана као израз захвалности, „враћање дуга“ за залагање Русије за Србију и улазак у светски рат. Важно је било и осећање словенства и словенске узајамности, династичка повезаност Карађорђевића и Романових и школовање регента Александра у Русији.

Краљевина СХС је 1919. године успоставила дипломатске и војне везе са снагама које су се бориле против бољшевика дајући им подршку, прекидајући све односе с бољшевичким властима и бавећи се својим држављанима који су се налазили у Русији. Међутим, после пораза царских снага једини садржај тих односа је постао прихват руских избеглица и брига о њима. Влада нове државе је својевољно, али и уз притисак савезника, прихватала да прими све већи број избеглица. […]

Тако се у Краљевини СХС 1922. године нашло око 42.500 руских избеглица (између 41.000 и 44.000). Пошто су избеглице биле у сталном покрету („стална лутања“), пресељавали се и тражили боље услове живота и боље запослење, њихов број у Краљевини СХС је временом опадао; они су прелазили у друге земље Балкана, Европе и света, или су се враћали у СССР; 1930. их је у Југославији било око 30.000, а пред Други светски рат 1940. око 25.000.“

Дагомир Бонџић, Руски емигранти професори Београдског универзитета, Београд 2023, 37, 39.

Руске избеглице у Југославији су биле организоване у више од 300 колонија расутих широм земље, али их је највише било у Србији и Војводини. У Београду jе 1930. године било 10 хиљада руских избеглица, када је град имао 239 хиљада становника.

„Значај руске емиграције се огледао у броју ерудитски образованих професора и научних радника који су оставили траг y раду Универзитета и научних установа Краљевине Југославије. Руски професори са универзитета у Одеси, Петровграду, Кијеву подигли су ниво науке и наставе на универзитетима у Београду, Загребу и Љубљани, утицали на промену схватања наставе, указали на егзактност науке, посвећивали већу пажњу научном раду, утемељили изучавање научних дисциплина које до тада у нашој средини нису неговане и друго.“

Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, III, Београд 1997, 160-161.

„Емиграција из Русије је умногоме допринела развоју Југославије, али ипак код ширег становништва није прихваћена најбоље. Социјални јаз је често био велики, тешкоћа избеглица да се уклопе у нову средину и често непријатељско држање становништва у појединим крајевима земље, стварали су озбиљне проблеме. Уз то, након Првог светског рата, у времену великог сиромаштва, помоћ коју је влада давала избеглицама (без обзира чијим средствима та помоћ била финансирана), није допринела бољем утиску о белим Русима.“

Бојан Поповић, Слике Совјетског Савеза у међуратној Југославији, Годишњак за друштвену историју, 2018/II, 117.

Југославија је била једна од последњих држава које су признале СССР, 24. јуна 1940. године. Као посланик у Москву је послат вођа Земљорадничке странке, Милан Гавриловић, који је био изузетно везан за Лондон.

„Инвазијом  јединица Вермахта  на  Пољску,  1.  септембра  1939,  агресивна нацистичка  спољна  политика  ушла  је  у  нову  фазу,  а  Европа  у  рат.  Сукоб  је покренуо  процес  поларизације  света  на  антифашистички  и  фашистички  табор и  смањио  маневарски  простор  државама  са  важним  геополитичким  положајем попут  Југославије  да  задрже  прокламовану  неутралност.  Положај  Краљевине додатно  је  компликован  приступањем  Тројном  пакту  њених  суседа  Румуније, Мађарске  и  Бугарске,  земаља  које  су  имале  територијалне  претензије  на  њену територију.  Такав  комплексан  спољнополитички  положај  определио  је  владу Цветковић–Мачек и кнеза Павла да 25. марта 1941. приступе Тројном пакту.“

Раде Ристановић, Организовање демократске омладине на Универзитету у Београду (1939–1941), Годишњак за друштвену историју 2017/III, 70.

„Током своје владавине Александар је знатно поправио међународне односе Југославије; то није била мала ствар ако се узме у обзир да су Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија имале иредентистичке претензије на југословенску територију. Без обзира на то, унутрашња нестабилност земље је била оно што јој је запечатило судбину.“

Richard Mills, Nogomet i politika u Jugoslaviji, Zagreb 2018, 20. (цитат је прилагођен српском језику)

Током целокупног постојања југословенске краљевине само у првим владама министар спољних послова није био Србин.