1. Пакт и рат
2. Окупација
3. Устанак против окупатора и грађански рат
4. Независна држава Хрватска (НДХ)
5. Савезничка подршка и завршне операције
6. Вртлог међународних односа

„Мартовско претпролеће у Београду, 1941. год., најављивало је лепе и ведре дане. У баштама старих здања дрвеће се почело китити пупољцима. Пролазници су их пажљиво загледали и нагађали колико ће још дана проћи док се гране одену цветном белином. После сурових зимских удара кошаве природа је обећавала радости пролећног сунца!

Али догађаји нису обећавали ништа радосно. Знало се и осећало да је Београд дошао у жижу Хитлерове политике. Осећање мучнине и револта које се таложило од јесени 1939, када је Хитлер, у споразуму са Стаљином, брутално прегазио и поделио Пољску, дошло је до врхунца. Малодушни су се предавали осећањима беспомоћности и безизлазности. Оптимисти су призивали чуда. А и једни и други су се питали: хоће ли Југославија доживети судбину несрећне, раскомадане Пољске, или можда поражене и понижене Француске, која је била идол многих Београђана, нарочито старих ратника? Питали су се: има ли наде и било каквих изгледа да се заустави Хитлерова агресија, да се некако обузда његова болесна амбиција да освоји и покори цео свет?“

Вељко Кораћ, Март 1941, Београд у сећањима 1930-1941, Београд 1983, 343.

Пакт и рат

Србија и Југославија су под Карађорђевићима у периоду од 1903. до 1941. године у спољној политици биле усмерене ка Француској. Међутим, током владе Милана Стојадиновића (1935-1938) привредно се повезала са нарастајућим силама Немачком и Италијом. Југославија је била окружена непријатељским државама (изузев Грчке, коју су напале) и није могла да се одбрани од притисака да приступи Тројном пакту Немачке, Италије и Јапана. Југославија је 25. марта 1941. године приступила Тројном пакту уз обећање изузетно повољних услова: биће поштована територијална целовитост Југославије, од Југославије се неће тражити војна помоћ, војска неће прелазити преко територије Југославије и приликом утврђивања нових граница на Балкану настојаће се обезбедити Југославији излазак на Егејско море преко Солуна. Да ли би Хитлер испоштовао обећано Југославији, или би изневерио и тај договор нисмо сазнали, јер су два дана касније (27. марта) официри извршили државни удар, свргнули намесништво, краља Петра II Карађорђевића прогласили пунолетним (са 17 и по година) и изабрали нову владу.

Подстицај пучу 27. марта пружили су Британци. У поноћ 26. марта завереници су заузели зграде владе, радио-станицу и касарне. Страдао је један жандарм који је пучистима пружио отпор у заузимању радио станице у Макишу. Пуч су поздравиле масовне народне демонстрације 27. марта уз пароле “Боље рат него пакт!” и “Боље гроб него роб!”.

Председник нове владе био је генерал Душан Симовић, а потпредседници Влатко Мачек и Слободан Јовановић. Кнез Павле Карађорђевић је после државног удара 27. марта предат Британцима, који су га депортовали у Кенију, па јуна 1943. преместили у Јужну Африку и тамо надзирали током Другог светског рата.

Хитлер је одлучио да казни Југославију. Нацистичка Немачка је са савезницима напала Југославију 6. априла 1941. из више праваца. У бомбардовању Београда је разорен већи део града, страдали су и цивили. Жртава је било око 2500. Народна библиотека je изгорела до темеља, чиме је за сва времена изгубљено све што се у њој чувало од тренутка оснивања, укључујући и рукописе из XII века.

„На брзину мобилисана југословенска војска, без противавионске и противтенковске артиљерије, није имала никаквог изгледа против немачких авиона и тенковских дивизија.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 240.

Југославија је капитулирала 17. априла. Немци, Италијани, Мађари и Бугари су окупирали Југославију и припојили делове њених територија својим државама.

Пакт и рат – немачко заузимање Југославије 1941. године

Окупација

„Упркос лакој победи, Аустријанац Хитлер је желео да се освети Србима, које је и даље сматрао терористима одговорним за Први светски рат и све касније недаће.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 240.

„Мултиетнички састав учинио је Југославију утолико привлачнијим пленом за стране интервенције.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 52.

Бачку je окупирала и припојила Мађарска; Банат и централну Србију je окупирала Немачка; источну Македонију са Скопљем и југоисточну Србију je окупирала и припојила Бугарска; западна Македонија, Косово и Метохију и југоисточни део Црне Горе (припојени Албанији) били су под италијанском контролом; Црну Гoру je окупирала Италија; Боку Которску, северну Далмацију (са Сплитом, Шибеником, Задром и острвима) и јужну трећину Словеније са Љубљаном окупирала и припојила Италија; северне 2/3 Словеније са Марибором окупирала и припојила Немачка, а део Словеније на североистоку окупирала и припојила Мађарска.

„Окупатор (војска Краљевине Мађарске) је на запоседнутим подручјима Бачке и Барање дошао са унапред израђеном политичком концепцијом: припајање окупиране територије својој држави, и притом створити бројчану, економску и морално-политичку превласт своје нације. Стога је убијао (око 3500 душа) и протеривао (56.000 људи, жена и деце) све оне који су дошли у Бачку после 31. октобра 1918, док је ратним заробљавањем, убијањем, логорисањем и протеривањем укупно становништво Бачке умањено за око 80.000 душа. У њихове куће уселио је своје становништво, тј. око 20.000 лица из источне Мађарске (углавном из Буковине).“

Колонизација Војвођанских области (1921-1941), Нови Сад 2022, 187.

