1. Пакт и рат
2. Окупација
3. Устанак против окупатора и грађански рат
4. Независна држава Хрватска (НДХ)
5. Контакти покрета отпора са окупационим властима
6. Савезничка подршка и завршне операције
7. Вртлог међународних односа

„Мартовско претпролеће у Београду, 1941. год., најављивало је лепе и ведре дане. У баштама старих здања дрвеће се почело китити пупољцима. Пролазници су их пажљиво загледали и нагађали колико ће још дана проћи док се гране одену цветном белином. После сурових зимских удара кошаве природа је обећавала радости пролећног сунца!

Али догађаји нису обећавали ништа радосно. Знало се и осећало да је Београд дошао у жижу Хитлерове политике. Осећање мучнине и револта које се таложило од јесени 1939, када је Хитлер, у споразуму са Стаљином, брутално прегазио и поделио Пољску, дошло је до врхунца. Малодушни су се предавали осећањима беспомоћности и безизлазности. Оптимисти су призивали чуда. А и једни и други су се питали: хоће ли Југославија доживети судбину несрећне, раскомадане Пољске, или можда поражене и понижене Француске, која је била идол многих Београђана, нарочито старих ратника? Питали су се: има ли наде и било каквих изгледа да се заустави Хитлерова агресија, да се некако обузда његова болесна амбиција да освоји и покори цео свет?“

Вељко Кораћ, Март 1941, Београд у сећањима 1930-1941, Београд 1983, 343.

Пакт и рат

Србија и Југославија су под Карађорђевићима у периоду од 1903. до 1941. године у спољној политици биле усмерене ка Француској. Међутим, током владе Милана Стојадиновића (1935-1938) привредно се повезала са нарастајућим силама Немачком и Италијом. Југославија је била окружена непријатељским државама (изузев Грчке, коју су напале) и није могла да се одбрани од притисака да приступи Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана. Југославија је 25. марта 1941. године приступила Тројном пакту уз обећање изузетно повољних услова: биће поштована територијална целовитост Југославије, од Југославије се неће тражити војна помоћ, војска неће прелазити преко територије Југославије и приликом утврђивања нових граница на Балкану настојаће се обезбедити Југославији излазак на Егејско море преко Солуна. Да ли би Хитлер испоштовао обећано Југославији, или би изневерио и тај договор нисмо сазнали, јер су два дана касније (27. марта) официри извршили државни удар, свргнули намесништво, краља Петра II Карађорђевића прогласили пунолетним (са 17 и по година) и изабрали нову владу.

Подстицај пучу 27. марта пружили су Британци.

„Док је народ исказивао незадовољство излазећи на улице југословенских гра дова, велике силе су повлачиле друге кораке. Званични Лондон је још раније био начисто да је, у случају да Југославија приступи Тројном пакту, потребно покренути механизме пре врата унутар земље. Премијер Черчил је 26. марта јавио посланику Кембелу у Београд да настави рад на реализацији планираног „свим средствима“, с обзиром на то да је та дашња југословенска влада „отишла тако далеко да не може више натраг“. Наиме, Британци и Американци су у дужем временском периоду подстицали антифашистичко распопожење у Југославији медијском пропагандом кроз штампу и радио, дипломатским пу тем, као и обавјештајном дјелатношћу преко Управе за специјалне операције (Special Operations Executive SOE). Њени представници: Том Мастерсон, Двејн Хадсон, Вилијам Бејли, Џон Емери Млађи и други, дјеловали су у Југославији већ неколико мјесеци.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 210.

„Док о британској улози у пучу из 27. марта савремена истори-ографија нема дилема, совјетско присуство у тим догађајима остаје магловито. Осим изјаве генерала Павела Судоплатова, заменика начелника Прве управе НКВД-а, да је СССР био умешан у припрему догађаја и да је у Београд био упућен заменик начелника војнообавештајне службе, других доказа о совјетској умешаности у преврат нема. Па ипак, учешће комуниста у масовним демонстрацијама на улицама Београда и других српских градова био је јасан знак совјетског присуства у тим догађајима. Југословенско-совјетско потписивање пакта о пријатељству и ненападању који је Симовићева влада 5. априла, уочи немачког бомбардовања Београда, потписала у Москви, може се сматрати приближавањем совјетских и британских интереса у контексту шестоаприлског немачког напада на Југославију. Тим је пактом Совјетски Савез индиректно и симболично пружио помоћ пробританској влади у Југославији. Осим тога, нова влада је успоставила контакте са комунистима, амнестирала је политичке осуђенике и дозволила је повратак шпанских бораца у Југославију.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 383-384.

У поноћ 26. марта завереници су заузели зграду Владе, касарне, Радио Београд, мостове преко Саве, Главну Пошту и друге значајне зграде. Страдао је један жандарм који је пучистима пружио отпор у заузимању радио станице у Макишу. Пуч су поздравиле масовне народне демонстрације 27. марта уз пароле „Боље рат него пакт!” и „Боље гроб него роб!”.

„До раних јутарњих сати у згради Главног генералштаба, одакле је пучем руководио генерал Симовић, доведени су сви министри, као и два намјесника Иво Перовић и Раденко Станковић. Предсједник Министарског са вета приморан је да поднесе оставку, а убрзо након тога 27. марта око 6 сати изјутра млади морнарички официр поручник Јаков Јововић, који је имао глас сличан краљевом, преко радија је прочитао проглас. Иако је проглас састављен и прочитан без његовог знања, млади југословенски монарх га је сутрадан парафирао. Краљ Петар Други је „објавио“ да у овом тешком тренутку за наш народ“ преузима краљевску власт, а намјесници, „који су разумели оправданост мојих побуда, одмах су сами поднели оставку“. Обзнањено је да су се војска и морнарица ставили на располагање младом краљу, да је мандат за састав нове владе дат армијском генералу Душану Симовићу, а сви Срби, Хрвати и Сло-венци позвани су да се окупе око престола“. Када је 27. марта ујутру на улицама престонице народ угледао војску и сазнао да је малољетни краљ Петар Други преузео власт, све је већ било готово. Хиљаде људи су изашле на улице југословенске престонице, вијориле су се заставе, носиле слике младог краља, а народ је скандирао југословенском монарху и војсци. Било је то посљедње свечано јутро Београда пред пад у таму, дугу више од три године. На сличан начин народ је поздравио младог краља у Новом Саду, Нишу, Скопљу, Битољу, Сарајеву, Љубљани и другим градовима. За вријеме тих судбоносних догађаја за југословенску државу, краљ Петар Други није имао никакву улогу, премда је од стране пучиста проглашен пунољетним и, формално, дата му је сва власт у руке.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 210-211.

Председник нове владе био је генерал Душан Симовић, а потпредседници Влатко Мачек (представник Хрвата) и Слободан Јовановић (представник интелектуалаца). У владу су ушли представници скоро свих релевантних политичких субјеката (из Демократске странке, Народне радикалне странке, Савеза земљорадника, Самосталне демократске странке, Хрватске сељачке странке, Југословенске муслиманске организације, режимске Југословенске националне странке, укључујући и бившег председника Владе Богољуба Јевтића, представника словеначких клерикалаца, босанскохерцеговачких муслимана и војска).

„Од 21 министра, чак десеторо је било и у саставу оборене владе, а осморица су били просталице онога што је потписано у Бечу два дана раније.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 212.

Намесника Кнеза Павла Карађорђевића је вест о пучу затекла на путу ка Словенији, у возу који је заустављен у Загребу. Ту је требао да му се придружи потпредседник Владе, вођа Хрватске сељачке странке, Влатко Мачек, који је кнезу предложио војно супротстављање пучистима, што је кнез одбио, да би избегао грађански рат. Намеравао је кнез Павле да по повратку у Београд преко Грчке оде у Енглеску. Након што је у Београду потписао припремљену му оставку остављено му је неколико сати да напусти земљу. Потом је са породицом спроведен до југословенско-грчке границе и предат Британцима. Они су га депортовали у свој колонијални посед Кенију, па јуна 1943. године преместили у Јужну Африку и тамо надзирали током Другог светског рата.

„Његов покушај да Југославију спаси од рата и очува њену неутралност био је осуђен на пропаст, пошто није наишао на разумијевање ни код западних савезника, нити код сила Осовине. Разлика је била у томе што је Њемачка жељела да увуче Југославију у Тројни пакт мирним путем, док су Британци и Американци имали на уму да је одатле пошто-пото уклоне, па чак и по цијену гурања у оружани сукоб, који је већ 19 мјесеци прождирао Европу. Рачу ница кнеза Павла је била јасна. Између магловитих и идеалистичких британских обећања и чврстог њемачког стиска и јасне гаранције Берлина да ће Југославија остати изван рата, изабрао је ово друго. Мучан крај политике кнеза-намјесника Павле био је логичан и због тога што није био омиљен међу Србима. На то је утицала чињеница да није учествовао у ратовима за ослобођење и уједињење, као и то што је, због својих аристократских манира и англосаксонског васпитања, многима изгледао као странац. Такође, због давања широке аутономије Хрватима, изгубио је подршку и у војним круговима. Одбачен од свих, отишао је у изгнанство, одакле се никада није вратио.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 213.

Опшенародном еуфоријом дочекани пуч изазваће најозбиљније могуће последице, иако влада успостављена након пуча није негирала приступање Тројном пакту, нити је и један министар у јавности тражио отаказивање договореног.

„Вијест да је у Београду оборена влада која је потписала приступање Југославије Тројном пакту изазвала је бијес невиђених размјера код вође Трећег рајха. У Адолфу Хитлеру се пробудила неугасива жеља да се освети и да Југославија плати због оcjehaja издаје, који га је у том тренутку прожимао. У првом моменту је мислио да се ради о шали, али пошто се увјерио у истинитост информације, „добио је напад грчевитог беса“, од којег се „тренутно губи моћ размишљања“. Но, љутња га није прошла чак ни онда када се сми рио. Знао је да иза преврата у Југославији стоји српски фактор, а србофобија, коју је „вукао још из Првог свјетског рата, само је подгријавала његову жељу за осветом. Нову југословенску владу, препуну пробританских чланова, како је он то видио, није могао да при хвати као гарант преузетих обавеза и потписаног споразума. Плашио се да би Југославија, у повољном тренутку, могла да се повеже са Грчком и отвори својеврсни балкански фронт и тиме угрози њемачке ратне планове. Управо из та два разлога љутње и жеље да осигура прилике у позадини, донио је одлуку о нападу на Југославију. Очигледно да је преврат у Београду, упркос свим увјеравањима, како од југословенских власти, тако и од њемачких дипломата, био довољан повод за рат.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 9.213-214.

