„Узвишени град Венеција, једини данашњи дом слободе, мира и правде, једино уточиште добрих људи, једина лука у коју се могу склонити олујом бацани и тиранијом прогоњени бродови оних који траже добар живот. Град богат златом, али још богатији славом, моћан по делима, али још моћнији по врлини, изграђен на чврстом мермеру, али који почива на још чвршћим темељима слоге и хармоније, окружен сланим таласима, али заштићен још бољим саветима.“

Франческо Петрарка, Писма старости

Венеција је историјски најзначајнији град на Јадранском мору. Захваљујући поморству и трговини, развила се у поморску републику са великим поседима у источном Средоземљу. Тај град, који је опстао као град – држава више од миленијума, настао је од острваца (њиховим повезивањем мостовима и насипањем) на којима су првобитно живели рибари и солари (со је у средњем веку имала још већи значај, јер је служила за конзервирање хране), а којима су се касније прикључили људи који су бежали од упада варвара на Апенинско полуострво. Верује се да је Венеција основана у подне 25. марта 421. године. Венецију симболише крилати лав, знак Светог Марка, чије су мошти са истока пренете у Венецију (када су их венецијански трговци 828. године украли из Александрије).

У почетку је Венеција вековима била остатак византијске власти на Апенинском полуострву. Почетком другог миленијума наше ере је стекла независност између ослабелог источног (Византије) и западног (Римско-немачког) царства и обогатила се као посредник у трговини.

„У трговински промет у Ромеји [Источном римском царству – Византији] био је укључен велик број бродова и трговаца. Повластице које су Млечани били стекли помажући византијским царевима против Нормана пружале су им преференцијални третман. Наиме, Златном булом из 1082. године ослобођени су свих накнада у већини градова. Чак су и домаћи грчки становници плаћали 10 посто, док Млечани нису плаћали ништа. Та конкурентска предност гарантовала је Млечанима добит, будући да су д‌еловали на успостављеним тржиштима на којима су цене одређивали трошкови домаћих трговаца који су плаћали порезе од којих су Млечани били изузети.

[…]

За зачинима као што су бибер, цимет, каранфилић, мушкатни орашчић и ђумбир владала је тада и већа потражња него данас, нарочито као зачинима за месо у раздобљу с мало расхладних могућности. Европљани у Немачкој, Фландрији и Енглеској могли су куповати више зачина да задовоље свој укус за врло зачињеном храном јер су производили више робе која се тражила на Истоку, као што су сребро, бакар и вунена тканина. Италијани, који су у тој робној размјни били посредници, профитирали су јер су припадали „развојној привредној грани“ тринаестог века.“

Frederic Chapier Lane, Povijest Mletačke republike, Zagreb 2007, 83, 86. [цитат је прилагођен српском језику]

Због своје економске снаге и унутрашње организације Венеција је успела да одржи своју независност, води ратове и активну спољну политику. Била је аристократска република, на челу са дуждом који је имао доживотну власт.

„Умнажање изабраних службеника у већима, флотама и управним телима било је основни део трансформације Венеције из војводства у комуну, то јест из монархијског облика владавине у врсту коју је најбоље назвати аристократском. То је омогућило запошљавање отприлике 500 људи на управним положајима и њихово гласање у разним већима (укупног становништва од око 100 000). Они који су активно учествовали у власти били су припадници стотињак различитих породица, од којих се њих 20 до 50 могло сматрати великима. Оне су имале и трговачко и богатство у некретнинама те су се могле поносити прецима који су даривали цркве и држали високе положаје као што је положај дуждева саветника, критског војводе, баила у Цариграду [врло моћан и одговоран положај, који је обједињавао функције месног управитеља, трговачког конзула и амбасадора код цара који је владао Цариградом], врховног заповедника мора или чак млетачкога дужда. Иако се исти човјек није могао дуго задржати и на једном од тих положаја, осим на положају дужда, многи од њих најприје су обављали једну, а потом другу високу службу. На тај је начин скупина водећих људи ротирала кроз такве положаје и кроз битна дипломатска посланства у иноземству или пак кроз посебна поверенства код куће. Дужд се није могао успешно супротставити вољи те скупине, али су многи дуждеви били у тој скупини најутицајнији појединци и обликовали су њихову вољу. Ти су вође свој положај дуговали способности да заслуже поверење стотина људи који су створили Велико веће.