Немци су контролисали путеве долином Мораве, Ибра, Нишаве и Дунава. Контролисали су и руднике Бор и Трепча. У Банату је власт имало локално немачко становништво. Србијом је управљала немачка војска уз помоћ изабраних локалних управитеља. Да би умирили отпор у Србији, Немци су се одлучили да оформе владу на челу са генералом Миланом Недићем, некадашњим начелником Генералштаба и министром војним у влади Милана Стојадиновића, са задатком да угуши устанак. Недић је за циљеве владе поставио смиривање стања у Србији, разбијање комунистичког покрета, ублажавање немачких одмазда у Србији и збрињавање српских избеглица из других крајева Југославије.

„“Српска“ влада генерала Милана Недића (1877-1946) у Београду држала је само остатак онога што је остало од Југославије, после свих отцепљења и присвајања. Управни апарат био је уништен, нестао са претходном влашћу, одведен у заробљеништво, расејан по различитим областима подељене државе.

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 460-461.

За разлику од Милана Недића, чија је сарадња са окупаторима била изнуђена у нади да ће спречити веће национално страдање, искрени сарадник немачких окупатора био је Димитрије Љотић, вођа не нарочито популарног Југословенског народног покрета Збор, чија идеологија је била блиска фашистичкој. Имао је представнике у влади која је сарађивала са окупаторима и своју малобројну војну формацију Српски добровољачки корпус, која се сукобљавала са покретима отпора окупатору.

Континуитет краљевине Југославије остваривала је њена влада у емиграцији. Седиште јој је било у Лондону и састајала се под британским покровитељством (слична ситуација је била и у другим окупираним земљама). Југословенски политичари у емиграцији највише времена су провели у сукобима на националној основи.

„Двојица угледних православних свештеника ратне су године провела у заточеништву. Први, патријарх Гаврило Дожић, који се јавно противио југословенском придруживању Тројном пакту и којег су Немци заточили прво у Раковичком манастиру, а потом у манастиру Војловици у близини Панчева у Банату: последње ратне године био је заточен у концентрационом логору Дахау. Други угледан православни свештеник којег су Немци затворили, био је архијереј Николај Велимировић, архиепископ жички. Несклон нацистима, Велимировић је ипак показивао симпатије према Љотићеву покрету Збор, но чини се пре због верског конзервативизма неголи због склоности фашизму.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 183-184. [цитат је прилагођен српском језику]

Устанак против окупатора и грађански рат

„Сурово поступање нациста према Србима изазивало је нежељене последице, довело је до жестоког герилског рата и ометало је искоришћавање сировина.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 240.

У окупираној Србији пружен је снажан отпор окупацији, најснажнији у Европи, уз пољски. Деловала су два покрета отпора. Први је основао 11. маја на Равној Гори до тада широј јавности непознати пуковник југословенске војске Драгољуб Дража Михаиловић са у почетку малобројном групом официра и војника који су успели да избегну заробљеништво након капитулације на коју нису хтели да пристану.

„Себе су у почетку називали четницима – од речи чета, раније употребљаваној за хајдучке дружине у Црној Гори, Херцеговини и северној Албанији и коначно, почетком века, за све наоружане одреде (албанске, бугарске, македонске и српске) централног Балкана.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2021, 462.

Дакле, назив је потицао из борбе за ослобођење од стране (турске) власти.

„Дража Михаиловић је био лично убеђени франкофил с обзиром на личне везе и српску традицију. Политичка платформа која се кристализовала током рата била је трипартитна Југославија, у којој би једна од јединица обухватала скоро све Србе у које су убрајани и они у Македонији и Црној Гори. Михаиловић је гајио извесну нетрпељивост према кнезу Павлу због споразума из 1939, али и влади Душана Симовића којој није опраштао што је напустила земљу у тренутку војног слома. Покрет је био ослоњен на филозофију српског села, монархизам, традиционална веровања, што му је давало снагу на конзервативном тлу у Србији, али и одузимало перспективу ширег виђења догађаја у југословенским и светским оквирима. Прве везе с владом успоставио је септембра 1941, око 25. октобра стигла је прва савезничка мисија Била Хадсона, а 15. новембра председник владе Симовић обзнанио је преко Радио Лондона да је пуковник Михаиловић вођа свих патриотских снага у Југославији. Тада је покрет званично преименован у Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО).“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 68.

Други покрет отпора су основали комунисти 27. јуна 1941. године, неколико дана након напада Немачке на СССР. До тада су се, у складу са инструкцијама из Москве, изјашњавали против рата, који су карактерисали као сукоб националних буржоазија који није у интересу радничке класе. Касније су комунисти као почетак устанка обележавали 7. јул, када су 1941. године у Белој Цркви комунисти намеравали да одрже збор који је омела полиција, приликом чега су убијена два жандарма. Партизани су назив такође добили по појму који је од раније имао шире значење и потиче од латинске речи која означава присталице, а у то време је придев партизански коришћен уместо данашњег партијски и означавао је припадност политичкој партији, у овом случају комунистичкој. Званичан назив овог покрета отпора је од 1942. године био Народно ослободилачки покрет (НОП), чиме су хтели да привуку и оне који нису комунисти и представе се као прави представници народа. Специфичност овог покрета представљала је младост његових припадника, од којих је 75% било узраста од 16 до 21 године. Предводио их је Јосип Броз Тито.

„Док су окупационе трупе у свим земљама југоисточне Европе имале посла са партизанским јединицама, ни један борац отпора није Хитлеру задао толике главобоље као Јосип Броз Тито. Тај Хрват, машински бравар и раднички синдикални активиста, био је шест година у југословенским затворима као комуниста, пре него што га је КП поставила за члана ЦК и послала у Русију на обуку. Почетком 1939. Коминтерна је именовала Тита за генералног секретара илегалне КПЈ. Он је у илегали, заједно са својим водећим саборцима – Црногорцем Милованом Ђиласом, Србином Александром Ранковићем, Јеврејином Мошом Пијаде и Словенцем Едвардом Кардељем претворио Партију у чврсту кадровску организацију по Лењиновом узору. Многи водећи комунисти борили су се као добровољци у Шпанском грађанском рату.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 453-454.