Државни секретар у немачком министарству спољних послова није хтео ни да прими југословенског посланика у Бечу Иву Андрића. Хитлер је одлучио да казни Југославију. Нацистичка Немачка је са савезницима напала Југославију 6. априла 1941. из више праваца. У неселективном бомбардовању Београда погођене су школе, болнице, стамбени квартови, страдали су и цивили, укључујући и једног министра. Жртава је било око 2500. Зграда Народне библиотеке je изгорела до темеља, чиме је за сва времена изгубљено све што се у њој чувало од тренутка оснивања, укључујући и рукописе из XII века.

„На брзину мобилисана југословенска војска, без противавионске и противтенковске артиљерије, није имала никаквог изгледа против немачких авиона и тенковских дивизија.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 240.

Немачке трупе ушле су у разрушени Београд 12. априла, иако је југословенска војска претходне ноћи у повлачењу порушила сва три београдска моста – железнички и друмски на Сави [Земунски мост краља Александра] и друмско-железнички на Дунаву [Панчевачки мост краља Петра II]. Југославија је капитулирала 17. априла.

„Споразум је имао да ступи на снагу 15 сати након потписивања, тј. 18. априла тачно у подне. Документ су потписали армијски генерал Максимилијан фон Вајксу име Њемачке, а Александар Цинцар-Марковић и генерал Радивоје Јанковић у име Југославије. На тај начин, историја се поиграла са Алек сандром Цинцар-Марковићем, пошто је као министар иностраних послова 25. марта потписао приступ Краљевине Југославије Тројном пакту, а као опуномоћеник Врховне ко манде 17. априла је, у својој разореној престоници, ставио параф на безусловну капитулацију. У Бечу је двадесетак дана раније дочекан са свим почастима као министар и савезник, а у Београду је те априлске вечери био само бивши министар и представник поражене војске, делегиран како би изазвао самилост њемачке стране.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 241-242.

Пакт и рат – немачко заузимање Југославије 1941. године

Окупација

„Упркос лакој победи, Аустријанац Хитлер је желео да се освети Србима, које је и даље сматрао терористима одговорним за Први светски рат и све касније недаће.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 240.

Немци, Италијани, Мађари и Бугари су окупирали Југославију и припојили делове њених територија својим државама.

„Мултиетнички састав учинио је Југославију утолико привлачнијим пленом за стране интервенције.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 52.

Бачку je окупирала и припојила Мађарска; Банат и централну Србију je окупирала Немачка; источну Македонију са Скопљем и југоисточну Србију je окупирала и припојила Бугарска; западна Македонија, Косово и Метохију и југоисточни део Црне Горе (припојени Албанији) били су под италијанском контролом; Црну Гoру je окупирала Италија; Боку Которску, северну Далмацију (са Сплитом, Шибеником, Задром и острвима) и јужну трећину Словеније са Љубљаном окупирала и припојила Италија; северне 2/3 Словеније са Марибором окупирала и припојила Немачка, а део Словеније на североистоку окупирала и припојила Мађарска.

„Окупатор (војска Краљевине Мађарске) је на запоседнутим подручјима Бачке и Барање дошао са унапред израђеном политичком концепцијом: припајање окупиране територије својој држави, и притом створити бројчану, економску и морално-политичку превласт своје нације. Стога је убијао (око 3500 душа) и протеривао (56.000 људи, жена и деце) све оне који су дошли у Бачку после 31. октобра 1918, док је ратним заробљавањем, убијањем, логорисањем и протеривањем укупно становништво Бачке умањено за око 80.000 душа. У њихове куће уселио је своје становништво, тј. око 20.000 лица из источне Мађарске (углавном из Буковине).“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 187.

Немци су контролисали путеве долином Мораве, Ибра, Нишаве и Дунава. Контролисали су и руднике Бор и Трепча. У Банату је власт имало локално немачко становништво. Србијом је управљала немачка војска уз помоћ изабраних локалних управитеља. Да би умирили отпор у Србији, Немци су се одлучили да оформе владу на челу са генералом Миланом Недићем, некадашњим начелником Генералштаба и министром војним у влади Милана Стојадиновића, са задатком да угуши устанак.

„Отворена колаборација армијског генерала Милана Недића, хероја Великог рата и једног од значајнијих људи у хијерархији југословенске војске у освит Априлског рата, срушила је његов несумњиви углед. Према упорним захтјевима генерала Драгољуба Михаило вића, југословенска краљевска влада у Лондону лишила је генералског чина Милана Недића и одузела му одликовања. На тај начин стриктно се дистанцирала од Милана Недића и његове колаборационистичке владе. Генерал Михаиловић је апеловао да се одузимају чи нови свим другим официрима који су „укаљали своју част“, учествујући у апарату Милана Недића и помажући окупатору.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 326-327.

Недић је за циљеве владе поставио смиривање стања у Србији, разбијање комунистичког покрета, ублажавање немачких одмазда у Србији и збрињавање српских избеглица из других крајева Југославије.

„“Српска“ влада генерала Милана Недића (1877-1946) у Београду држала је само остатак онога што је остало од Југославије, после свих отцепљења и присвајања. Управни апарат био је уништен, нестао са претходном влашћу, одведен у заробљеништво, расејан по различитим областима подељене државе.

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 460-461.

За разлику од Милана Недића, чија је сарадња са окупаторима била изнуђена у нади да ће спречити веће национално страдање, искрени сарадник немачких окупатора био је Димитрије Љотић, вођа не нарочито популарног Југословенског народног покрета Збор, чија идеологија је била блиска фашистичкој. Имао је представнике у влади која је сарађивала са окупаторима и своју малобројну војну формацију Српски добровољачки корпус, која се сукобљавала са покретима отпора окупатору.

Континуитет краљевине Југославије остваривала је њена влада у емиграцији. Седиште јој је било у Лондону (од септембра 1943. до јуна 1944. у Каиру) и састајала се под британским покровитељством (слична ситуација је била и у другим окупираним земљама). Југословенски политичари у емиграцији највише времена су провели у сукобима на националној основи.

„Двојица угледних православних свештеника ратне су године провела у заточеништву. Први, патријарх Гаврило Дожић, који се јавно противио југословенском придруживању Тројном пакту и којег су Немци заточили прво у Раковичком манастиру, а потом у манастиру Војловици у близини Панчева у Банату: последње ратне године био је заточен у концентрационом логору Дахау. Други угледан православни свештеник којег су Немци затворили, био је архијереј Николај Велимировић, архиепископ жички. Несклон нацистима, Велимировић је ипак показивао симпатије према Љотићеву покрету Збор, но чини се пре због верског конзервативизма неголи због склоности фашизму.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 183-184. [цитат је прилагођен српском језику]

Устанак против окупатора и грађански рат

„Сурово поступање нациста према Србима изазивало је нежељене последице, довело је до жестоког герилског рата и ометало је искоришћавање сировина.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 240.

У окупираној Србији пружен је снажан отпор окупацији, најснажнији у Европи, уз пољски. Деловала су два покрета отпора. Први је основао 11. маја на Равној Гори до тада широј јавности непознати пуковник југословенске војске Драгољуб Дража Михаиловић са у почетку малобројном групом официра и војника који су успели да избегну заробљеништво након капитулације на коју нису хтели да пристану.

„Себе су у почетку називали четницима – од речи чета, раније употребљаваној за хајдучке дружине у Црној Гори, Херцеговини и северној Албанији и коначно, почетком века, за све наоружане одреде (албанске, бугарске, македонске и српске) централног Балкана.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2021, 462.

Дакле, назив је потицао из борбе за ослобођење од стране (турске) власти.

„Дража Михаиловић је био лично убеђени франкофил с обзиром на личне везе и српску традицију. Политичка платформа која се кристализовала током рата била је трипартитна Југославија, у којој би једна од јединица обухватала скоро све Србе у које су убрајани и они у Македонији и Црној Гори. Михаиловић је гајио извесну нетрпељивост према кнезу Павлу због споразума из 1939, али и влади Душана Симовића којој није опраштао што је напустила земљу у тренутку војног слома. Покрет је био ослоњен на филозофију српског села, монархизам, традиционална веровања, што му је давало снагу на конзервативном тлу у Србији, али и одузимало перспективу ширег виђења догађаја у југословенским и светским оквирима. Прве везе с владом успоставио је септембра 1941, око 25. октобра стигла је прва савезничка мисија Била Хадсона, а 15. новембра председник владе Симовић обзнанио је преко Радио Лондона да је пуковник Михаиловић вођа свих патриотских снага у Југославији. Тада је покрет званично преименован у Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО).“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 68.

Војни експонент Велике Британије у Југославији, поред осталих, у почетку је био пуковник, касније генерал, Драгољуб Дража Михаиловић, са својим четничким одредима окупљеним на Равној гори. Југословенска влада у Лондону је у септембру 1941. године Михаиловића и његове јединице, после првих ратних успеха, прихватила као своје представнике на југословенској територији. Повезивање избегличке владе са Михаиловићем и његовим четницима било је последица деловања британских служби. На основу тога и у складу са важећим војним законима, Михаиловић је даље могаo да врши мобилизацију „у име краља и отаџбине“, којима се, прили ком регрутације, и полагала заклетва.

Повезивањем Михаиловића са владом у избеглиштву и са међу собним признавањем, Михаиловић је краљу и влади у изглед стављао могућност преузимања цивилне власти у моменту ослобођења земље, за шта су припреме почеле још у мају 1941. године. Паралелно са организацијом војске, Михаиловић је почео и са организацијом цивилне власти у градовима слободне територије (касније назване Ужичка република), делећи је са партизанским војним и цивилним властима. На почетку рата, као герилац који је у Европи први пружио от пор окупатору, као човек који је био способан да истовремено организује војне јединице и цивилну власт и као човек који се борио „за краља и отаџбину“, Михаиловић је влади у Лондону служио за успо стављање покиданих веза са српским народом и осталим монархи стички оријентисаним Југословенима, обезбеђујући јој и политички и морални кредибилитет на међународном нивоу. […]

Политички и војни „покровитељ“ југословенске владе у избе-глиштву, па тиме и Михаиловића и његове војно-цивилне структу ре у настајању, у почетку је била Британија, а потом и Сједињене Америчке Државе, које су се у рат укључиле у децембру 1941. године. Михаиловићев отпор окупатору током првих месеци окупације је, према плановима британске ратне пропаганде, имао задатак да надахне Европљане угрожене нацистичким напредовањем (што се није догодило), а британска администрација је у успостављању везе између Михаиловића и владе у Лондону видела могућност политичко-војног повратка у Југославију и на Балкан, из којих је почетком рата, са продором Немачке, била избачена. Британци су прву мисију у Михаиловићев штаб послали већ у јесен 1941. године.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 387-389

Упркос имену, ЈВуО је представљала национални покрет.