Називање млетачке владавине из средине тринаестог века аристократијом класификује је као облик владавине неколицине, који се разликује и од владавине многих и од владавине једнога. У том смислу могло би се такву владавину назвати и олигархијом. Међутим, кад је реч о Венецији, термин „олигархија“ обично се користи за означивање контроле мање скупине унутар аристократије, која обично подразумијева да та мала скупина влада угњетавачки. Термин аристократија упућује на владавину укупног племства, упућујући истовремено позитивну претпоставку да је реч о оном делу становништвa које је најспособније добро владати. До које су мере они у пракси владали у интересу целе заједнице или су пак пазили само на властиту корист, показаће историја Републике.“

Frederic Chapier Lane, Povijest Mletačke republike, Zagreb 2007, 120. [цитат је прилагођен српском језику]

Венеција је била мање оптерећена унутрашњим политичким борбама од својих конкурената у северној Италији. Главни конкуренти Венеције у трговини са истоком били су италијански градови Ђенова и Пиза.

„Супарништво између Венеције и Ђенове прије 1250. године било је потиснуто заједничким страхом од Пижана, који су за Млечане били опаснији у Ромеји [Источном римском царству – Византији], а за Ђеновљане на западном Средоземљу. Пиза је била посве гибелинска, то јест подржавала је немачке цареве против папе. Ђенова је била углавном гвелфска, односно на страни папе као што је била и Венеција средином века. Након што је гибелинска странка широм Италије ослабила због пораза и смрти Фридриха II. године 1250, Пиза је за Млечане несумњиво постала бригом другога реда, док им је Ђенова постајала све жешћи трговачки супарник. У ратовима који су уследили добит јест била у питању, али су се ратови више градили на мржњи и таштини него на привредним разлозима.“

Frederic Chapier Lane, Povijest Mletačke republike, Zagreb 2007, 56. [цитат је прилагођен српском језику]

Прекретницу у развоју Венеције представљао је Четврти крсташки рат (1204) који је, финансиран од млетачког дужда, завршен освајањем Цариграда (који су Венецијанци опљачкали, а пленом украсили свој град), и венецијанским овладавањем византијских поседа у Егејском, Јонском и Средоземном мору и деловима Цариграда, односно са три осмине територије Византијског царства.

„Уследила су три дана клања, пљачке, силовања и оскрњавања. Цркве и куће посве су опљачкане. […] Четири бронзана коња, који су некада стајала на врху славолука у Риму, потом изнад тркаћег стадиона у Цариграду, а данас стоје испред Светог Марка, сведоче о доброму млетачком одабиру свог уд‌ела у ратном плену.“

Frederic Chapier Lane, Povijest Mletačke republike, Zagreb 2007, 56. [цитат је прилагођен српском језику]

Са пута до Палестине крсташи су најпре скренули у освајање католичког Задра (1202), тада најбогатијег града на источној обали Јадрана. Јадранску обалу је Венеција од почетка 11. века освајала од Византије, Хрвата и Мађара (од 12. века). Запосела ју је коначно почетком 15. века (1409-1420), када је Далмацију купила од краља Мађарске Ладислава Напуљског, који је имао проблеме да задржи престо у борби са конкурентом.

