„Ја сам хтео српском народу да изнесем слику: шта му је донела српска револуција, а у исто време да му покажем: шта је имао па изгубио, а шта је могaо добити па није добио у свом државном развитку. Тиме сам хтео да побудим оне људе из народа, који имају обичај да мисле – да промисле мало и да виде да „слобода и јединство“ српског народа не значи никако: да место паше дође „кнез“ место муселима начелник и капетан, место кадије – судије и т.д. као што је замишљао српско ослобођење још уставобранитељ Петронијевић, већ да под тим ваља разумевати потпуно ослобођење од власти и тираније, од умног и материјалног ропства.

Ја сам хтео поглавит да кажем шта ваља тражити у српском ослобођењу – а како се то налази? У томе се сигурно неће многи слагати ни са тим општим начелима, што сам их ја овде изреко. – При свем том ја и то сматрам као добит што ће моје мисли изазвати многе, да сами размишљају том предмету, а може бити и да обарају моје назоре…“

Написао је Светозар Марковић у предговору Србије на Истоку, објављене 1872. године у Новом Саду, тада изван Србије, јер га је у престоном Београду ограничавала цензура, односно страх штампара да се не замери властима (па је спорно било и помињање Карађорђа, иако у негативном контексту). У овој књизи је Светозар Марковић анализи политичке ситуације и предлогу потребних промена претпоставио анализу историјског развитка који је довео до тренутне ситуације. То је знатно бољи део размишљања Светозара Марковића у овој књизи објављеног.

Политичко-друштвени преврат који је учинила српска револуција

„Преврат што га је учинила револуција у српском народу тако је огроман да ми данас управо не можемо ни да представимо његов прави значај. Није ту било само поделе турског државног земљишта, нити промена владе, већ је ту збрисана цела једна нерадна класа људи која је живела сасвим другим животом, говорила другим језиком, веровала другу веру, а сматрала српски народ као своје имање.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 35.

Узрок пропасти демократског начела у првој српској држави

„Али непрекидно ратовање са Турцима давало је велику важност господарима и војводама, који су се истакли у први мах као вођи у рату. Обогативши се пљачком у рату, они су могли да издржавају своје момке, који су били једина коњаничка сила у тадашњој Србији. Овакви људи, разуме се, за сво време ратовања остали су природне старешине у свом крају, а у мирно време они су имали најјачи уплив на све управне послове. Избор кнезова у општини и чланова у магистратима био је у њиховим рукама. На скупштинама народним управо су само они и долазили и други знатнији људи у народу с којима су старешине живеле у пријатељству. На скупштинама је управо решавала сила, а не разлог. Сила ова готово се напред знала, према томе који војвода с којим стоји у пријатељству, али неки пут решавало се на скупштини просто тиме ко је довео више момака, као на пример што је вожд довео у Смедерево.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 54-55.

„У Србији, дакле, ратовањем развила се клица за један привилегисан сталеж, као што се развила у сличним приликама код свију народа. Ова клица могла је бити угушена или развитком демократских начела, као што су била у основу прве организације совјета и магистрата, или развитком монархичне власти, – уништењем једног привилегисаног сталежа једном породицом. У Србији се тада пошло последњим путем.

У томе је цео смисао борбе између великаша и вожда. Ни једна ни друга страна у тој борби нису представљале начело слободе против апсолутизма, или право народа против права појединих личности. То је била борба власти против власти. Свака је страна тражила да осигура своје право на власт. Такође је сасвим погрешно називати ту борбу борбом совјета против вожда, и обратно.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 56.

Други српски устанак и почетак нове српске државе

„Прва српска држава створена је устанком народа. За 2 године Србија је очишћена од спахија турских власти и од свију турских суграђана; ђумруци и скеле, административна и судска управа, све је то прешло одмах у српске руке.

Држава од 1815. г. постала је сасвим на други начин. Управо после мира што га је кнез Милош учинио са Марашли Али-пашом, Србија је још остала турски пашалук у коме је само српском народу дата нека самоуправа, наиме кнезу Милошу поверена непосредна управа над народом: као скупљање пореза и суђење. Па и овде још су се Турци врло често мешали. Управо 20 година после првог устанка Србија је једнако, не само по форми но и у самој ствари, била турски пашалук. Спахилуци и тимари постојали су још, и Турци су купили са њих приходе све до 1833. Црквена добра узео је кнез Милош под закуп, па је исплаћивао паши у новцу, што су пре Турци узимали. Тако исто је било са скелама и ђумруцима. Народ је кулучио војводама место турским спахијама; разуме се, ту није било толико насиља колико под Турцима, али, свакојако, народ је био раја, а кнез Милош оборкнез. У то време народ је чинио све измете турским властима, где год су оне постојале, а постојале су у свима нахијама. Управо својим преговорима кнез је једно по једно право преносио од Турака на себе. Ово га је страшно уздизало над осталим народом. То је узрок што је кнез Милош још 1817. скупштином признат за наследног владара у Србији, далеко пре но што је Србија призната од Турске као нешто више од обичног пашалука. И кад су доцније Турци и Русија признале и ујамчиле независност српске државе и турске власти сасвим оставиле Србију, Милош је дуго време већ био фактичан неограничен владар.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 66-67.

Образовање нове српске државе

„Ми наводимо ове повластице које су задобили Срби у почетку првог устанка, па се нису с њима задовољили, већ продужили рат, ради упоређења са повластицама од 1813. г. Из овог упоређења види се како је страшан утицај имао пораз од 1813. г. на дух српског народа. Српски народ није сада смео ни да помисли да није цару покоран, да није права раја, а камоли још да завојшти на султана и да ствара српску једину и независну државу. Српски народ задовољио се сада најмањим повластицама; управо, задовољио се само тиме да му поједини насилници, но мимо „законих“ захтевања турске власти не чине зулум, да добија српске управљаче за непосредну власт место турских. Од ових управљача, од њихове снаге и умешности, управо је зависило како ће се поделити власт између Срба и Турака у београдском пашалуку. Тако исто од личних својстава старешина зависило је како ћe они поделити власт између себе.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 69-70.

Борба око власти

„Кнез Милош био је у ствари вођа српског народа. Народ је имао највише вере да га он може сачувати од насиља својом вештином и познанством са турским власницима. Турци опет признавали су њему главног старешину с тога, што је он био најспособнији да одржи поредак у народу и сачува мир у земљи султановој. Свакојако главна његова снага било је поштовање што га је имао код Турака. То поштовање давало му је материјалну власт и богатство, а у исто време поштовање и покорност народа. Отуда је дошло да су све војводе, које су хтеле да поделе власт с Милошем, тежиле поглавито да задобију поштовање код Турака. Све су војводе клеветале један другог код паше, како овај или онај њихов противник „спрема бунт против султана.“ У исто време сваки се старао да се покаже што услужнији, кад год би се појавио какав покрет у народу, који би се могао превратити у буну против Турака. Тако су Молер и владика Никшић пањкали на Милоша код паше, што није хтео да покупи оружје од народа, само да би их паша поставио на место Милоша. Тако је Милош предао Турцима кнеза Симу Марковића, капетана Драгића и Живка Чолака, што су спремали буну против Турака; тако је погинуо и Карађорђе, кад је спремао са грчким Хетеристима бунт против целе турске царевине. Тако су радили и сви доцнији великаши и саветници, који су се грабили око власти.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 70-71.

„Писци који су описивали борбу између кнеза Милоша и српских великаша оног доба схватили cy је већином неправилно, као год и борбу „господара“ и врховног вожда у првом устанку. Једни су тврдили да кнез Милош оличава борбу народа против великаша. Други, опет, веле да су великаши представници закона против самовоље, дакле заштитници народа против тираније, нарочито кад су почели носити назив „уставобранитељи“.

У ствари је то била борба око власти, где ни једна ни друга страна није представљала народ, вeћ свака тежила да господари над народом. Сви су они имали једнак положај спрам народа и спрам Турака. Интереси њихови ишли су донекле ca интересима народним. Ниједан од њих није смео сасвим напустити самосталност српског народа, јер кад би Турци повратили своје старо господарство, они више не би били господари, већ би постали раја, као што су и били, или би изгинули. Али у самосталној српској земљи сваки је од њих тежио да захвати што већу власт. А у тој борби они су се сви служили једним оружјем: час су се ослањали на Турску, час на Русију, а час на народни устанак.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 72-73.