Фашистички ратни плакат у Србији

„Партизанске снаге ангажовале су у највећем броју градски пролетаријат, чланове или симпатизере Комунистичке партије. То је њиховој мотивисаности за борбу давало снажну идеолошку позадину која их је у том погледу битно разликовала од ројалиста који су се првенствено ослањали на сеоску популацију, па је њихов покрет био изразито регионално-руралног карактера. Осим тога, ројалисти су своју улогу видели у заштити државних интереса какви су постојали у Краљевини, па су од почетка устанка сами себи наметнули конзервативну, пасивну улогу у ратним условима. За разлику од њих, комунисти су били испуњени идеолошким набојем, а њихов циљ био је освајање апсолутне власти у држави. Борци партизанских одреда борили су се да нешто заузму, да добију нешто што у редовним условима не би никако могли. Они су се борили за опипљиве политичке, статусне и материјалне добитке. То и објашњава силину њихових „убеђења“ и жестину са којом су се борили, пре свега, против четника. Комунисти нису пуцали у ,,слуге окупатора“, већ у државу као институцију. Њихов крајњи циљ било је рушење те државе да би се на њеним развалинама успоставила друга државна творевина, на радикално новим политичким и идеолошким принципима.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 75.

Устанци у Југославији су избили у претежно српским крајевима и већину устаника у оба покрета су чинили Срби. Због геостратешких фактора и националне структуре устанак није имао јачи одјек у Војводини и на Косову и Метохији. Током лета и ране јесени 1941. партизани и четници су сарађујући ослобађали територије у западној Србији и Шумадији. Највећа ослобођена територија касније је остала упамћена као Ужичка република.

„Ширила се и слободна територија; после низа мањих вароши, посебан успех за устанике био је ослобођење Ужица и Чачка. […] Ужице је током септембра славило два, условно речено, ослобођења: најпре су у град, по изласку Немаца 21. септембра ушли четнички одреди Косте Пећанца и успоставили своју управу. У наредним данима у граду је владала велика напетост, јер се очекивао долазак партизана и отпор четника који им не би олако препустили град. Заиста, партизани Ужичког одреда су се убрзо приближили граду, али је конфликт за прво време избегнут: две стране су приступиле преговорима не би ли се избегло „проливање братске крви“. Коначни резултат преговора био је да су четници попустили притиску чаршије („да видимо шта хоће та наша деца“) чији су многи угледнији грађани имали синове у партизанима. Поподне 24. септембра партизани су ушли у Ужице, које их је одушевљено поздравило. Немачки обавештајни органи регистровали су и један непознат детаљ: да су се у посредовање око предаје власти између четника Косте Пећанца и партизана укључили и четници Драже Михаиловића, који су олакшали да власт у Ужицу „склизне“ у руке комуниста.

Освајање Ужица био је можда и највећи успех за партизане: тамо су, поред осталих, затекли и неоштећене фабрику текстила и фабрику оружја, у којима су убрзо започели производњу толико потребну герилским одредима: одавде су се надаље све околне јединице снабдевале оружјем и преко потребном гардеробом. По упаду у филијалу Српске народне банке заплениће и скоро 53 милиона динара, који ће им умногоме олакшати рад у првим данима успостављања власти у граду. Поређења ради, то је била за 10 милиона динара већа сума од буџетских издвајања за целокупну жандармерију у 1941. години. Зато и не треба да чуди једна од највећих прослава у савременој историји града, те вечери 24. септембра, уз музику, параду и бакљаду, који су у ратно време били реткост; народ се радовао уласку домаћих устаничких снага, које су му уливале сигурност и симболизовале, ма колико привремену, победу над окупатором – а комунисти, поред тога, и што су без испаљеног метка неочекивано добили град у којем ће се ускоро сместити и Врховни штаб и врх КПЈ. У Чачак, који су такође напустиле немачке јединице, ушле су четничке, па партизанске снаге 1. октобра.“

Немања Девић, за Партију и Тита: Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 179-180.

Током сарадње покрета отпора дошло је и до два састанка њихових вођа Михаиловића и Броза – у Струганику 19. септембра и Брајићима 26. октобра. Хитлер је на успехе устаника реаговао 16. септембра 1941. године издавањем наредбе о немачкој офанзиви и да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 Срба. Тако је у октобру 1941. године у Крагујевцу стрељано више од 2300 ђака. До краја 1941. године устанак у Србији је угушен, а партизани и четници су се углавном повукли у Босну и даље на запад Југославије, да тамо наставе са устанком.

„Српски народ је у устанку 1941, поднео тешке губитке: према проценама немачког војног заповедника Србије, у периоду од 1. септембра 1941. до 12. фебруара 1942. у зони његове одговорности стрељано је 20.149 цивила, док је у борби усмрћено још 7.756 људи. Када се та цифра сабере са убијеним и погинулим током јула и августа 1941, долази се до застрашујућег резултата од безмало 30.000 мртвих у Србији. На другој страни регистровани су губици од укупно 203 погинула војника Вермахта. Тај губитак није био неосетан, али сигурно није могао ни да озбиљније угрози окупационе органе. Показало се да се установе и институције власти, поготово нове на којима су комунисти инсистирали, због краткоће постојања нису довољно развиле да би могле да створе слику јединства и јасне перспективе у борби, као ни да спроведу мобилизацију на терену у целости. Због тога је устанак у Србији остао неукорењен и до краја није обухватио онако широке области и широке слојеве становништва, као што је то био случај у 13-јулском устанку у Црној Гори.