„Као мало која земља, источна јадранска обала сачувала је снажан млетачки печат. Разлог је лако докучити. Далмација је била најнужнији дио млетачког империја и пријеко потребан увјет поморске превласти Републике. Њезина је обала нудила изврсне луке у којима се могло пристати по вољи, драгоцјена и сигурна одморишта за флоту града светог Марка. С друге стране, међу њезиним грубим и ратоборним становништвом Венеција је регрутирала одличне војнике, оне Славене чија успомена још и данас живи у граду на лагунама. Била је то, исто тако, прва од свих покрајина коју је град освојио. Већ почетком 11. стољећа, као што смо вид‌јели, титулу далматинског војводе. Отада је Венеција енергично и упорно захтијевала и бранила право посједовања Далмације против свих који су јој га оспоравали, најприје против амбиција Хрвата, а затим против Угара, који су јој средином 14. стољећа успјели за тренутак отети земљу. Но од почетка 15. стољећа Венеција се учврстила као коначна господарица Далмације. Иако је много пута морала одбијати турске нападе, почетком 18. стољећа, након Карловачког и Пожаревачког мира, посједовала је читаву обалу с отоцима све до ушћа Неретве, те и ниже од њега. Премда је Дубровник привидно задржао неовисност, Котор је стварно дошао под млетачки протекторат. За све вријеме свога трајања, Република је љубоморно чувала Далмацију у својој власти. Још и данас дуж читаве далматинске обале посвуда можемо пронаћи живо сјећање на четири стољећа непрекинуте доминације.

Међу толиким споменицима које краси слика лава светог Марка на први је поглед уочљива важност обрамбених радова. Читава је покрајина начичкана утврдама, осјећамо да смо у крајини, увијек на удару непријатеља. На горњем току Крке налази се живописна книнска утврда, а поносна тврђава Клис брани пријелаз којим се спушта у сплитско поље. И на обали сваки градић брани утврда: три су тврдаве окруниле висове испод којих спава Шибеник, дворац Camerlengo из 15. стољећа штити прилазе Трогиру, Будва, Бар и други градови чувају рушевине мочних млетачких тврдава. Посвуда су велики војни инжењери Републике оставили спомен на своју вјештину и умијеће. Задар са својим вратима од мора и вратима од копна, чијим аркадама доминира лав светог Марка, још увијек одзвања именом славног Санмикелија.

Затим су ту цркве, попут шибенске катедрале, која је у 15. стољећу започета у готичком стилу, а завршава се заобљеним линијама и куполом у стилу млетачке ренесансе 16. стољећа. Ту су дражесне палаче с елегантним прозорима, које у Перасту, Корчули и другд‌је подсјећају на палаче у Венецији, затим лијепа ложа коју је на Хвару саградио Санмикели. Са својим поносним древним зидинама посебно су живописни сви градови који наликују на малене Венеције: Корчула са својим кулама, уским улицама с низом палача и високом катедралом, Трогир с бедемима, вратима које краси млетачки лав и великим тргом потпуно млетачког изгледа, с катедралом и високим звоником уз њу, готичким палачама и ложом с гранитним ступовима, у којој огроман у својој слави краљује лав светог Марка, па Задар, чији Трг пет бунара подсјећа на млетачки цампо. Напосљетку, ту је Дубровник, који као да је граден по узору на своју моћну сусједу. Са својим старим готичким самостанима, кнежевим двором с импозантним тријемом и елегантним двориштем, са својим сложеним и дражесним чесмама, Плацом и дугачким Страдуном с низом патрицијских кућа, закриљен масивним бедемима, Дубровник изгледа попут неке друге Венеције, једва мање заводљиве. Дуж читаве далматинске обале непрестано се намеће јединствена и славна успомена на моћни град који се, с правом, прогласио краљицом Јадрана.

Међутим, иако је дуги низ стољећа Венеција готово обликовала Далмацију на своју слику, треба рећи да је Далмацијом истодобно владала на најсебичнији начин. Читава њезина политика ограничила се на то да земљу чврсто заузме, да је брижно и љубоморно чува и спријечи друге да се у њој учврсте, те да одржава раздор меду житељима како би их сигурније држала у покорности. Као практични људи, Млечани су у Далмацији много више мислили на своје интересе него на добро својих поданика. Никада нису учинили ништа за развој материјалног благостања земље, ништа за трговину нити за цесте. По планинама су сјекли шуме да би се опскрбили колцима за градњу палача и дрвом за бродоградњу. На обали су настојали уништити сваки град који би им могао конкурирати. Венеција није тражила ништа више него да покрајина буде мирна и да се редовито плаћају порези. Владала је Далмацијом за своју властиту корист, а премда је крајем 18. стољећа ова покрајина била, по једном компетентном свједочењу, изузетно запуштена и сиромашна као мало која друга земља, Република се за то уопће није бринула. Довољно јој је било то да је Далмацију учинила овисном и продужетком Венеције. Држала ју је тако чврсто у шаци да још и данас путник заборавља што је све покрајина претрпјела под влашћу Сињорије и диви се тек резултату моћне млетачке политике.“

Charles Diehl, Mletačka republika, Zagreb 2006, 156-158.