Утврђивање монархичне државе

Кнез Милош је повластице од Турака задобио поткупљивањем Турака, народне паре није користио само за стицање народних права, него и ради обезбеђивања наследне власти над народом, чему је чак дао предност.

„Да се та куповина састојала само у новцима, о томе не би било вредно ни говорити. Била је ту друга, далеко скупља цена но сви новци, који су издати за подмићивање турских чиновника.

Да би могао задобити доста новаца кнезу Милошу ваљало је да уклони или омаловажи све оне старешине, који су се у борби с Турцима сами стали као старешине, да на место њих постави свуда своје чиновнике, који су били његове присталице и добијали плату из „народне“ т. ј. његове касе. То је био главни узрок што се у Србији започела бирократска централизација власти и оно пандурско уверење српских чиновника, које је трајало дуго и дуго у Србији (а већином и сада траје), а то је: да су чиновници сматрали себе као слуге кнежеве и ситне господарчиће над народом, а не као раднике, општих, народних послова.

Осим споменуте плате, Србија је платила за наследну кнежевску власт и својом народном политиком. У то време у Турској била је буна за буном у разним провинцијама. Ништа за Србију није било корисније него да се Турска у Европи поцепа на неколико државица, као што су хтели Али-паша у Јањини, Хусеин-капетан у Босни, све сувременици Милошеви. Али српска политика не само да није ишла на руку овим бунтовницима већ, сасвим напротив, кнез Милош помогао jе caветима и новцем да се ове буне угуше.

Једном речи, кнезу Милошу било је нужно да покаже не само да је он потпуни господар над српским народом, да је неизмерно богат и издашан, већ и да је потпуно „лојалан“ поданик и да му се сме поверити царска раја, и тек тада могао је добити берат од 1830. г. којим се признаје за наследног кнеза у Србији.

Овај знаменити берат дошао је заједно са хатишерифом у коме су се признавала права српском народу, па између осталих права признавало му се и то да је Милош Обреновић, по гласу берата, наследан у достојанству баш-кнеза у Србији.

Ово ново „право“ српског народа имало је одсудан значај за цео државни развитак нове српске државе. Кнез Милош био је пре тога у два маха (1817. и 1826. г.) у народним скупштинама изабран за наследног кнеза у Србији. Али сам тај избор показује да је народ извор власти. Народ са патријархалним појмовима могао је врло лако поверити једном старешини управу над целом земљом „на бога и на душу“; али што народ да, то народ може и одузети. Зато су сви владари тежили вазда да народ заборави откуда је поникла нова власт. У католичким монархијама западне Европе, где монархична владавина траје одавна, владари доводе своје право од бога. Бог се сматра као извор власти, па је у незапамћена времена излио своју милост на једну породицу. У Србији то није могло да буде, али је турски султан заменио католичког бога. Овај нови извор власти био је утолико бољи од онога католичких владара што је султан могао фактичном силом принудити сваког да се покори његовом изабранику.

У берату султан није потврђивао избор српског народа, већ је давао кнезу Милошу и његовој породици Србију као поклон за његове личне врлине. Он је постављен за кнеза једино по царској милости. Кад се одузму све китњасте фразе из хатишерифа и берата, свакојако остаје то да је Турска одредила државну форму српском народу, и то форму монархичну. Својим бератом султан је закраћивао српском народу право да без његове воље бира и мења владаре, а камоли форму владе.

Није чудо, после тога, што су српски великаши похитали да се стрпају барем у хатишериф кад нису могли сви да добију берат. Наше публицисте, а особито из либералне партије, сматрају као највеће издајство народних интереса што су совјетници и изинтригирали да се најпре у хатишериф од 1830. г., а доцније у устав, уметне тачка да се совјетници не могу збацити док се не суде код Порте. У ствари, совјетници су радили исто што и кнез Милош. Они су такође увиђали да је сигурније сматрати за извор власти султана, а не покорни и утучени српски народ, а још мање његовог самовољног кнеза. Коме је власт цељ, тај „природно“ тежи да му власт буде, ако не сасвим, а оно бар од чести „по божијој милости“, а што се мање може по ма чијој људској вољи.

Хатишериф и берат из 1830. г. били су самртни ударац за српску револуцију. Борба за ослобођење и јединство целог српског народа, па и сама мисао о том, била је сасвим остављена. Место тога, у Србији се започиње уређење монархичне државе.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 80-83.

Настанак партијаштва

Владари су се смењивали, а грађани делили као присталице једне или друге династије. Пошто се државна служба губила са превратима на престолу, неки су закључили да су најкориснији они што могу бити добри свакој власти, они што су продавали осећања и савест, јер се способност човека мерила тиме колико је признат од власти.

„Партајске борбе и интриге пањкање и шпијунисање, што се започеше у горњим слојевима продреше у народ и тамо ухватше дубока корена. (…) Партајска поцепаност и партајска мржња у свакидањем животу напослетку тако преоте мах, да је народ у својој невољи зактевао на Петровској скупштини: „да се укине партајство“.“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 94-95.

Демократизација друштва путем нових револуција широм Балкана

Након што је објаснио како је у новој српској држави учвршћен монархијски поредак, Светозар Марковић је Србију на Истоку закључио предлогом како да Србија надокнади пропуштену прилику за успостављањем демократског устројства. Неопходним је сматрао нове револуције, али свуда где живи српски народ, који би се повезао са осталим балканским народима у рушењу свих монархија које су спречавале демократизацију на принципима самоуправе. Инспиратор оснивача Народне радикалне странке имао је визију југословенске државе, коју је замишљао као ширу балканску конфедерацију. Зачетник социјалистичких идеја у Србији је писао о револуцији у којој би класно било повезано са националним. Немачки и италијански национални романтизам је надоградио социјалистичком бригом за подређен радни народ, надградивши и хтења српске омладине која је захтевала слободу и спољашњу и унутрашњу. Марковићева идеја револуционарног слома балканских царстава оствариће се са Југославијом, реалнијом од Марковићеве балканске конфедерације.

„Српска монархија, без сваке сумње, играла је врло важну улогу у животу српског народа. Уништивши совјетничку олигархију, она је уништила мешање турске и страних држава у српске домаће послове; она је основала независну српску политику; под њеном владом Србија је подигла своју војничку силу и опрему и задобила политичку важност на Балканском полуострву. Тиме је српска монархија завршила своју улогу. Сваки даљи покушај њен да се одржи као владајући систем у новој српској држави, то би био покушај управљен против слободе и напретка српског народа.

Српски народ у турској царевини једва да броји више од два и по милиона. И две династије хоће да поделе између себе тај мали број људи! Али рецимо да Србија, као моћнија држава, одржи превагу и она управо присаједини себи остале српске земље, какву будућност има таква мала државица?

Балканско је полуострво мозаик од различитих народа. Највећи су бројем Бугари; затим долазе Срби и Грци скоро подједнако, затим Турци, Арнаути и Цинцари. Који ће од тих народа пристати да се „анексира“ српској монархији? Па рецимо да српска монархија задобије у своју државу и остале Србе који живе у Аустро-Угарској, па и то је тек мала краљевина од 5 милиона! Може ли таква држава да присаједини себи више од 10 милиона других народности? Па то би било нешто сасвим налик на данашњу Аустрију или Угарску, што, по тврђењу самих српских државника, не може да постоји! Је ли вредно да се српски народ бори за такву бесмислицу само зато што су неки српски државници добили вољу да мајмунишу Кавуру или Бизмарку?

Не! не! Србија не сме бити жртвована интересу једне породице или боље интересима неколико властољубаца. Српски народ нема другог изласка до револуције на Балканском полуострву; револуције која би завршила уништењем свију држава што данас смећу да ти народи не могу да се сједине као слободни људи и равноправни радници; као савез општина, жупанија, држава, како им најудесније буде.

Државна снага којом располаже данас Србија припада српском народу што у њој живи. Српски народ не може корисније за себе употребити ту снагу но да произведе потпуну револуцију у Турској и да помоћу револуције изврши потпуно ослобођене своје и друге угнетене браће.

Хоће ли српски народ разумети тај свој задатак?“

Светозар Марковић, Србија на Истоку, Нови Сад 1972, 159-160.