„Без обзира на широко постављену основу, равногорски покрет се развио само у српским и, донекле, словеначким крајевима, премда и у појединим областима са значајним удјелом српског становништва није успио да се развије. То је нарочито важило за равничарске области Баната, Бачке, Барање, Срема и Славоније, гдје су на то утицале снажне репресије окупаторских и квислиншких органа власти, значајан удио несрпског становништва, равничарски карактер области, као и велике водене препреке, које су оте жавале циркулацију људи и материјала и одржавање блиских веза. Зато можемо рећи да је ројалистички покрет отпора, упркос декларативном југословенском карактеру, у суштини био српски. Сем нешто Словенаца и понеког Хрвата или муслимана, чинили су га углавном Срби. Драгољуб Михаиловић није успио да обједини покрет у политичком смислу, пошто му је фалило политичког искуства и знања, као и осјећаја за сложене прилике рата и окупације југословенске територије, али и свјести о предратним аномалијама југословенског друштва.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 348.

Основна организација ЈВуО је била територијална, па су постојале посебне команде за Србију, Босну и Херцеговину, Црну Гору и Боку Которску, Далмацију и Лику, Војводину и Славонију, као и за Словенију.

„Територи јални карактер ројалистичких снага био је једна од његов најслабијих тачака, пошто борци нису имали нарочиту жељу да напуштају своје завичаје. Генерал Михаиловић је резолутно тражио да сви четнички одреди поштују хијерархију Југословенске војске у отаџбини и да слушају наређења претпостављених команди. Међутим, та јасна субординација готово да никада није успостављена. Осим тога, ројалистички покрет отпора су разједали, слабили и у значајној мјери компромитовали: појединци које је красила недисциплина, коман данти који су одбијали наређења и међусобно се борили за утицај, и покрајинске формације које су водиле „своју политику“. Због свега тога, све до краја рата, ЈВуО се није изградила као чврста војна организација, већ је остала разбијена према територијалном принципу.

[…]

Сукоби унутар командног кадра и неактивност јединица стварали су јавашлук, а у јавашлуку и анархији биле су могуће пљачке, силовања, батинања и убиства. Све то скупа нарушавало је углед ројалистичких снага.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 414-415.

Други покрет отпора су основали комунисти 27. јуна 1941. године, неколико дана након напада Немачке на СССР. До тада су се, у складу са инструкцијама из Москве, изјашњавали против рата, који су карактерисали као сукоб националних буржоазија који није у интересу радничке класе. Касније су комунисти као почетак устанка обележавали 7. јул, када су 1941. године у Белој Цркви комунисти намеравали да одрже збор који је омела полиција, приликом чега су убијена два жандарма. Партизани су назив такође добили по појму који је од раније имао шире значење и потиче од латинске речи која означава присталице, а у то време је придев партизански коришћен уместо данашњег партијски и означавао је припадност политичкој партији, у овом случају комунистичкој. Званичан назив овог покрета отпора је од 1942. године био Народно ослободилачки покрет (НОП), чиме су хтели да привуку и оне који нису комунисти и представе се као прави представници народа. Специфичност овог покрета представљала је младост његових припадника, од којих је 75% било узраста од 16 до 21 године. Предводио их је Јосип Броз Тито.

„Док су окупационе трупе у свим земљама југоисточне Европе имале посла са партизанским јединицама, ни један борац отпора није Хитлеру задао толике главобоље као Јосип Броз Тито. Тај Хрват, машински бравар и раднички синдикални активиста, био је шест година у југословенским затворима као комуниста, пре него што га је КП поставила за члана ЦК и послала у Русију на обуку. Почетком 1939. Коминтерна је именовала Тита за генералног секретара илегалне КПЈ. Он је у илегали, заједно са својим водећим саборцима – Црногорцем Милованом Ђиласом, Србином Александром Ранковићем, Јеврејином Мошом Пијаде и Словенцем Едвардом Кардељем претворио Партију у чврсту кадровску организацију по Лењиновом узору. Многи водећи комунисти борили су се као добровољци у Шпанском грађанском рату.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 453-454.

Фашистички ратни плакат у Србији

„Партизанске снаге ангажовале су у највећем броју градски пролетаријат, чланове или симпатизере Комунистичке партије. То је њиховој мотивисаности за борбу давало снажну идеолошку позадину која их је у том погледу битно разликовала од ројалиста који су се првенствено ослањали на сеоску популацију, па је њихов покрет био изразито регионално-руралног карактера. Осим тога, ројалисти су своју улогу видели у заштити државних интереса какви су постојали у Краљевини, па су од почетка устанка сами себи наметнули конзервативну, пасивну улогу у ратним условима. За разлику од њих, комунисти су били испуњени идеолошким набојем, а њихов циљ био је освајање апсолутне власти у држави. Борци партизанских одреда борили су се да нешто заузму, да добију нешто што у редовним условима не би никако могли. Они су се борили за опипљиве политичке, статусне и материјалне добитке. То и објашњава силину њихових „убеђења“ и жестину са којом су се борили, пре свега, против четника. Комунисти нису пуцали у ,,слуге окупатора“, већ у државу као институцију. Њихов крајњи циљ било је рушење те државе да би се на њеним развалинама успоставила друга државна творевина, на радикално новим политичким и идеолошким принципима.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 75.

Оба покрета отпора су имали своје политичке менторе.

„Као и у случају четничког покрета отпора, чији се далеки центар управљања налазио у Лондону, партизански покрет је, преко подређености цивилне власти војним јединицама, обезбеђивао везу између „базе“ (југословенског становништва које се прикључило партизанима) и удаљеног, али стварног центра партизанског покрета – Москве.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 391.

Устанци у Југославији су избили у претежно српским крајевима и већину устаника у оба покрета су чинили Срби. Због геостратешких фактора и националне структуре устанак није имао јачи одјек у Војводини и на Косову и Метохији. Током лета и ране јесени 1941. партизани и четници су сарађујући ослобађали територије у западној Србији и Шумадији. Највећа ослобођена територија касније је остала упамћена као Ужичка република.

„Ширила се и слободна територија; после низа мањих вароши, посебан успех за устанике био је ослобођење Ужица и Чачка. […] Ужице је током септембра славило два, условно речено, ослобођења: најпре су у град, по изласку Немаца 21. септембра ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло „проливање братске крви“. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије („да видимо шта хоће та наша деца“) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. Поподне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу „склизне“ у руке комуниста.

Освајање Ужица био је можда и највећи успех за партизане: тамо су, поред осталих, затекли и неоштећене фабрику текстила и фабрику оружја, у којима су убрзо започели производњу толико потребну герилским одредима: одавде су се надаље све околне јединице снабдевале оружјем и преко потребном гардеробом. По упаду у филијалу Српске народне банке заплениће и скоро 53 милиона динара, који ће им умногоме олакшати рад у првим данима успостављања власти у граду. Поређења ради, то је била за 10 милиона динара већа сума од буџетских издвајања за целокупну жандармерију у 1941. години. Зато и не треба да чуди једна од највећих прослава у савременој историји града, те вечери 24. септембра, уз музику, параду и бакљаду, који су у ратно време били реткост; народ се радовао уласку домаћих устаничких снага, које су му уливале сигурност и симболизовале, ма колико привремену, победу над окупатором – а комунисти, поред тога, и што су без испаљеног метка неочекивано добили град у којем ће се ускоро сместити и Врховни штаб и врх КПЈ. У Чачак, који су такође напустиле немачке јединице, ушле су четничке, па партизанске снаге 1. октобра.“

Немања Девић, за Партију и Тита: Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 179-180.

Ужичка република није била једина таква ослобођена територија.

„Осим тога, Бихаћка република (1942), по површини већа и компактнија од Ужичке републике, у којој власт није била дељена са четницима, распала се, као и Ужичка, после неколико месеци, у оквиру почетка Операције „Вајс“ у јануару 1943. године (али сећање на њу није сачувано у социјалистичким наративима јер није била везана за почетак борбе, као ни за територију Србије).“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 404.

Током сарадње покрета отпора дошло је и до два састанка њихових вођа Михаиловића и Броза – у Струганику 19. септембра и Брајићима 26. октобра. Хитлер је на успехе устаника реаговао 16. септембра 1941. године издавањем наредбе о немачкој офанзиви и да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 Срба. Тако је у октобру 1941. године у Крагујевцу стрељано више од 2300 ђака. До краја 1941. године устанак у Србији је угушен, а партизани и четници су се углавном повукли у Босну и даље на запад Југославије, да тамо наставе са устанком.

„Српски народ је у устанку 1941, поднео тешке губитке: према проценама немачког војног заповедника Србије, у периоду од 1. септембра 1941. до 12. фебруара 1942. у зони његове одговорности стрељано је 20.149 цивила, док је у борби усмрћено још 7.756 људи. Када се та цифра сабере са убијеним и погинулим током јула и августа 1941, долази се до застрашујућег резултата од безмало 30.000 мртвих у Србији. На другој страни регистровани су губици од укупно 203 погинула војника Вермахта. Тај губитак није био неосетан, али сигурно није могао ни да озбиљније угрози окупационе органе. Показало се да се установе и институције власти, поготово нове на којима су комунисти инсистирали, због краткоће постојања нису довољно развиле да би могле да створе слику јединства и јасне перспективе у борби, као ни да спроведу мобилизацију на терену у целости. Због тога је устанак у Србији остао неукорењен и до краја није обухватио онако широке области и широке слојеве становништва, као што је то био случај у 13-јулском устанку у Црној Гори.

Пред долазак зиме, уз поделу устаника на два зараћена табора, чији је добар део, као и народ који их је подупирао, увиђао опасност од снаге немачких казнених експедиција, људство није показивало снагу да се одупре нападу и сачува слободну територију. Ипак, раније ослобађање градова и губици који су том приликом задати непријатељу, учинили су га посебним у односу на друге делове Југославије (ни у једном њеном делу се није развила таква територија и са таквим перспективама), али и јединственом појавом у Европи ратне 1941. године.

Земља је на крају преурањене побуне изгледала суморно: попаљена су читава села, на капијама су поново истицани црни барјаци, устанички покрет је подељен у две колоне, грађански рат три српске војске прелио се дуж целе слободне територије. Један од планова немачке команде, који срећом није реализован, био је и да се стрељају сви који су учествовали у устанку, а њихове породице принудно иселе у Банат. Дејства покрета отпора су утихнула, а вођство партизанског покрета било је принуђено да напусти земљу – од децембра 1941. Врховни штаб са јединицама које су опстале након немачке офанзиве боравио је у Санџаку, а потом прешао у источну Босну. Михаиловић је опстао на терену ускраћен за могућност да води било какве озбиљније активности, а затим је и он отишао у Црну Гору. Хајка на преостале партизане, коју су спроводиле немачке снаге и војска Српске владе, трајала је током целе зиме. На почетку 1942. у већини округа у Србији више није било партизана, или су сведени на неповезане мале групе лишене могућности да утичу на ситуацију у земљи.“

Немања Девић, за Партију и Тита: Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 352-353.

Грађански рат је отпочео почетком новембра 1941. године (иако је појединачних сукоба било и раније), што је убрзало слом устанка. Партизани су паралелно са устанком покушавали да спроводе и револуцију, вршећи класни обрачун, нападајући државне органе и институције. Спаљивали су архиве и земљишне књиге (“нема више твоје или моје, него је све наше”). У земљи су партизани на територији коју су контролисали организовали своје, нове органе власти (Народноослободилачке одборе – НОО), негирајући избегличку владу, иако су из Москве стизале директиве да у томе буду обазриви и стрпљиви. Централни орган је било Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), формиран крајем 1942. године.

„На тај начин југословенски комунисти су спроводили препоруку Коминтерне о двије етапе борбе првој, која је била националноослободилачка и антифашистичка, и другој, у којој је требало промијенити комплетан друштвени поредак. Међутим, југословенски комунисти су оба задатка спроводили симултано, а не једну па другу етапу, како је то из Москве препоручено.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 473.

„С обзиром на крах сарадње са комунистима, офанзиву окупационих трупа и при ближавање зиме, у равногорској Врховној команди донијета је одлука да се дио ројали стичких снага легализује“ укључивањем у оружане снаге владе Милана Недића. На тај начин су обје стране имале корист. Равногорски покрет је успијевао да сачува дио својих трупа, док је Милан Недић добио појачање за борбу против комунистичких снага.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 371.

Стратегија комуниста је била офанзива и према окупатору и према класном непријатељу, по сваку цену. Да би придобили подршку народа Стаљин је Титу саветовао да се током рата одустане од јавног заговарања револуционарних промена. Балкански покрети отпора су савезницима били значајни јер су о Балкану савезници размишљали као месту где би потенцијално могли да оснују нови фронт.

„Комунисти су имали неколико предности у грађанском рату: ни људи из странака, ни јавност, посебно официри, нису имали искуства о томе шта је то комунистичка партија. Чак су комунисти пре рата уживали и извесне симпатије слободоумне јавности: приписиван им је омладински идеализам, народ је увек био на страни оних које гони полиција, а јавно су их највише нападали „збораши“ и сами изузетно непопуларни, па су комунисти релативно добро прихваћени када су кренули у своју акцију. На другој страни, ЈВУО су водили млади официри који су у борбу пошли јер су сматрали да им је то војничка и патриотска дужност, без прецизне идеологије или политичких циљева. Желели су да се земља ослободи, а да нова држава буде боља и праведнија од старе. Насупрот њима стајала је фанатизована партија, са неколико хиљада проверених револуционара, конкретном праксом, схватањима у која се није сумњало и до крајности упрошћеном, али ефикасном идеологијом.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 166.

Различите су биле стратегије партизана, који су били за одлучан отпор окупатору по сваку цену (тврдећи да револуције и ослобађања нема без великих жртава), и четника, који су сматрали да ће се рат одлучити на великим фронтовима и да стога не треба узалуд гинути у сукобу са надмоћнијим непријатељем, него се припремати ишчекујући прави тренутак за одлучнију борбу, што је била стратегија коју су прокламовали сви западноевропски покрети отпора, па и бугарски. И једни и други су правили аналогију са претходним светским ратом, четници са судбином Србије (отварање балканског фронта пред крај рата), а партизани са Русијом и тадашњим доласком на власт комуниста Октобарском револуцијом (мада су онда у Русији били против рата, а партизани за одлучну борбу).

„Основни разлог за избијање сукоба између два антифашистичка покрета лежав је у самој њиховој суштини. Комунистичка партија Југославије, као носилац комунистичког покрета отпора, сматрала је да су околности окупације земље створиле повољну атмосферу за извођење социјалистичке револуције. Комунисти нису одвајали борбу за ослобођење земље од борбе за рушење предратног државно-политичког система Југославије. Због тога нису признавали континуитет монархије, нити легитимитет избјегличке владе Комунистички покрет отпора је јасно истицао да „нема повратка на старо“. У антиокупаторској борби је изграђивао своју војну организацију, која није имала никакве везе са старом југословенском војском. Комунисти су на ослобођеним подручјима стварали нову власт кроз народноослободилачке одборе, који су представљали револуционарне органе власти и нису имали ништа са општинским управама, среским начелствима и командама мјеста, у којима су доминирали представници ројалистичких снага. Према томе, комунисти су од самог почетка антифашистички отпор ставили у службу револуције и промјене поретка у Југославији. С друге стране, ројалистичке снаге су се, осим за ослобођење земље, залагале за обнову предратног друштвено-политичког оквира, а на терену су представљале експонента краља и владе у емиграцији. Ројалистичке снаге су се, отуда, сматрале јединим легитимним покретом отпора у окупираној земљи. То су били темељни идеолошко-политички узроци неслагања два покрета отпора. Осим тога, постојали су и војничко-егзистенцијални, како их је окарактерисао историчар Коста Николић, Војничка неслагања су настала због примјене различите тактике и начина ратовања. Покрет под вођством пу ковника Михаиловића био је искључиво војни, док су комунистичке снаге своју војну орга низацију подредиле остварењу политичких циљева. Док су комунистичке снаге сматрале да ће рат брзо да буде завршен, за шта је гарант било војевање моћног Совјетског Савеза, и у том смислу правиле планове и изводиле акције, ројалистичке снаге су сматрале да је њемачка моћ толика да јој било који потез југословенског покрета отпора не може на нијети значајнију штету. Ројалистичке снаге нису жељеле да се пренагли са борбом, како би се народ сачувао од непотребних губитака. Пуковник Михаиловић је наглашавао да треба избјегавати акције које нису могле да задају значајнији ударац њемачкој окупаци оној сили и додао: „Није паметно убити Немца из заседе, побећи, а оставити стотину талаца да буду стрељани.“ Са друге стране, комунисти су све подредили револуционарном освајању власти, па се на жртве српског народа, у чијој су елити видјели свог највећег противника, нису нарочито освртали. У околностима у којима су два антифашистичка покрета била усмјерена један против другог по својој суштини, њихова значајнија и дужа сарадња једноставно није била могућа.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 362-363.

Бруталност окупационог режима у Србији утицала је да се Дража Михаиловић определи за дефанзивну тактику. Најважнијим задатком сматрао је изградњу војне организације, која ће бити спремна када дође време за то да започне ослобођење земље. Масовну борбу је планирао тек када Немци и Италијани буду поражени на главним фронтовима, где ће се одлучивати судбина рата, и када се савезничке снаге приближе границама Југославије. До тада је планирао обрачунавање са комунистима, националним издајницима и онима који су починили геноцид над Србима током рата. Генерал Михаиловић није у потпуности контролисао све јединице и команданте, који су одступали од зацртане стратегије и негде сарађивали са окупаторима против комуниста, руководећи се локалним приликама (нарочито у источној Херцеговини и Далмацији, ослањајући се на Италијане против усташа). ЈВуО не треба мешати са четницима Косте Пећанца (некадашњег вође Топличког устанка) чији број није прелазио шест до осам хиљада, који су били сарадници окупатора и престали да постоје крајем 1942. године. Коста Пећанац је ликвидиран маја 1944. године након што га је Дража Михаиловић осудио као издајника српског народа.

ЈВуО је своју политичку идеологију формулисала на Светосавском конгресу у селу Ба јануара 1944. године. Покушали су да окупе све пројугословенске демократске снаге и озваничили залагање за троделну демократску и монархистичку Југославију у којој би се извеле социјалне реформе и казнили домаћи издајници. Укључивањем људи различитог политичког и културног миљеа из различитих крајева Југославије покушали су да разбију фаму о покрету као претежно војној српској организацији. Међутим, тај потез је био закаснео, јер су у то време савезници мењали политику према покретима отпора у Југославији, па није дао резултат.

„Једна од основних грешака у раду ЈВУО у Србији биле су репресивне мере према комунистима и њиховим симпатизерима. Приликом сваке потере за партизанима готово редовно страдали су њихови, стварни или лажно оптужени, сарадници. Многи појединци из редова ЈВУО сматрали су да ће се комунизам у Србији најефикасније ,,искоренити, прогоном и застрашивањем партизанских јатака и њихових присталица, али то је производило само супротне ефекте. Комунистичке идеје биле су велика непознаница за српски народ, а пошто су биле демагошке и привлачне, често пута блиске религији и обећавале магловиту визију раја на земљи, постајале су и привлачне.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 167.

За разлику од ЈВУО, партизанске јединице су несумњиво биле вишенационане, али и њих су већино чинили Срби.

„Комунистички партизани су нудили опште друштвено помирење, уместо све присутне етничке мржње, и то је на велики део становништва деловало као олакшање и подстрек за мобилизацију. Вишенационална Народноослободилачка војска била је и сама отелотворење идеала братства и јединства“. Током целе НОБ, њене снаге су чиниле 53% Срба, 18,6% Хрвата, 9,2% Словенаца, 5,5% Црногораца, 3,5% босанских Муслимана, 2,7% Македонаца, а остали су били Албанци, Мађари, Југословени и друге етничке групе. 697 Рат је изазвао темељне социјалне промене које су избрисале старе разлике између града и села, елита и доњих слојева и између полова, и многе људе мобилисале за борбу.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 456.

Независна држава Хрватска (НДХ)

Још већа страдања од немачке окупације Србима је донело формирање такозване Независне државе Хрватске (НДХ), коју је признало само 12 држава. Издвојена је из састава Југославије са доласком немачке окупационе војске 10. априла 1941. године.

„Неколико дана после нацистичког напада на Југославију била је проглашена и Независна држава Хрватска (НДХ), чије су основе биле постављене актом издвајања Бановине Хрватске као засебне територијално-политичке целине у оквиру Краљевине 1939. године. Издвајање Бановине Хрватске било је последица дотадашње британске политике у Југославији, која се ослањала на стратегију давања уступака Хрватима са циљем амортизовања њихових наци оналних захтева, у сврху очувања целовитости југословенских граница. Британска политика јачања Југославије на рачун Србије у крајњем исходу деловала је против сопствених интереса: издвајањем хрватске Бановине биле су постављене основе будућој, Британији и Савезницима непријатељској, Независној Држави Хрватској.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 381.

Стварање усташке државе подржали су вођа највеће хрватске политичке странке (Хрватске сељачке странке) Влатко Мачек и католичко свештенство. На челу државе био је, са титулом поглавник (вођа, у складу са фашистичком идеологијом), Анте Павелић.

Приликом проглашења НДХ, краљевска круна је понуђена италијанском војводи од Сполета (члану краљевске породице), који, иако је прихватио понуду, никада није дошао у Хрватску и преузео престо. Званично је постао Томислав II, краљ Хрватске, принц Босне и Херцеговине, војвода Далмације, Тузле и Книна. Његово именовање је поништено након капитулације Италије, изјавом Павелића 10. септембра 1943. године.

НДХ је обухватала простор Хрватске (без великог дела Далмације, који је припао Италији), Босне и Херцеговине и Срема (укључујући Земун и простор на којем је данас тада још неизграђени Нови Београд). НДХ је била подељена на немачку и италијанску зону контроле. Хрвати су чинили 3,3 од укупно 6,3 милиона становника. Срба је било скоро 2 милиона, муслимана 700 хиљада, а Немаца и других мањина 150 хиљада. Муслимани су у НДХ сматрани Хрватима муслиманске вере. Власти су спровеле геноцид (међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група) над Србима, Јеврејима и Ромима. Током рата на овом простору је страдало отприлике између између 700 и 750 хиљада људи (тачан број жртава није утврђен), од чега Срба око 335 хиљада, што је 17% свих Срба на том подручју. Највише жртава је страдало у логору Јасеновац. Осим убијања, Србе су пoкрштавали у католике и протеривали. Када се придодају Срби страдали у војним формацијамa, избегли у Србију и они који су одведен у заробљеништво у Немачку или Италију, из Хрватске је током рата нестало између 1 200 000 и 1 300 000 Срба.

„Усташе нису уживале широку подршку. Сву своју независност добили су захваљујући супарништву њихових немачких и италијанских заштитника. У НДХ је живео готово истоветан број туђинаца (православних Срба, муслимана, Цигана и Јевреја) и чистих Хрвата. Проглашавајући муслимане Хрватима, нови режим је желео да се ослободи осталих. Према његовим плановима, српска трећина становништва требало је да буде покатоличена, протерана или убијена. Немоћан да наметне своју власт у планинским крајевима Босне и Херцеговине, режим је од почетка био мешавина дивљег расизма и лакрдије.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 460.

Злочини усташког режима компликовали су и однос НДХ са Италијом.

„И премда је Павелић преузео власт у Хрватској захваљујући италијанској подршци, ти дотадашњи партнери убрзо су се почели разилазити, не само зато што је хрватска страна била огорчена због припајања делова Далмације Италији него и зато што су се Италијани, узнемирени хаосом који су створили усташки прогони, сматрали обавезним преузети већу одговорност у покушају увођења реда. Због тога су почели склапати споразуме о сарадњи, прво с локалним српским некомунистичким вођама, а након тога и с водством четничког покрета. То се догодило упркос чињеници што су се Павелић и Мусолини у мају 1941. сложили о царинској унији и упркос томе што је у знак хрватско-италијанског јединства, војвода од Сполета именован хрватским краљем – иако нови „краљ“ никада није био у Хрватској.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 177-178. [цитат је прилагођен српском језику]

Национални сукоби унутар Југославије током рата утицали су и на подршку завађеним покретима отпора.

„У каснијој фази рата југословенска политика КПЈ [Комунистичке партије Југославије] сударила се у национално и верски мешовитим крајевима са четничком реваншистичком политиком над Хрватима и муслиманима као узврат за усташке злочине над српским живљем. Активан и агресиван наступ против окупатора, без обзира на жртве, донео је више успеха НОП-у на територији НДХ, док је у источној Херцеговини и Далмацији више утицаја имао четнички покрет под патронатом Италијана, али и у Србији, која је имала снажну монархистичку традицију и где није било терора на националној основи који је ишао до истребљења.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 70.

Контакти покрета отпора са окупационим властима

„Због сложености односа на окупираном југословенском простору, а нарочито услијед међусобног сукоба, оба антифашистичка покрета ступала су у додир са њемачким и италијанским окупационим властима, али и властима НДХ. Дјеловање ројалистичких снага на простору под контролом италијанских окупационих трупа постало је знатније послије 7. септембра 1941. године, када су Италијани преузели комплетну власт на подручју Друге зоне. С обзиром на то да је српски народ и до тада, бјежећи од усташких покоља, прелазио на територију италијанске Прве зоне, створена је представа да „Италијан чува Србе“. Преузимајући управу у Другој зони, италијанске војне власти су издале проглас у којем позивају „све оне који су из ма којих разлога напустили своје домове да се врате кућама, јер им италијанске јединице гарантују сигурност, слободу и имовину“. Због свега тога је међу Србима постојала нешто мања одбојност према италијанским окупационим трупама, у односу на остале окупаторе. Са друге стране, Италијани су брзо увидјели да српски устаници могу да послуже за пацификацију великих територијалних пространстава, али и као погодна сила за дестабилизацију НДХ и онемогућавање њених претензија на обалу Јадрана. У таквим околностима, дошло је до поклапања интереса итали јанских окупационих власти и дијела ројалистичког покрета отпора, али и покушаја хрватског уплитања у те односе.

[…]

Због чега су се Италијани одлучили на сарадњу са ројалистич ким снагама најбоље се види из ових ријечи Доброслава Јевђевића, које је упутио генералу Михаиловићу: „Италијански став према Србима је уопште следећи: док Хрвате орган ски мрзе, према Србима немају ни љубави ни нерасположења, већ их сматрају једним фактором у својим комбинацијама. Зато у крајевима на које немају директних претензија они фаворизују Србе против Хрвата, док у анектираним подручјима, на пример у Боки, чине најдраконскије мере да асимилирају српски живаљ, угуше језик и ћирилицу и националне традиције, хапсе и депортују сумњиве, олакшавају емиграцију за Србију. Само с обзиром на свој питоми менталитет у прогонима нису крволочни.“

Ројалистичке снаге су биле антиокупаторске и антифашистичке по својој суштини, због чега су представљале оружану формацију противну силама Осовине. Зато су Итали јани били врло опрезни у тој сарадњи. Генерал Виторио Амброзио је поручивао генералу Марију Роати: „У борби до горког краја са партизанима, сарађујте са четницима, али избе гавајте преговоре и било какве обавезе. Поштујте НДХ као савезника, али супротставите се усташким злочинима.“ Италијани су били свјесни да ројалистичке снаге нису њихов поуздани савезник, због чега су настојали да их држе у малим одредима, организованим по територијалном принципу, као и да спријече уједињење црногорских и херцеговачких четника са националним снагама у Далмацији.

Италијанске окупационе власти схватале су да је сарадња са ројалистичким снагама само ствар тренутног обостраног интереса. Ипак, италијанска политика сарадње са монар кистичким снагама наилазила је на велико незадовољство у Загребу, а све више и у Берлину. Хрватске власти су сматрале да је за сарадњу са српским националним снагама одговоран генерал Марио Роата, за кога су говорили. „Четницима је вјеровао и са њима сурађивао, а хрватским оружаним снагама сметао и забрањивао да улазе у подручје хрватске државе. човјек не би вјеровао да се нешто таквога могло догађати, али ето, тако је доиста било. А то се догађало зато јер је талијанско-четничка сурадња била једно од главних средстава тали јанских окупаторских власти за оштећивање хрватских народних и државних пробитака.“ Док протести званичног Загреба нису имали значајнији домет, услијед притисака из Берлина, поткрај 1942. и почетком 1943. године мијењала се италијанска политика према роја листичким снагама. У то вријеме су Нијемци припремали операцију којом је требало покорити територију коју су контролисале комунистичке снаге, њих десетковати, а затим униш тити и ројалистичке снаге. Међутим, Италијани су схватали да разоружање и уништење чет ника није у њиховом интересу, о чему свједоче ријечи генерала Марија Роботија: „Ни у ком случају не би смело доћи до разоружавања четника, а уколико се већ иде на то, онда је потребна крајња обазривост, јер четници су се храбро борили и још увек се боре са нама против партизана и стога заслужују признање за одважно држање.“

Осим сарадње са њемачким и италијанским окупационим властима, поједини лидери националних снага успостављали су сарадњу и са органима НДХ, правдајући то жељом да заштите српски живаљ од даљих прогона и истребљења.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 390-393.

„Иако је сарадње између појединих команданта ројалистичких снага и Нијемаца било, несумњиво је да су ЈВУО и њен врховни командант генерал Михаиловић током читавог рата доживљавани као непријатељи Трећer pajxa.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 421.

„Најпознатији преговори између партизана и Нијемаца одвијали су се током марта 1943 године, а показали су сву дубину грађанског рата на окупираном југословенском простору. Баш као што је ројалистичким снагама било најважније да униште комунисте, тако је и комунистичким снагама било најважније да се обрачунају са ројалистима. Нијемци су кроз договор са партизанима овима омогућили да у долини Неретве несметано ударе на ројалистичке снаге. У исто вријеме, обустављена је помоћ ројалистичким снагама, па је било јасно да окупатори желе да се два супротстављена покрета отпора што више сатру, како би њихове остатке лакше уништили. Њемачки командант Југоистока генерал-пуковник Александер Лер је сматрао да је у њемачком интересу да дође до одсудног обрачуна националних и комунистичких снага: „Уколико Михаиловић успе да своје целокупне снаге ангажује у борби против Титових комуниста, који су претрпели значајне гу битке, може се рачунати са сигурним слабљењем обеју устаничких група.“ Њемачко-партизански преговори почели су 11. марта у Горњем Вакуфу, а до њих је дошло захваљујући заробљавању мајора Артура Штрекера, команданта батаљона у саставу њемачке 718. пjeшадијске дивизије. Делегацију НОВ и ПОЈ-а чинили су: Коча Поповић, командант Прве пролетерске дивизије, Милован Ђилас, члан Врховног штаба и Политбироа ЦК КП); и Влади мир Велебит, блиски сарадник врховног команданта комунистичких снага. Њемачку деле гацију је предводио командант 718. пјешадијске дивизије генерал-мајор Јохан Фортнер. Партизански преговарачи су указали на то да НОВ и ПОЈ представља организовану армију, а не распуштену банду, и да, у односу према ратним заробљеницима, поштује међународно право. С обзиром на тренутну ситуацију и интересе обје стране, комунисти нису видјели разлог да њемачке трупе, у том тренутку, наставе борбу против комунистичких снага, због чега су предложили обуставу „ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ“. Комунисти су отворено истакли да као своје главне непријатеље виде ројалистичке снаге. Имајући на уму да четнике подржавају и снабдијевају Британци, а да са њима сарађују Италијани, сматрали су да је по њемачке интересе корисно да ови буду уништени. На основу тога, чини се да су партизански преговарачи настојали да комунистичке снаге код Нијемаца добију онај статус који су ројалистичке снаге имале код Италијана.