Идентитет Далмације

Након пропасти Византије (1453), Венеција је поседе у источном Медитерану бранила од Турака. У години битке код Лепанта (1571) изгубила је Кипар (освојен крајем 15. века), у Кандијском рату (1645-1669) Крит, на крају Морејског рата (1684-1699), миром у Сремским Карловцима (1699), добила је унутрашњост Далмације и Пелопонез, који је изгубила у свом последњем рату против Османлија (1714-1718), који је завршен миром у Пожаревцу. Укупно је против Турака водила 11 ратова или сличних сукоба, од којих 7 на Јадранском мору.

„Погледајмо колико су они трајали: вођена су три дуга рата са жестоким сукобима (16 година од 1463. до 1479, 24 године од 1645. до 1669, 15 година од 1684. до 1699) и четири релативно краћа сукоба која су трајала три до четири године. Раздобља мира се продужавају са 20 (1479-1499) на 30-35 година (1502-1537, 1540-1570), да би досегла 72 године између XVI и XVIII века, а затим драстично спала на 15 година, током два примирја (1669-1684. и 1699-1714), док је последње било најдуже, 79 година, у XVIII веку (1718-1797).“

Еђидио Иветић, Граница на Медитерану – Источни Јадран између Италије и јужнословенског света од XVIII до XX века, Архипелаг, Београд, 2015, 38.

Власт Венеције над Далмацијом, која је потрајала до краја 18. века била је стабилна, са ретким устанцима и заверама које би је могле угрозити.

„Венеција је Дубровнику пружала потребну заштиту од оближњих словенских кнежева те се њиме користила као главном млетачком поморском базом на доњем Јадрану. Задар је пак био бунтован јер је тамошња д‌елатна племићка струја више желела власт угарског краља, под којим се Задар могао надати да ће постати супарником Венеције у примању робе с Истока коју су, ради дистрибуције у северној Италији, довозили не само Задрани већ и Пижани, Ђеновљани и други.“

Frederic Chapier Lane, Povijest Mletačke republike, Zagreb 2007, 78-79. [цитат је прилагођен српском језику]

За Млечане није било нимало лако одржати власт над тим огромним и удаљеним територијама. Пловидба од Венеције до Цариграда је трајала шест недеља. Уз то је морала да брани и територије на копну од Хабзбурга, за које су у Далмацији ратовали и словенски ускоци, који су упадали на територију Венеције, па после пљачкања бежали назад преко границе.

„Монархија је била најчешћи облик владавине у Европи у 18. веку, али нас Уједињене покрајине Низоземске и Швајцарска опомињу да није био и једини. Према томе, нећемо се изненадити када међу другоразредним силама нађемо још једну олигархију, Венецију. Најспокојнија република успела је да се одржи на северној далматинској обали Јадранског мора и на јонским острвима између Италије и Грчке, пре свега зато што је Турска била заузета на другим местима. Крајем 18. века сваке године је обнављала свечаности некадашње моћи, венчавајући свог дужда за море које више није било пролаз за богатство већ се претворило у арену где су венецијанске галије и трговце вребале разне опасности. Иако више није била охоли град из прошлих времена, Венеција је користила свој негдашњи углед и своје познато дипломатско умеће да одржи слику о сопственом утицају на догађаје у Италији и на Средоземљу.“

Френклин Форд, Европа у доба револуција, Београд 2005, 69.

„Након честих турских ратова, Венеција је 1718-1797. уживала у миру Јадранског мора који је одговарао њеним економским потребама и очувању преосталих пословних упоришта. