Током Хладног рата Латинска Америка је за САД била најважнија сировинска база и највеће тржиште за њихове индустријске производе. Било је очигледно да СССР своју моћ није у стању да пројектује даље од својих копнених суседа. Совјети су успоставили известан утицај само на Kуби. Латиноамериканци су развијали склоност да временом своје недаће идентификују са утицајем САД-а. На другој страни, администрације САД-а биле су склоне да стабилност у државама Латинске Америке остварују посредством војних диктатура. Тиме су сузбијали и евентуални долазак комуниста на власт у земљама са бројним сиромашним становништвом. За САД није био битан карактер тих диктатура, него само да се оне ослањају на подршку САД-а. Чиле је био прва земља којом је завладао марксиста демократским путем избора, а не револуцијом (како је био предвиђено марксистичком идеологијом). САД су се побринуле да се не задржи на власти, како Аљендеов Чиле не би постао пример другим државама.

„Најдраматичнији догађаји одиграли су се у Чилеу, земљи која је сматрана најстабилнијом демократијом Јужне Америке. Све је почело председничким изборима 1970. године, на којима је победу однео леви покрет Салвадора Аљендеа, лекара по образовању, чиме су гласачи показaли да реформе које је током 60-их спроводила влада хришћанских демократа нису биле довољне. Аљендеова влада је кренула у веома брзе и радикалне реформе, па су, већ у јануару 1971. национализоване банке, а током пролећа те године рудници и све индустрије које су оцењене као стратешке. Почела је и национализација предузећа која су била у америчком власништву, као и латифундија, што је значило крај моћи велепоседника у унутрашњости и поделу малих поседа сељацима. Резултати су били одлични, па је 1971. привредни раст износио чак 7,7%, због чега је многима изгледало као да је лева коалиција показала прави пут како променити латиноамеричка друштва. Био је то подстицај и да се реформе појачају у наредној, 1972. години, чиме је све више угрожавана некадашња елита, али и интереси САД-а. Као одговор на реформе, опозиција је покренула велике штрајкове који су паралисали земљу, организовала је блокаду институција, те је дошло и до економске кризе, а и насиље је постало све чешће. Изгледало је као да земља тоне у хаос. Наглашени антиамериканизам био је видљив и у спољној политици, па је Аљендеова влада покренула отварање према Куби, Кини, Источној Немачкој и Северном Вијетнаму, а врхунац дипломатских активности био је 1972. године, када је Аљенде посетио Кубу и СССР. У Вашингтону су расле тензије и почело је да се размишља о мерама којима би се стало на пут самосталној политици Чилеа. Уведене су прво економске санкције, затим неформални ембарго на кредите Светске банке, а касније и других банака које је требало да помажу развој Чилеа. Кад су последице тих санкција већ почеле да се осећају, Аљенде је појачао социјалне мере да би умирио незадовољство. Тако је, да би задовољио индустријске раднике, повећао плате и замрзнуо цене, што је довело до несташице, појаве црног тржишта, инфлације, и изношења капитала из земље. Инфлација је до 1973. стигла на 150%. ЦИА је помагала организовање штрајкова, а сталне демонстрације присталица и противника режима блокирале су улице, док су штрајкови парализовали земљу. Влада је покушавала да проблеме реши легалним путем у социјализам и уздржавала се од радикалних мера угушења протеста противника реформи. У том хаосу, група официра одлучила се на деловање. Државни удар је изведен 11. септембра 1973, а ваздушне снаге испалиле су ракету на председничку палату у центру Сантјага. Аљенде је изгубио живот током тих сукоба, а и данас се воде расправе да ли је извршио самоубиство или је био убијен. Вашингтон је одмах признао нову владу, на челу са генералом Аугустом Пиночеом. Кренула је брутална репресија против левичара, током које је емигрирало чак 250.000 Чилеанаца, а рачуна се да је било чак 11.000 „несталих“.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 363-364.

Године Аљендеове владавине биле су и године нестабилности у Чилеу. Социјалистичка влада је хтела да спроведе реформе како би побољшала положај сиромашних, а опозиција је настојала да све блокира. Цене су замрзнуте, а припадници националистичке позиције, који су поседовали фабрике, су престали да добављају производе продавницама, што је изазвало велику несташицу. Роба се набављала на црном тржишту где су цене скочиле још више него пре замрзавања. То је требало да остави слику безвлашћа и неспособности владе.

Државни удар у Чилеу био је главна вест на насловној страни сутрашњег броја београдског дневног листа Борба.

Че Гевара и Аљенде – различити путеви, слични исходи

За разлику од других земаља  континента, војска Чилеа се није мешала у политику све до те 1973. године. Чиле је био држава која се својим демократским поретком издвајала у односу на друге на континенту. Те 1973. године уведена је једна од најпознатијих националистичких тоталитарних диктатура. Донела је терор невиђен у историји Чилеа.

„У масовним хапшењима заточено је око сто хиљада политичких криваца, а многи су одмах поубијани, без суда и сведока. (…) На стотине хиљада Чилеанаца „нестаје“ или спас налази у бекству и емиграцији из земље.“

Триво Инђић, Револуције у Латинској Америци у двадесетом веку, у: Латинска Америка у двадесетом веку, Београд 1999, 87.

View this post on Instagram

Политичке околности су утицале на врло необичан дуел фудбалских репрезентација Чилеа и СССР-а у баражу за одлазак на Светско првенство 1974. године. Прва утакмица је одиграна у Москви, на стадиону који се звао по Лењину, иако је Чилеанцима било забрањено да напуштају земљу. У случају фудбалера направљен је изузетак, да би се оставио утисак нормалности, уз услов да не дају политичке изјаве, под претњо да ће у супротном последице сносити њихове породице. СССР је дочекао фудбалере из Чилеа, са којим је прекинуо дипломатске односе због пуча који се десио само 15 дана раније. Утакмица пред 60 хиљада гледалаца је завршена без голова, иако се очекивала победа домаћина. Након тога СССР није хтео на иде на реванш у Чилеу, јер се стадион користио као концентрациони логор за политичке затворенике (није било другог толико великог објекта где би могли да се сместе сви „државни непријатељи“), иако већина Чилеанаца није била свесна тога због медијске цензуре. Совјети су затражили да се утакмица одигра на неутралном терену, фудбалски савез Чилеа је предлагао да се игра у другом граду, али је влада Чилеа то одбила, инсистирајући на демонстрацији нормалности и надајући се победом над комунистичком државом. Коначну одлуку донела је Светска фудбалска федерација – ФИФА.

Репрезентација СССР-а није пристала да дође на утакмицу. Фифу су писмом обавестили да „Из моралних разлога, Совјети у овом тренутку не могу да играју на стадиону Сантјаго, попрсканом крвљу чилеанских патриота“. Фифа је утакмица регистровала резултатом 2:0 за Чиле, али је ипак организовала да се одигра!

Следеће 1974. године на светском првенству Чиле се састао са још једном комунистичком државом – Источном Немачком, иако су и они претили да због Чиле неће играти на првенству (заједно са Пољском и Бугарском). Првенство се играло у Западној Немачкој. Чиле тамо није остварио ниједну победу, као ни на преостала два светска првенства на којима је учествовао до краја века. СССР је пропустио и наредно светско и наредна два европска првенства. На Националном стадиону у Сантјагу још увек се игра фудбал, ту је домаћин репрезентација Чилеа, а на стадиону се одржавају и концерти. Део једне трибине је остављен онаквим какав је био тада, уз поруку „Народ без сећања је народ без будућности.“

Диктатура генерала Пиночеа је потрајала много дуже од Аљендеове социјалистичке демократије.

„Случај Чилеа је био типичан, поготово ако се анализира брзина којом је диктатура губила ауторитет. Наиме, Пиночеова власт је 1980. године изгледала као да је на врхунцу, а онда је, већ 1981, све кренуло низбрдо. Рецесија је трезнила људе. Од јуна до октобра 1983, одржавале су се демонстрације које су окупљале све више људи. У августу је Пиноче био приморан да отвори дијалог са опозицијом, али је средином новембра дошло до великих манифестација, у којима је само у главном граду Сантијагу на улице изашло пола милиона људи.

Међутим, испоставило се да губитак легитимитета не значи и аутоматски пад режима. Тек је у октобру 1988. организован референдум на коме је постављено питање да ли Пиноче треба да остане на власти и следећих осам година. Негативан одговор је заокружило 54% гласача. Избори су одржани 1990, а победу је однео представник хришћанских демократа Патрисио Аилвин, на челу широке коалиције која се звала Консентрасион. Пиноче је остао на челу војске до 1998, као стална претња демократији. И кад је с тог места одступио (у својој 82. години), добио је [по уставу] звање доживотног сенатора, чиме је себи прибавио имунитет, али и могућност да стави вето на владине законе. Иако се крио иза имунитета у својој земљи, ухапшен је у Великој Британији 1998, и то по потерници Шпаније због злочина над шпанским грађанима током његове 17 година дуге диктатуре. После низа дипломатских перипетија, Британија је вратила Пиночеа у Чиле, с образложењем да није ментално способан да прати суђење. Председник је формирао Ретигову комисију за истину и помирење, која се бавила утврђивањем злочина Пиночеовог режима и која је радила од 1990. до 1991. Комисија је утврдила да је убијено 3.428 лица, укључујући и нестале. Покренути су судски поступци против полицијских званичника, а њих 67 је осуђено.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 384-385.

Пиноче је умро 2006. године. О његовој власти грађани су се једини пут изјаснили 5. октобра 1988. године, након 15 година његове диктатуре. Диктатор је смењен на референдуму.

О војном преврату 1973. говори и документарни филм Сантјаго, Италија (2018), а о смени режима Пиночеа играни филм Не (2012).