Пред долазак зиме, уз поделу устаника на два зараћена табора, чији је добар део, као и народ који их је подупирао, увиђао опасност од снаге немачких казнених експедиција, људство није показивало снагу да се одупре нападу и сачува слободну територију. Ипак, раније ослобађање градова и губици који су том приликом задати непријатељу, учинили су га посебним у односу на друге делове Југославије (ни у једном њеном делу се није развила таква територија и са таквим перспективама), али и јединственом појавом у Европи ратне 1941. године.

Земља је на крају преурањене побуне изгледала суморно: попаљена су читава села, на капијама су поново истицани црни барјаци, устанички покрет је подељен у две колоне, грађански рат три српске војске прелио се дуж целе слободне територије. Један од планова немачке команде, који срећом није реализован, био је и да се стрељају сви који су учествовали у устанку, а њихове породице принудно иселе у Банат. Дејства покрета отпора су утихнула, а вођство партизанског покрета било је принуђено да напусти земљу – од децембра 1941. Врховни штаб са јединицама које су опстале након немачке офанзиве боравио је у Санџаку, а потом прешао у источну Босну. Михаиловић је опстао на терену ускраћен за могућност да води било какве озбиљније активности, а затим је и он отишао у Црну Гору. Хајка на преостале партизане, коју су спроводиле немачке снаге и војска Српске владе, трајала је током целе зиме. На почетку 1942. у већини округа у Србији више није било партизана, или су сведени на неповезане мале групе лишене могућности да утичу на ситуацију у земљи.“

Немања Девић, за Партију и Тита: Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 352-353.

Грађански рат је отпочео почетком новембра 1941. године (иако је појединачних сукоба било и раније), што је убрзало слом устанка. Партизани су паралелно са устанком покушавали да спроводе и револуцију, вршећи класни обрачун, нападајући државне органе и институције. Спаљивали су архиве и земљишне књиге (“нема више твоје или моје, него је све наше”). У земљи су партизани на територији коју су контролисали организовали своје, нове органе власти (Народноослободилачке одборе – НОО), негирајући избегличку владу, иако су из Москве стизале директиве да у томе буду обазриви и стрпљиви. Централни орган је било Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), формиран крајем 1942. године. Стратегија комуниста је била офанзива и према окупатору и према класном непријатељу, по сваку цену. Да би придобили подршку народа Стаљин је Титу саветовао да се током рата одустане од јавног заговарања револуционарних промена. Балкански покрети отпора су савезницима били значајни јер су о Балкану савезници размишљали као месту где би потенцијално могли да оснују нови фронт.

„Комунисти су имали неколико предности у грађанском рату: ни људи из странака, ни јавност, посебно официри, нису имали искуства о томе шта је то комунистичка партија. Чак су комунисти пре рата уживали и извесне симпатије слободоумне јавности: приписиван им је омладински идеализам, народ је увек био на страни оних које гони полиција, а јавно су их највише нападали „збораши“ и сами изузетно непопуларни, па су комунисти релативно добро прихваћени када су кренули у своју акцију. На другој страни, ЈВУО су водили млади официри који су у борбу пошли јер су сматрали да им је то војничка и патриотска дужност, без прецизне идеологије или политичких циљева. Желели су да се земља ослободи, а да нова држава буде боља и праведнија од старе. Насупрот њима стајала је фанатизована партија, са неколико хиљада проверених револуционара, конкретном праксом, схватањима у која се није сумњало и до крајности упрошћеном, али ефикасном идеологијом.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 166.

Различите су биле стратегије партизана, који су били за одлучан отпор окупатору по сваку цену (тврдећи да револуције и ослобађања нема без великих жртава), и четника, који су сматрали да ће се рат одлучити на великим фронтовима и да стога не треба узалуд гинути у сукобу са надмоћнијим непријатељем, него се припремати ишчекујући прави тренутак за одлучнију борбу, што је била стратегија коју су прокламовали сви западноевропски покрети отпора, па и бугарски. И једни и други су правили аналогију са претходним светским ратом, четници са судбином Србије (отварање балканског фронта пред крај рата), а партизани са Русијом и тадашњим доласком на власт комуниста Октобарском револуцијом (мада су онда у Русији били против рата, а партизани за одлучну борбу).

Бруталност окупационог режима у Србији утицала је да се Дража Михаиловић определи за дефанзивну тактику. Најважнијим задатком сматрао је изградњу војне организације, која ће бити спремна када дође време за то да започне ослобођење земље. Масовну борбу је планирао тек када Немци и Италијани буду поражени на главним фронтовима, где ће се одлучивати судбина рата, и када се савезничке снаге приближе границама Југославије. До тада је планирао обрачунавање са комунистима, националним издајницима и онима који су починили геноцид над Србима током рата. Генерал Михаиловић није у потпуности контролисао све јединице и команданте, који су одступали од зацртане стратегије и негде сарађивали са окупаторима против комуниста, руководећи се локалним приликама (нарочито у источној Херцеговини и Далмацији, ослањајући се на Италијане против усташа). ЈВуО не треба мешати са четницима Косте Пећанца (некадашњег вође Топличког устанка) чији број није прелазио шест до осам хиљада, који су били сарадници окупатора и престали да постоје крајем 1942. године. Коста Пећанац је ликвидиран маја 1944. године након што га је Дража Михаиловић осудио као издајника српског народа.

ЈВуО је своју политичку идеологију формулисала на Светосавском конгресу у селу Ба јануара 1944. године. Покушали су да окупе све пројугословенске демократске снаге и озваничили залагање за троделну демократску и монархистичку Југославију у којој би се извеле социјалне реформе и казнили домаћи издајници. Укључивањем људи различитог политичког и културног миљеа из различитих крајева Југославије покушали су да разбију фаму о покрету као претежно војној српској организацији. Међутим, тај потез је био закаснео, јер су у то време савезници мењали политику према покретима отпора у Југославији, па није дао резултат.

„Једна од основних грешака у раду ЈВУО у Србији биле су репресивне мере према комунистима и њиховим симпатизерима. Приликом сваке потере за партизанима готово редовно страдали су њихови, стварни или лажно оптужени, сарадници. Многи појединци из редова ЈВУО сматрали су да ће се комунизам у Србији најефикасније ,,искоренити, прогоном и застрашивањем партизанских јатака и њихових присталица, али то је производило само супротне ефекте. Комунистичке идеје биле су велика непознаница за српски народ, а пошто су биле демагошке и привлачне, често пута блиске религији и обећавале магловиту визију раја на земљи, постајале су и привлачне.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 167.

За разлику од ЈВУО, партизанске јединице су несумњиво биле вишенационане, али и њих су већино чинили Срби.

„Комунистички партизани су нудили опште друштвено помирење, уместо све присутне етничке мржње, и то је на велики део становништва деловало као олакшање и подстрек за мобилизацију. Вишенационална Народноослободилачка војска била је и сама отелотворење идеала братства и јединства“. Током целе НОБ, њене снаге су чиниле 53% Срба, 18,6% Хрвата, 9,2% Словенаца, 5,5% Црногораца, 3,5% босанских Муслимана, 2,7% Македонаца, а остали су били Албанци, Мађари, Југословени и друге етничке групе. 697 Рат је изазвао темељне социјалне промене које су избрисале старе разлике између града и села, елита и доњих слојева и између полова, и многе људе мобилисале за борбу.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 456.

Независна држава Хрватска (НДХ)

Још већа страдања од немачке окупације Србима је донело формирање такозване Независне државе Хрватске (НДХ), коју је признало само 8 држава. Издвојена је из састава Југославије са доласком немачке окупационе војске 10. априла 1941. године. Стварање усташке државе подржали су вођа највеће хрватске политичке странке (Хрватске сељачке странке) Влатко Мачек и католичко свештенство. На челу државе био је, са титулом поглавник (вођа, у складу са фашистичком идеологијом), Анте Павелић.

Приликом проглашења НДХ, краљевска круна је понуђена италијанском војводи од Сполета (члану краљевске породице), који, иако је прихватио понуду, никада није дошао у Хрватску и преузео престо. Званично је постао Томислав II, краљ Хрватске, принц Босне и Херцеговине, војвода Далмације, Тузле и Книна.

НДХ је обухватала простор Хрватске (без великог дела Далмације, који је припао Италији), Босне и Херцеговине и Срема (укључујући Земун и простор на којем је данас тада још неизграђени Нови Београд). НДХ је била подељена на немачку и италијанску зону контроле. Хрвати су чинили 3,3 од укупно 6,3 милиона становника. Срба је било скоро 2 милиона, муслимана 700 хиљада, а Немаца и других мањина 150 хиљада. Муслимани су у НДХ сматрани Хрватима муслиманске вере. Власти су спровеле геноцид (међународни злочин намерног потпуног или делимичног уништавања националних, етничких, расних и религијских група) над Србима, Јеврејима и Ромима. Током рата на овом простору је страдало отприлике између између 700 и 750 хиљада људи (тачан број жртава није утврђен), од чега Срба око 335 хиљада, што је 17% свих Срба на том подручју. Највише жртава је страдало у логору Јасеновац. Осим убијања, Србе су пoкрштавали у католике и протеривали. Када се придодају Срби страдали у војним формацијамa, избегли у Србију и они који су одведен у заробљеништво у Немачку или Италију, из Хрватске је током рата нестало између 1 200 000 и 1 300 000 Срба.

„Усташе нису уживале широку подршку. Сву своју независност добили су захваљујући супарништву њихових немачких и италијанских заштитника. У НДХ је живео готово истоветан број туђинаца (православних Срба, муслимана, Цигана и Јевреја) и чистих Хрвата. Проглашавајући муслимане Хрватима, нови режим је желео да се ослободи осталих. Према његовим плановима, српска трећина становништва требало је да буде покатоличена, протерана или убијена. Немоћан да наметне своју власт у планинским крајевима Босне и Херцеговине, режим је од почетка био мешавина дивљег расизма и лакрдије.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 460.

Злочини усташког режима компликовали су и однос НДХ са Италијом.

„И премда је Павелић преузео власт у Хрватској захваљујући италијанској подршци, ти дотадашњи партнери убрзо су се почели разилазити, не само зато што је хрватска страна била огорчена због припајања делова Далмације Италији него и зато што су се Италијани, узнемирени хаосом који су створили усташки прогони, сматрали обавезним преузети већу одговорност у покушају увођења реда. Због тога су почели склапати споразуме о сарадњи, прво с локалним српским некомунистичким вођама, а након тога и с водством четничког покрета. То се догодило упркос чињеници што су се Павелић и Мусолини у мају 1941. сложили о царинској унији и упркос томе што је у знак хрватско-италијанског јединства, војвода од Сполета именован хрватским краљем – иако нови „краљ“ никада није био у Хрватској.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 177-178. [цитат је прилагођен српском језику]

Национални сукоби унутар Југославије током рата утицали су и на подршку завађеним покретима отпора.

„У каснијој фази рата југословенска политика КПЈ [Комунистичке партије Југославије] сударила се у национално и верски мешовитим крајевима са четничком реваншистичком политиком над Хрватима и муслиманима као узврат за усташке злочине над српским живљем. Активан и агресиван наступ против окупатора, без обзира на жртве, донео је више успеха НОП-у на територији НДХ, док је у источној Херцеговини и Далмацији више утицаја имао четнички покрет под патронатом Италијана, али и у Србији, која је имала снажну монархистичку традицију и где није било терора на националној основи који је ишао до истребљења.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 70.

Савезничка подршка и завршне операције

У другој половини 1942. године Немци су ишчекивали могуће савезничко искрцавање на Балкан. Стога су одлучили да униште покрете отпора, пре него што би се устанак распламсао. Акције су спроведене у првој половини 1943. године. На реци Неретви (у Босни и Херцеговини) марта 1943. дошло је до одлучујућег сукоба у југословенском грађанском рату, у којем су победили партизани.

Одлука савезника да нови фронт не отворе на Медитерану (евентуално на Балкану – у Грчкој или Далмацији), као што су тражили Британци, него на западу Европе, за шта су се залагали Руси, значила је и крај очекивања да ће савезници својим евентуалним искрцавањем у Далмацији решити грађански рат у корист четника, који су били ближи западним савезницима (због чега су чак партизани марта 1943. године тајно преговарали са Немцима о заједничкој борби против савезника у случају њиховог искрцавања). Одлука је донесена на савезничкој конференцији у Техерану, где су крајем 1943. године Британци и Американци одлучили да своју подршку преусмере на оне који су наносили већу штету окупатору.

„После победа Црвене армије код Стаљинграда и Курска и успешно изведених оперцаија савезника у северној Африци изнова је актуелизовано питање отварања другог фронта у Европи. На тај начин порастао је стратегијски и војни значај Балкана и повечано интересовање за војне покрете који се на њему боре против окупатора. У таквим околностима западни савезници, а пре свега Британци, више нису могли да игноришу војну снагу Народноослободилачког покрета. Лондон је, у завршним годинама рата, био свестан чињенице да више није не само једини већ ни кључни чинилац који утиче на ток догађаја на Балкану. Легитимитет југословенске Владе у избеглиштву, која је независно од свих разлика у погледима на прилике у Југославији ипак спроводила британску политику на Балкану, готово и да није постојао. Недовољна војна активност и пораз у директном сукобу са снагама НОП-а до кога је дошло у пролеће 1943. учинио је да четници престану да буду респектабилна војна снага, а колаборација са окупатором одузела им је легитимитет носилаца антифашистичког отпора и додатно их компромитовала у очима Британаца. На другој страни, свакодневно потирање социјалних и националних темеља на којима је почивала Краљевина Југославија упечатљиво је сведочило о одмаклом процесу револуционарних промена које су бринуле Британце и угрожавале њихове интересе на простору Југославије. На захтеве савезника за појачаним војним ангажовањем у борби против окупатора могао је да позитивно одговори само један од сукобљених покрета на простору Југославије – Народноослободилачки покрет.

У пролеће 1943, суочена са војним поразом четника и чињеницом да је политика „мирења“ два антагонистичка покрета доживела коначни неуспех, Велика Британија је била приморана да дефинише нову политичку тактику у Југославији. Политика, „једнаког одстојања“ (,,еквидистанце“ или „двоструког колосека“), за коју се Лондон определио, подразумевала је настављање постојећих односа са четницима али и успостављање и развијање веза са Народноослободилачким покретом. Први „службени“ контакти Врховног штаба НОВЈ и британске команде на Блиском истоку, остварени слањем војне мисије коју су предводили капетани Бил Стјуарт и Бил Дикин маја 1943, преточени су доласком мисије Фицроја Маклејна септембра 1943. у de facto признање Народноослободилачке војске Југославије.

Формално признање НОВЈ стигло је незнатно касније и огледало се у тајном закључку конференције у Техерану да се партизани помогну свим могућим снагама. Том одлуком „велике тројице“ (Стаљин, Рузвелт и Черчил), после три година ратовања, НОВЈ је дефинитивно призната за једног од равноправних војних чинилаца унутар антифашистичке коалиције.

Непосредно пре тога одржано је 29-30. новембра 1943. у Јајцу Друго заседање АВНОЈ-а. Одлуке које су том приликом донете о одузимању легитимитета југословенској краљевској влади, суспендовању монарха, проглашењу југословенске федерације, конституисању АВНОЈ-а у највиши орган власти, формирању привремене владе нове Југославије – Националног комитета ослобођења Југославије, убедљиво су сведочиле о снази НОП-а, степену револуционарних промена у Југославији, потреби да оне буду озакоњене и међународно признате.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 33-34.

Судбина демократије у Југославији жртвована је ради универзалног принципа послератног уређења света – поделе света на интересне сфере. Источна Европа је остављена Русима.

„За овај салто мортале наводе се вишеструки разлози: 1. јачање НОП-а и пораз четника 1943. као њихова неадекватна тактика 1943; 2. увиђање неумитности продора Црвене армије у Источну Европу где се политиком компромиса са емигрантском владом у ствари тежило разводњавању партизанског покрета, то јест, да се спасе што се спасти може, у датом тренутку; 3. жеља за очувањем Југославије јер би наводно Велика Србија била традиционално више русофилски оријентисана од католичких Хрвата и Словенаца, увек више окренутих Западу. У вези с тим испољена је неверица у интергративни југословенски потенцијал равногорског покрета с обзиром на степен мржње и бројност злочина извршених у рату над другим народима. Национална политика братства-јединства у обнови Југославије (па и на штету Срба) и активна ратна стратегија против Немаца (без обзира на жртве) битни су чиниоци у вагању приликом стицања британске подршке југословенским партизанима.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 80.

У пролеће 1944. савезници су бомбардовали Југославију, припремајући терен за завршне борбе против Немаца, али су страдали и бројни цивили. У бомбардовању Београда на Ускрс, од 16. до 18. априла страдало је 1 160 цивила и око 200 Немаца. Међу погођеним објектима у Београду било је и породилиште.

Лета 1944. партизани прелазе у Србију из Босне и Црне Горе. До тада их је у Србији било мало, иако су у Југославији постали бројнији од четника. Совјетска Црвена армија улази у Југославију са истока септембра 1944. године, што се показало одлучујућим за протеривање Немаца, али и победу партизана у грађанском рату. Београд је ослобођен 20. октобра, а до средине децембра и остатак централне Србије. Црвена армија је учествовала у ослобађању источне Србије и Београда, а потом је продужила ка Будимпешти. Већина бораца ЈВуО повукла се у Босну, где је доживела коначан пораз.

„Немајући војно покриће, британска политика се упустила у coфистициране политичке игре на Балкану, надајући се да ће тако моћи да заштити барем минимум својих интереса. У светлу овог треба посматрати и наводни споразум фифти-фифти у Москви (9. октобра 1944) између Стаљина и Черчила [о подели утицаја у послератној Југославији]. Међутим, апстрактни проценти падали су у воду пред реалном моћи совјетских тенкова. Начело cuius regio eius religio поново је обликовало политичку карту Европе. Чињеница да су кроз једну земљу прошли руски или англоамерички тенкови одређивала је њену политичку судбину за много дужи период него што је било ко то тада претпостављао. „Трка за Берлин“ није имала само смисао у ратној слави, већ и реалан геостратешки значај у светлу будућег хладног рата после победе над фашизмом. Одлуком о искрцавању у Француској западни савезници истакли су приоритет Западне Европе у ослобођењу од фашизма и у заштити од комунизма, док су у овој политици великих сила мале балканске земље поново послужиле за међусобну трговину у складу са њиховим интересима.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 80.

До 12. априла 1945. године се ратовало против Немаца на Сремском фронту, где је погинуло скоро 15 000 бораца. Партизани су у јесен и зиму 1944-1945. ратовали у сремској равници у за њих непознатном начину ратовања – фронталним сукобима и рововском борбом. Изгинули младићи нису били обучени за ратовање.

Из Срема су партизани продирали на запад Југославије ослобађајући преосталу територију. Борбе су настављене и после капитулације Немачке и трајале до 15. маја, када је дефинитивно и у Југославији завршен Други светски рат.

„У борбама на Сремском фронту, у Славонији, Хрватској и широм Босне, од краја 1944. до пролећа 1945. године, живот је изгубило више од 80% од укупног броја погинулих партизанских бораца из Србије.“

Немања Девић, за Партију и Тита: Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 887.

У Другом светском рату страдало је више од милион становника Југославије, од којих је више од 50% било Срба. Од око пола милиона немачког становништва у Југославији је остало да живи око 10%. На простору Југославије почињени су геноциди над Јеврејима (страдало њих 80%) и Ромима, а на простору Хрватске и над Србима.

Материјална штета је процењена на више од 40 милијарди долара.

„Југославија је остала без 25 одсто винограда, 50 одсто укупног сточног фонда, 60 одсто путева, 75 одсто пољопривредне механизације и железничких мостова, петине предратног стамбеног фонда и трећине индустријског капитала – заједно са 10 одсто укупног предратног становништва.“

Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 37. (цитат је прилагођен српском језику)

Процентуално броју становника, од Југославије (осмина становништва) у Другом светском рату више су страдали само у Пољској (петина становништва), а следећи су СССР (једснаестина), Грчка (четрнаестина), па Немачка (петнаестина). Више Југословена је у Другом светском рату погинуло у међусобним сукобима, него што је страдало од окупатора, вероватно чак 80%.

Вртлог међународних односа

„Најважнији и, по својим последицама, најдалекосежнији, догађај за Балканце био је искрцавање савезничких трупа на територију Италије и потписивање Примирја између Савезника и Бадољове владе у јесен 1943. године. Ти су се догађаји на југословенски простор одразили приступањем италијан ске фашистичке војске Титовим партизанима (око 20.000 војника), чиме је његов покрет драстично ојачао у односу на четнички, што је даље утицало на савезничко опредељење да подршку пруже партизанима, а не четницима. […]

Пад позиција Драгољуба Михаиловића и његових четника у са везничким плановима за Југославију такође се може довести у везу са медитеранским контекстом. Један од основних задатака Михаиловићевих четника, према савезничким плановима, требало је да буде саботажа немачких комуникација са трупама у Северној Африци, што је обухватало диверзије на пругама у Србији. Може се прет поставити да је капитулација Ромелових трупа у Северној Африци у мају 1943. године драстично умањила стратешки значај четника у ратним плановима западних Савезника. Сам Михаиловић се у једном говору пред америчким пилотима у Србији жалио да не разуме савезничко понашање према њему и његовим јединицама јер је, како је сам тврдио, урадио све што су Савезници од њега тражили, али су они уместо да подрже њега и његов покрет подржали Тита. Другим речима, поред осталих фактора због којих су западни Савезници одрекли суштинску помоћ четницима, Михаиловићев „рок употребе“ у савезничким плановима је и услед Ромелове капитулације – истекао.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 54-55.

Југославију је у рат неспремну увукао сукоб великих сила, којима није могла да се одупре. Југославија је рат почела отпором најмоћнијој сили тог времена, што ју је коштало огромних жртава, али се на крају рата нашла на победничкој страни, што јој је донело корист.

„Техеранска конференција одредила је савезничку стратегију до краја рата. Черчилов план инвазије преко Балкана одбачен је из убедљивих војних разлога. Западни савезници ће главни напад посветити југозападној Европи. Но, ова стратегијска логика у потпуности је препустила судбину источне и средње Европе Стаљину. Черчил је јасно наслућивао последице, али није могао ништа да учини. Жртве Црвене армије и стравичне патње совјетског народа омогућили су Стаљину да манипулише западним савезницима помоћу њихове гриже савести јер су њихови губици у поређењу са совјетскима били незнатни. Неколико историчара је, описујући успон Совјетског Савеза у суперсилу, с правом указало на победу код Стаљинграда као на темељ Стаљиновог успеха у Техерану.“

Ентони Бивор, Стаљинград, Београд 2023, 436.

„Черчилова замисао отварања другог европског фронта на Балкану дискредитована је у Техерану у децембру 1943. Постизањем договора да други европски фронт буде отворен у северној Француској у мају 1944. године.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 210.

Судбина Југославије након рата је одређена поделом интересних сфера међу великим силама.

„Америчка влада свесно је створила илузију да Југославија није препуштена Совјетима, већ аутономном покрету отпора нејасне политичке оријентације. […]

Сједињене Америчке Државе имале су и војних и политичких могућности да утичу на судбину Југославије, а Британија није. САД су водиле искључиву бригу о својим интересима а не о прокламованим начелима спољне политике. Требало је само сачувати привид демократије.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 154.

Под заједничким притиском Енглеске и СССР-а, маја 1944. је за новог председника владе изабран предратни бан хрватске бановине Иван Шубашић. На подстрек Британаца дошло је до споразума Тито-Шубашић, потписаног на Вису јуна 1944, којим је признат партизански покрет и најављена будућа заједничка влада. Тито је на Вис стигао 7. јуна британским ратним бродом из италијанског града Бари у који је дошао совјетским авионом. На том острву је био нови Титов штаб.

„Средином јуна 1944. дошло је на острву Вису до споразума између председника Националног комитета ослобођења Југославије и председника Краљевске владе (први споразум Тито-Шубашић). Основни ставови споразума (да Краљевска југословенска влада буде састављена од „напредних демократских елемената“ који нису компромитовани у борби против Народноослободилачког покрета; да организовано помаже народноослободилачку војску; да пристаје да питање монархије и државног уређења буде дефинитивно решено после ослобођења земље; да прихвата све тековине народноослободилачке борбе које је изражавао АВНОЈ; да одаје признање НОВЈ и осуђује издајнике „који су јавно или прикривено сарађивали са непријатељем; да позива целокупни народ да приступи јединицама НОВЈ) нису представљали само директан удар на покрет Д. Михаиловића већ и елиминисање старог центра власти који је персонификовало српско грађанство. На Вису је било одлучено да формирање јединствене владе буде извршено чим се за то буду постојали услови. Питање облика будуће владавине, из међународних и унутрашње-политичких обзира, није „покретано“. Истовремено, отпочињањем преговора Тито-Шубашић извршена је битна ревизија одлука АВНОЈ-а јер се преговарало са председником избегличке владе којој је АВНОЈ одузео легитимитет и оспорио право да представља народе Југославије у иностранству. Наведене промене у политичком курсу НОП-а правдане су вишеструком корисношћу, попут добијања савезничке помоћи неопходне у завршним војним операцијама, међународној подршци око граничних питања, легализацији промена које су извршене током ратних година и друго. Прихватање „политике компромиса“ значило је прилагођавање и уклапање НОП-а у интересе политике коју воде велике силе али и „гушење“ и одустајање од свих иницијатива, својствених аутентичној револуцији, које нису одговарале Москви и Лондону.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 40-41.

Након тога, под притиском Британаца, краљ је разрешио дужности Дражу Михаиловића.

„Јосип Броз Тито се августа 1944, уз сагласност Москве, сусрео у Напуљу с Винстоном Черчилом. Том приликом Черчил је захтевао да југословенски комунисти прекину грађански рат и „изјавом“ потврде да неће наметати комунизам и оружаном силом директно утицати на слободно изражавање воље становништва о будућем државно-правном уређењу (режиму) Југославије. […] Али Черчил није био једини који је, у договору са Совјетским Савезом, настојао да у завршним месецима рата обезбеди сопствене интересе на простору Југославије. У другој половини септембра 1944. Тито је са Виса тајно одлетео Москву. Тај политички потез, који је изненадио Британце, био је још један од узрока трајног неповерења Лондона и Вашингтона према Титу. У сусретима са Стаљином доминирале су две теме – будућа војна сарадња НОВЈ и Црвене армије на тлу Југославије и међународни положај Народноослободилачког покрета. На основу споразума са Стаљином Тито је прихватио да у борбама за ослобођење Југославије, под оперативном командом Црвене армије, узму учешће и бугарске јединице. Ту изнуђену сагласност Јосип Броз је сматрао интернационалистичком помоћи“ влади Отечественог фронта. Том приликом договорено је и да Црвена армија фиктивно затражи сагласност од НКОЈ-а за улазак на територију Југославије. Западни аналитичари су били свесни да сусрети са Стаљином, чији су се савети слушали а сугестије беспоговорно прихватале, имају дуготрајан утицај на друштвено-политичке процесе у Југославији и представљају део политичког механизма прихватања совјетских модела развоја. Истовремено, Титов боравак у Москви представљао је de facto међународно признање Народноослободилачког покрета и изведене револуционе смене власти.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 41-42.

Новим споразумом Тита и Шубашића 1. новембра 1944. године у Београду (где је Тито дошао са Виса након ослобођена Београда 20. октобра 1944. године) договорено је да АВНОЈ буде главно законодавно тело до избора. Договорено је и да краљ пренесе власт на намесништво које би владало до коначне одлуке о будућем облику владавине, што би се решило након избора. Образовањем привремене владе нове Демократске федеративне Југославије 7. марта укинут је паралелизам влада. Британија је тако покушавала компромисом да очува своје интересе у Југославији после рата, јер је сматрала да ће партизани сигурно победити, али се одмах после рата видело да је британска политика у Југославији поражена, јер се Југославија у потпуности подредила СССР-у.

„Недићева је влада трајала до почетка новембра 1944. када су Недић и министри у његовој влади евакуисани из Београда у Аустрију. Међутим, америчке војне власти су га после рата изручиле Југославији како би сведочио на суђењима у Београду. Американци су веровали да имају договор о изручењу Недића како би му могли судити Савезници. Но, југославенске власти одбиле су га вратити Савезницима и тако је 4. фебруара 1946. Недић пао (или је гурнут) с прозора једне београдске болнице.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 186. [цитат је прилагођен српском језику]