Преговори су настављени у Сарајеву и Загребу. Милован Ђилас и Владимир Веле бит путовали су са пропусницама усташких власти и њемачком пратњом, а у Загребу су боравили у штабу њемачког опуномоћеног генерала и њемачком конзулату. Током разговора, који су одржани 23. и 24. марта, партизански преговарачи су објаснили своје стано виште: „Ми са нашим народно-ослободилачким покретом тежимо да створимо слободну Југославију у којој ће сва словенска племена имати сва права и у којој неће владати само Срби. Због тога у националном четничком покрету ми видимо нашег највећег и најопаснијег непријатеља, пошто они теже да створе Велику Србију, а нас да истисну. Под таквим околностима ми немамо више никаквог повода да се боримо против немачке војске, нити да наносимо штете немачким интересима у целој земљи, били они војне или привредне природе. Треба нам само дати прилику да се боримо против четника да би их уништили.“ Колико је све отишло предалеко свједочи и то што је Извршни комитет (ИК) Коминтерне у телеграму од 31. марта изразио чуђење због тога што се размјењују заробљеници, а посебно што се упућују делегати, који воде „свакакве преговоре са Нијемцима“. У телеграму је дословце стајало: „Води се жестоки рат са Немцима а наједном долази до односа између вас и Нијемаца.“ Међутим, даље преговоре је истог дана забранио њемачки министар спољних послова Рибентроп, поручивши: „Нема преговора са побуњеницима они се морају стрељати.“

Ипак, до новог њемачко-партизанског контакта дошло је 27. новембра 1943. године, када је на преговорима у Загребу поново био Маријан Стилиновић. Разговарајући са њим, њемачки посланик у Хрватској Зигфрид Каше настојао је да оствари свој наум о одвајању хрватских партизана од остатка комунистичких снага, тј. о подјели унутар НОВ и ПОЈ. У више наврата током новембра и децембра са представницима комунистичких снага преговарао је њемачки опуномоћени генерал у Хрватској Едмунд Глез фон Хорстенау, али домети свих тих разговора, осим у погледу размјене заробљеника, нису били значајни. Укупно узевши, захваљујући њемачко-партизанским преговорима, размијењено је и из заробљеништва спасено скоро 2000 људи.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 395-396.

Савезничка подршка и завршне операције

У другој половини 1942. године Немци су ишчекивали могуће савезничко искрцавање на Балкан. Стога су одлучили да униште покрете отпора, пре него што би се устанак распламсао. Акције су спроведене у првој половини 1943. године. На реци Неретви (у Босни и Херцеговини) марта 1943. дошло је до одлучујућег сукоба у југословенском грађанском рату, у којем су победили партизани.

Одлука савезника да нови фронт не отворе на Медитерану (евентуално на Балкану – у Грчкој или Далмацији), као што су тражили Британци, него на западу Европе, за шта су се залагали Руси, значила је и крај очекивања да ће савезници својим евентуалним искрцавањем у Далмацији решити грађански рат у корист четника, који су били ближи западним савезницима (због чега су чак партизани марта 1943. године тајно преговарали са Немцима о заједничкој борби против савезника у случају њиховог искрцавања). Одлука је донесена на савезничкој конференцији у Техерану, где су крајем 1943. године Британци и Американци одлучили да своју подршку преусмере на оне који су наносили већу штету окупатору.

„После победа Црвене армије код Стаљинграда и Курска и успешно изведених оперцаија савезника у северној Африци изнова је актуелизовано питање отварања другог фронта у Европи. На тај начин порастао је стратегијски и војни значај Балкана и повечано интересовање за војне покрете који се на њему боре против окупатора. У таквим околностима западни савезници, а пре свега Британци, више нису могли да игноришу војну снагу Народноослободилачког покрета. Лондон је, у завршним годинама рата, био свестан чињенице да више није не само једини већ ни кључни чинилац који утиче на ток догађаја на Балкану. Легитимитет југословенске Владе у избеглиштву, која је независно од свих разлика у погледима на прилике у Југославији ипак спроводила британску политику на Балкану, готово и да није постојао. Недовољна војна активност и пораз у директном сукобу са снагама НОП-а до кога је дошло у пролеће 1943. учинио је да четници престану да буду респектабилна војна снага, а колаборација са окупатором одузела им је легитимитет носилаца антифашистичког отпора и додатно их компромитовала у очима Британаца. На другој страни, свакодневно потирање социјалних и националних темеља на којима је почивала Краљевина Југославија упечатљиво је сведочило о одмаклом процесу револуционарних промена које су бринуле Британце и угрожавале њихове интересе на простору Југославије. На захтеве савезника за појачаним војним ангажовањем у борби против окупатора могао је да позитивно одговори само један од сукобљених покрета на простору Југославије – Народноослободилачки покрет.

У пролеће 1943, суочена са војним поразом четника и чињеницом да је политика „мирења“ два антагонистичка покрета доживела коначни неуспех, Велика Британија је била приморана да дефинише нову политичку тактику у Југославији. Политика, „једнаког одстојања“ (,,еквидистанце“ или „двоструког колосека“), за коју се Лондон определио, подразумевала је настављање постојећих односа са четницима али и успостављање и развијање веза са Народноослободилачким покретом. Први „службени“ контакти Врховног штаба НОВЈ и британске команде на Блиском истоку, остварени слањем војне мисије коју су предводили капетани Бил Стјуарт и Бил Дикин маја 1943, преточени су доласком мисије Фицроја Маклејна септембра 1943. у de facto признање Народноослободилачке војске Југославије.

Формално признање НОВЈ стигло је незнатно касније и огледало се у тајном закључку конференције у Техерану да се партизани помогну свим могућим снагама. Том одлуком „велике тројице“ (Стаљин, Рузвелт и Черчил), после три година ратовања, НОВЈ је дефинитивно призната за једног од равноправних војних чинилаца унутар антифашистичке коалиције.

Непосредно пре тога одржано је 29-30. новембра 1943. у Јајцу Друго заседање АВНОЈ-а. Одлуке које су том приликом донете о одузимању легитимитета југословенској краљевској влади, суспендовању монарха, проглашењу југословенске федерације, конституисању АВНОЈ-а у највиши орган власти, формирању привремене владе нове Југославије – Националног комитета ослобођења Југославије, убедљиво су сведочиле о снази НОП-а, степену револуционарних промена у Југославији, потреби да оне буду озакоњене и међународно признате.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 33-34.

„Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ) на свом Другом заседању само је себе прогласило за врховно, законодавно и извршно „народно“ представничко тело. Оно је има ло свог председника, пет потпредседника, два секретара и 56 чланова. Председништво АВНОЈ-а је именовао Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ) као највиши извршни и наредбодавни орган „народне власти“, који је, као тело са обележјима „народне владе“, био подређен АВНОЈ-у. НКОЈ је имао председника (Тито, који је на Другом заседању АВНОЈ-а добио и чин маршала и који је задржао повереништво народне одбране), три потпредседника и одређени број повереника. За разлику од југословенске владе у Лондону, НКОЈ није могао да врши функцију међународног представљања све до свог утапања у прву владу ДФ) у марту 1945. године. […]

Анализа састава председништва АВНОЈ-а показује да је један од основних стубова будуће социјалистичке власти био савез комуниста и ХСС-а. Од двадесет Хрвата у председништву АВНОЈ-а, седам је припадало Хрватској сељачкој странци.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 466.

За ширење партизанског покрета значајна је била и капитулација Италије. Партизанима је тада приступило 20 хиљада италијанских бораца који су до тада били део окупаторске војске у Југославији. Уз то се партизански покрет домогао и огромног контигента наоружања. Све до тада Срби су чинили већину партизана у Хрватској, на почетку рата чак 85%.

„Капитулација Италије дала је значајан подстрек за даљи развој комунистичких снага на тлу окупиране Југославије. Осим јачања у људству, оружју и ратном материјалу, захваљујући којем су партизани дошли у посјед тешког наоружања, под контролом комунистичких снага нашли су се значајни дијелови дотадашње Љубљанске провинције, као и подручја у Старој Рашкој, Црној Гори, Далмацији и Херцеговини, будући да је на том простору нестало италијанских окупационих трупа. […]

Послије капитулације Италије, под контролом комунистичких снага нашао се дугачак обални појас од Словеначког приморја, преко Истре и Хрватског приморја, па све до средње Далмације, као и више јадранских острва.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 406-408.

Судбина демократије у Југославији жртвована је ради универзалног принципа послератног уређења света – поделе света на интересне сфере. Источна Европа је остављена Русима.

„За овај салто мортале наводе се вишеструки разлози: 1. јачање НОП-а и пораз четника 1943. као њихова неадекватна тактика 1943; 2. увиђање неумитности продора Црвене армије у Источну Европу где се политиком компромиса са емигрантском владом у ствари тежило разводњавању партизанског покрета, то јест, да се спасе што се спасти може, у датом тренутку; 3. жеља за очувањем Југославије јер би наводно Велика Србија била традиционално више русофилски оријентисана од католичких Хрвата и Словенаца, увек више окренутих Западу. У вези с тим испољена је неверица у интергративни југословенски потенцијал равногорског покрета с обзиром на степен мржње и бројност злочина извршених у рату над другим народима. Национална политика братства-јединства у обнови Југославије (па и на штету Срба) и активна ратна стратегија против Немаца (без обзира на жртве) битни су чиниоци у вагању приликом стицања британске подршке југословенским партизанима.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 80.

Различита су била становишта која су према покретима отпора у Југославији имале САД и Велика Британија. Американци нису видели свој интерес у потпуној подршци партизанима, на шта су пристали Британци у договору са Русима.

„Америчка страна процењивала је да Југославија не може пасти под совјетску контролу уколико Црвена армија не умаршира у Србију. Америчке процене биле су такве да су Срби у Србији већински били антикомунистички и антихрватски расположени. Сматрали су да би са одласком Немаца са југословенске територије, Недићево наоружање пало у руке тако расположеног народа, услед чега би разбуктавање грађанског рата било извесно. Срби у Србији имали су могућност или да прихвате Тита или да буду војно прегажени. Уколико би совјетска војска ушла у Србију, цела Југославија би пала под њихову контролу. У том случају, како су Американци предвиђали, Срби се не би одупирати „Русима“, међутим, политички систем који би из такве ситуације проистекао био би „[…] Србима одуран, као да је наметнут силом“.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 436.

У пролеће 1944. савезници су бомбардовали Југославију, припремајући терен за завршне борбе против Немаца, али су страдали и бројни цивили. У бомбардовању Београда на Ускрс, од 16. до 18. априла страдало је 1 160 цивила и око 200 Немаца. Међу погођеним објектима у Београду било је и породилиште.

Лета 1944. партизани прелазе у Србију из Босне и Црне Горе. До тада их је у Србији било мало, иако су у Југославији постали бројнији од четника. Совјетска Црвена армија улази у Југославију са истока септембра 1944. године, што се показало одлучујућим за протеривање Немаца, али и победу партизана у грађанском рату.

Борбе на прилазу Београду су трајале од 11. до 14. октобра, а напад на центар града од 14. до 18. октобра. Тито се тада налазио у Крајови, на консултацијама са Русима у Румунији, коју је већ контролисала Црвена армија.

„Пошто су совјетско-југословенске снаге продрле у центар града, настале су борбе око сваке улице, зграде и спрата. Жестоке борбе вођене су на Славији, око комплекса зграда министарстава, око Главне поште, на Теразијама, код Народног позоришта, на Калемегдану, као и на многим другим мјестима. Ипак, окршаји са добро утврђеним, наоружаним и бројним њемачким трупама у Београду завршени су 20. октобра, када је заузет Калемегдан, чиме је коначно ослобођена југословенска престоница. Читава Београдска операција завршена је 22. октобра, када је ослобођен Земун. Југословенске снаге, које су непосредно учествовале у ослобађању Београда, бројале су око 50.000 бораца. Са друге стране, у читавој Београдској операцији учествовало је око 300.000 бораца Црвене армије […] Процјене говоре да је у борбама за ослобођење Београда погинуло око 3000 партизанских бораца, око 1000 црвеноармејаца и око 15.000 њемачких војника.

Јосип Броз Тито је остао на румунској територији до 15. октобра 1944. године, када је прешао у ослобођени дио Југославије. У Вршцу је боравио до 25. октобра, када је стигао у ослобођену југословенску престоницу Београд. Пошто је до краја октобра ослобођено подручје уже Србије, током новембра су ослобођени територија данашње Сјеверне Маке доније, као и подручје Косова и Метохије. Македонија је ослобођења након што су комунистичке снаге ушле у Тетово 13. новембра и Скопље 19. новембра и пошто су посљедње албанске трупе разбијене у пограничним областима уз југословенско-албанску границу. Подручје Косова и Метохије ослобођено је послије шестонедјељних борби, а приликом тих операција југословенским снагама садејствовале су двије бригаде Народноослободилачке војске Албаније и бугарска Друга армија.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 446-448.

До средине децембра 1944. године ослобођен је и остатак централне Србије. Црвена армија је учествовала у ослобађању источне Србије и Београда, а потом је продужила ка Будимпешти. Већина бораца ЈВуО повукла се у Босну, где је доживела коначан пораз.

„Немајући војно покриће, британска политика се упустила у coфистициране политичке игре на Балкану, надајући се да ће тако моћи да заштити барем минимум својих интереса. У светлу овог треба посматрати и наводни споразум фифти-фифти у Москви (9. октобра 1944) између Стаљина и Черчила [о подели утицаја у послератној Југославији]. Међутим, апстрактни проценти падали су у воду пред реалном моћи совјетских тенкова. Начело cuius regio eius religio поново је обликовало политичку карту Европе. Чињеница да су кроз једну земљу прошли руски или англоамерички тенкови одређивала је њену политичку судбину за много дужи период него што је било ко то тада претпостављао. „Трка за Берлин“ није имала само смисао у ратној слави, већ и реалан геостратешки значај у светлу будућег хладног рата после победе над фашизмом. Одлуком о искрцавању у Француској западни савезници истакли су приоритет Западне Европе у ослобођењу од фашизма и у заштити од комунизма, док су у овој политици великих сила мале балканске земље поново послужиле за међусобну трговину у складу са њиховим интересима.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 80.

До 12. априла 1945. године се ратовало против Немаца на Сремском фронту, где је погинуло скоро 15 000 бораца. Партизани су у јесен и зиму 1944-1945. ратовали у сремској равници у за њих непознатном начину ратовања – фронталним сукобима и рововском борбом. Изгинули младићи нису били обучени за ратовање.

Из Срема су партизани продирали на запад Југославије ослобађајући преосталу територију. Борбе су настављене и после капитулације Немачке и трајале до 15. маја, када је дефинитивно и у Југославији завршен Други светски рат.

„У борбама на Сремском фронту, у Славонији, Хрватској и широм Босне, од краја 1944. до пролећа 1945. године, живот је изгубило више од 80% од укупног броја погинулих партизанских бораца из Србије.“

Немања Девић, за Партију и Тита: Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 887.

У Другом светском рату страдало је више од милион становника Југославије, од којих је више од 50% било Срба. Од око пола милиона немачког становништва у Југославији је остало да живи око 10%. На простору Југославије почињени су геноциди над Јеврејима (страдало њих 80%) и Ромима, а на простору Хрватске и над Србима.

„На тлу окупиране Србије њемачке окупационе власти спроводиле су политику Холокауста, ті, истребљења цјелокупне јеврејске популације. Централно мјесто у уништењу Јевреја са територије окупиране Србије имао је Јеврејски логор Земун (Judenlager Semlin), који је прве заточенике примио 8. децембра 1941. године. Погор је био смјештен у павиљонима Београдског сајма, на лијевој обали Саве, због чега је познат као логор Сајмиште. Формално гледано, налазио се на територији НДХ, био је под управом њемачких окупаци оних власти, а служио је за убијање становништва окупиране Србије. Пошто су њемачке окупационе власти имале потребу за прихватањем већег броја заточеника из устаничких крајева, у првој половини 1942. године убрзано је ликвидирање јеврејских заточеника логора Сајмиште. У ту сврху коришћен је нарочито конструисани камион гасна комора, па се уништење преостале јеврејске популације одвијало на улицама Београда, у тзв. душегупкама. Према подацима којима данас располаже наука, у Јеврејском логору Земун стра дало је најмање 3616 лица, од којих 3604 са подручја окупиране Србије (99,7%), а осморо из осталих југословенских крајева (0,3%). Међу убијенима са простора окупиране Србије био је 3551 Јеврејин (98,5%) и 53 Рома (1,5%). Укупно узевши, у том погору је уморено 56,8% од укупне јеврејске популације са простора окупиране Србије. Када су сви заточени Јевреји убијени, у мају 1942. године тај логор је постао Прихватни логор Земун (Anhaltelager Semlin). Од тог тренутка, већину заточеника чинили су Срби припадници и симпатизери оба покрета отпора. Током савезничког бомбардовања Београда у априлу 1944. године погођен је логор Сајмиште, ком приликом је убијен велики број заточеника, а објекти пот пуно девастирани. Због тога су њемачке окупационе власти одлучиле да расформирају логор. Управа над логором предата је органима НДХ 17. маја, а логор је дефинитивно на пуштен крајем јула 1944. године. Рачуна се да је у другој фази постојања кроз логор про-шло око 15.000 људи, а убијено је око 6400 заточеника.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 333.

Неки југословенски грађани су одвођени у логоре у немачку и разне друге земље под њеном конторлом.

Материјална штета у Југославији током Другог светског рата је процењена на више од 40 милијарди долара. Уништена је или теже оштећена петина свих кућа, 85% предратних болница и 70% домова здравља.

„Југославија је остала без 25 одсто винограда, 50 одсто укупног сточног фонда, 60 одсто путева, 75 одсто пољопривредне механизације и железничких мостова, петине предратног стамбеног фонда и трећине индустријског капитала – заједно са 10 одсто укупног предратног становништва.“

Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 37. (цитат је прилагођен српском језику)

Процентуално броју становника, од Југославије (осмина становништва) у Другом светском рату више су страдали само у Пољској (петина становништва), а следећи су СССР (једснаестина), Грчка (четрнаестина), па Немачка (петнаестина). Више Југословена је у Другом светском рату погинуло у међусобним сукобима, него што је страдало од окупатора, вероватно чак 80%.

Две трећине страдалих у Југославији током Другог светског рата је било са простора НДХ. Од тога су скоро три четвртине били цивили. Међу страдалим на том простору Срби су чинили две трећине жртава,

Вртлог међународних односа

„Најважнији и, по својим последицама, најдалекосежнији, догађај за Балканце био је искрцавање савезничких трупа на територију Италије и потписивање Примирја између Савезника и Бадољове владе у јесен 1943. године. Ти су се догађаји на југословенски простор одразили приступањем италијан ске фашистичке војске Титовим партизанима (око 20.000 војника), чиме је његов покрет драстично ојачао у односу на четнички, што је даље утицало на савезничко опредељење да подршку пруже партизанима, а не четницима. […]

Пад позиција Драгољуба Михаиловића и његових четника у са везничким плановима за Југославију такође се може довести у везу са медитеранским контекстом. Један од основних задатака Михаиловићевих четника, према савезничким плановима, требало је да буде саботажа немачких комуникација са трупама у Северној Африци, што је обухватало диверзије на пругама у Србији. Може се прет поставити да је капитулација Ромелових трупа у Северној Африци у мају 1943. године драстично умањила стратешки значај четника у ратним плановима западних Савезника. Сам Михаиловић се у једном говору пред америчким пилотима у Србији жалио да не разуме савезничко понашање према њему и његовим јединицама јер је, како је сам тврдио, урадио све што су Савезници од њега тражили, али су они уместо да подрже њега и његов покрет подржали Тита. Другим речима, поред осталих фактора због којих су западни Савезници одрекли суштинску помоћ четницима, Михаиловићев „рок употребе“ у савезничким плановима је и услед Ромелове капитулације – истекао.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 54-55.

Југославију је у рат неспремну увукао сукоб великих сила, којима није могла да се одупре. Југославија је рат почела отпором најмоћнијој сили тог времена, што ју је коштало огромних жртава, али се на крају рата нашла на победничкој страни, што јој је донело корист.

„Техеранска конференција одредила је савезничку стратегију до краја рата. Черчилов план инвазије преко Балкана одбачен је из убедљивих војних разлога. Западни савезници ће главни напад посветити југозападној Европи. Но, ова стратегијска логика у потпуности је препустила судбину источне и средње Европе Стаљину. Черчил је јасно наслућивао последице, али није могао ништа да учини. Жртве Црвене армије и стравичне патње совјетског народа омогућили су Стаљину да манипулише западним савезницима помоћу њихове гриже савести јер су њихови губици у поређењу са совјетскима били незнатни. Неколико историчара је, описујући успон Совјетског Савеза у суперсилу, с правом указало на победу код Стаљинграда као на темељ Стаљиновог успеха у Техерану.“

Ентони Бивор, Стаљинград, Београд 2023, 436.

„Черчилова замисао отварања другог европског фронта на Балкану дискредитована је у Техерану у децембру 1943. Постизањем договора да други европски фронт буде отворен у северној Француској у мају 1944. године.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 210.

Судбина Југославије након рата је одређена поделом интересних сфера међу великим силама.

„Другим речима, политичке одлуке Савезника утицале су на расплет прилика на Балкану и у Југославији више од акција покрета отпора на терену. У том кључу изграђивана је и послератна структура власти.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 420.

Та нова власт била је комунистичка, што није било у складу са идеолошком оријентацијом Велике Британије и САД-а.

„Америчка влада свесно је створила илузију да Југославија није препуштена Совјетима, већ аутономном покрету отпора нејасне политичке оријентације. […]

Сједињене Америчке Државе имале су и војних и политичких могућности да утичу на судбину Југославије, а Британија није. САД су водиле искључиву бригу о својим интересима а не о прокламованим начелима спољне политике. Требало је само сачувати привид демократије.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 154.

Под притиском Британаца, маја 1944. је за новог председника владе изабран предратни једини бан хрватске бановине Иван Шубашић, први Хрват на тој функцији. На подстрек Британаца дошло је до споразума Тито-Шубашић, потписаног на Вису јуна 1944, којим је признат партизански покрет и најављена будућа заједничка влада. Тито је на Вис стигао 7. јуна британским ратним бродом из италијанског града Бари у који је дошао совјетским авионом. На том острву је био нови Титов штаб.

„Британци су врло озбиљно размишљали да организују сусрет између краља Петра и Јосипа Броза. Требало је, најприје, уприличити преговоре између премијера Шубашића и маршала Тита, а „ако разговори Тита и Бана добро заврше, Краљ би можда могао доћи“. Исход разговора предсједника двије југословенске владе краљ Петар је требало да причека на Малти.

У складу са договором, краљ Петар Други и премијер Иван Шубашић, у пратњи амбасадора Ралфа Стивенсона, полетјели су према Малти 10. јуна 1944. године. Иван Шубашић је, најприје, 12. јуна у Барију разговарао са Живком Топаловићем, чланом Централног националног комитета и изаслаником генерала Михаиловића, а затим је отишао на Вис како би се сусрео са вођом другог југословенског покрета отпора. У пећини испод брда Хум, у атару села Жена Глава (код Комиже), од 14. до 16. јуна одржани су преговори предсједника НКОЈ-а [Национални комитет ослобођења Југославије – привремена влада Југославије, коју су формирали партизани] маршала Јосипа Броза Тита и предсједника југословенске краљевске владе Ивана Шубашића. Резултирали су споразумом према којем је Иван Шубашић, у име краља, прихватио преуређење Југославије на федеративним основама и одао признање НОВ и ПОЈ за дотадашњу борбу против окупатора. Са друге стране, маршал Тито се, у име НКОЈ-а, обавезао да ће радити на стварању јединствене југословенске владе, а да питање монархије, тј. државног уређења, неће бити покренуто прије потпуног ослобођења земље. Осим тога, премијер Шубашић је обећао да ће из дипломатске службе уклонити све противнике комунистичких власти, као и да ће у свој кабинет уврстити два комунистичка делегата Сретена Вукосављевића и Драгу Марушича. Споразум Тито-Шубашић је, несумњиво, био компромисног типа, али начињен тако да су уступци НКОЈ-а били сасвим мали, па је омогућио потпуну легализацију револуционарних промјена, а краљевску владу свео на ниво представништва НКОЈ-а у иностранству. Споразум, отуда, није омогућио укидање паралелизма влада, већ је двије владе довео у однос координације, у којем је краљевска влада у Лондону само изражавала вољу НКОЈ-а. Вишки споразум је изазвао незадовољство код страначких који су сматрали да се удаљио од политике ХСС-а [Хрватске сељачке странке], али и код Британаца, који нису били задовољни, јер није створена јединствена југословенска влада. Такође, премијер Шубашић није успио да наговори маршала Тита да се сусретне са краљем Петром, због чега је министар [спољних послова Велике Британије] Идн закључио: „Не видим да се Краљев положај на било који начин побољшао постигнутим договорима.

Премда је краљ Петар имао оправданог разлога да буде незадовољан исходом преговора на Вису, премијер Шубашић и амбасадор Стивенсон су га убјеђивали да је признање краљевске владе од стране маршала Тита велики резултат и први корак у даљем јачању краљеве позиције. У стварности, Иван Шубашић је, у краљево име, дао легитимитет револуционарним властима, а да заузврат није добио апсолутно ништа. Због тога нико од српских политичара није желио да уђе у његову владу. Упркос томе, Иван Шубашић је 7. јула 1944. године формирао своју прву праву владу, у коју су, доиста, ушла два Србина бивши министар снабдијевања и исхране Сава Косановић, који је нешто раније пришао револуционарним властима, и Сретен Вукосављевић, који је директно послат из земље као представник маршала Тита. Испуњавајући слово договора са Виса, премијер Шубашић је 27. јула из југословенских дипломатско-конзуларних представништава у свијету уклонио све присталице генерала Драгољуба Михаиловића […]“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 483-484.

„[…] хрватски бан Иван Шубашић, како су догађаји из пролећа 1944. године показали, својим политичким деловањем обједињавао је интересе управо та три политичка фактора: британски (као председник краљевске владе у Лондону), хрватски (као хрватски бан и припадник једне струје ХСС-а) и совјетски (као совјетски агент од 1942. године). Он је представљао личност преко које је Хрватска, упркос својој нацистичкој политици, идеологији и геноциду, била преведена у табор победника. У томе су лежали и мотиви Шубашићевог политичког ангажовања, а пресудну улогу за успех његовог деловања имао је његов контакт са Вилијамом Донованом, односно са ОСС-ом. Та сарадња била је основа Операције „Пастир“ (Shepherd), назване по имену којим су амерички обавештајци називали Шубашића. Операција „Пастир“ имала је циљ да америчку политику према Југославији усмери ка подршци Титу и партизанима, у правцу изградње федеративне државе и извлачења Хрвата на страну победника. У писмима Рузвелту, Шубашић се представљао као пастир свог народа. Када су се у октобру 1944. године у Москви сусрели Черчил и Стаљин и када је Балкан био дељен на сфере утицаја, [британски министар спољних послова] Иди је предстојећи сусрет Тита са Шубашићем описао као савез који ће бити закључен између две партије. Шубашић је себе сматрао представником своје нације (а не „југословенског народа“).“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 386-387.

„После више узастопних Титових одбијања да се у Италији сретне са краљем, 12. августа 1944. године уследио је његов сусрет са Черчилом у Казерти. Тај сусрет тада није донео ништа спектакуларно, иако у историографији побуђује високо интересовање.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 442.

„Јосип Броз Тито се августа 1944, уз сагласност Москве, сусрео у Напуљу с Винстоном Черчилом. Том приликом Черчил је захтевао да југословенски комунисти прекину грађански рат и „изјавом“ потврде да неће наметати комунизам и оружаном силом директно утицати на слободно изражавање воље становништва о будућем државно-правном уређењу (режиму) Југославије. […] Али Черчил није био једини који је, у договору са Совјетским Савезом, настојао да у завршним месецима рата обезбеди сопствене интересе на простору Југославије. У другој половини септембра 1944. Тито је са Виса тајно одлетео Москву. Тај политички потез, који је изненадио Британце, био је још један од узрока трајног неповерења Лондона и Вашингтона према Титу. У сусретима са Стаљином доминирале су две теме – будућа војна сарадња НОВЈ и Црвене армије на тлу Југославије и међународни положај Народноослободилачког покрета. На основу споразума са Стаљином Тито је прихватио да у борбама за ослобођење Југославије, под оперативном командом Црвене армије, узму учешће и бугарске јединице. Ту изнуђену сагласност Јосип Броз је сматрао интернационалистичком помоћи“ влади Отечественог фронта. Том приликом договорено је и да Црвена армија фиктивно затражи сагласност од НКОЈ-а за улазак на територију Југославије. Западни аналитичари су били свесни да сусрети са Стаљином, чији су се савети слушали а сугестије беспоговорно прихватале, имају дуготрајан утицај на друштвено-политичке процесе у Југославији и представљају део политичког механизма прихватања совјетских модела развоја. Истовремено, Титов боравак у Москви представљао је de facto међународно признање Народноослободилачког покрета и изведене револуционе смене власти.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 41-42.

Након тога, под притиском Британаца, краљ је разрешио дужности Дражу Михаиловића.

„Управо у то вријеме, краљ Петар Други је 29. августа 1944. године, коначно попустивши под притисцима, распустио Врховну команду ЈВуО, а генерала Драгољуба Михаило вића разријешио дужности начелника штаба Врховне команде, чиме је овај, послије цивилне, уклоњен и са војне дужности. Убрзо након тога, југословенски краљ је 12. септембра преко радија позвао све Србе, Хрвате и Словенце „да се уједине и приступе Народноосло бодилачкој војсци под маршалом Титом“, поручивши: „Сви они који се ослањају на непријатеља против интереса властитог народа и његове будућности који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне којом се покушала оправдати сарадња са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје.“ Овај краљев проглас је представљао најјачи ударац по легитимитет генерала Михаиловића и снага под његовом командом. Ипак, смогао је снаге и поручио: „Јавите Краљу да поправи своје држање јер озбиљно угрожава Круну и династију у народу. После његовог говора, појавио се јак талас у народу против Краља, Круне и династије. Ми чинимо да се Краљев положај поправи, али биће узалудно ако сам Краљ нешто не учини одмах. Премда је краљев проглас код значајног дијела Срба и-зазвао разочарење и збуњеност, изражену кроз пошалицу „ми за краља, краљ за Тита шта ће бити, Бог те пита“, Јосип Броз није био задовољан прокламацијом.

Југословенски монарх је, касније, покушао да објасни ову своју одлуку да ускрати подршку генералу Михаиловићу и позове народ да приђе Јосипу Брозу Титу: „На крају, нисам више могао да се правим да не примећујем како би наставак моје подршке искључиво Михаиловићу била романтична будалаштина која би могла довести до грађанског рата. Морао сам да нађем компромисно решење. Разматрали смо многе нацрте говора који ћу одржати и све сам учинио да га саставим тако да мој апел буде у корист свих ослободилачких покрета, али и британска и југословенска влада су инсистирале да нагласак буде искључиво на Титу. После три састанка са Черчилом по овом питању, једино што сам могао да учиним било је да ублажим тон којим ћу Тита представити као усамљеног хероја и да ни реч не кажем о Михаиловићу, као и да скратим основну верзију говора. Осећао сам се као да изневеравам најбоље пријатеље и да потпуно признајем покрет супротстављен монархији и свим демократским начелима. Семе диктатуре већ је било посејано. Ништа нисам могао да учиним.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 439.

Новим споразумом Тита и Шубашића 1. новембра 1944. године у Београду (где је Тито дошао са Виса након ослобођена Београда 20. октобра 1944. године) договорено је да АВНОЈ буде главно законодавно тело до избора. Договорено је и да краљ пренесе власт на намесништво које би владало до коначне одлуке о будућем облику владавине, што би се решило након избора. Образовањем привремене владе нове Демократске федеративне Југославије 7. марта укинут је паралелизам влада. Британија је тако покушавала компромисом да очува своје интересе у Југославији после рата, јер је сматрала да ће партизани сигурно победити, али се одмах после рата видело да је британска политика у Југославији поражена, јер се Југославија у потпуности подредила СССР-у.

„Трансфер власти на комунисте у заврш ници рата био је извршен управо захваљујући британској сарадњи са Совјетима тако што је, током рата, легитимитет био преношен са југословенских влада у избеглиштву и са југословенског краља на партизанске институције и Јосипа Броза Тита.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 383.

„Недићева је влада трајала до почетка новембра 1944. када су Недић и министри у његовој влади евакуисани из Београда у Аустрију. Међутим, америчке војне власти су га после рата изручиле Југославији како би сведочио на суђењима у Београду. Американци су веровали да имају договор о изручењу Недића како би му могли судити Савезници. Но, југославенске власти одбиле су га вратити Савезницима и тако је 4. фебруара 1946. Недић пао (или је гурнут) с прозора једне београдске болнице.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 186. [цитат је прилагођен српском језику]

---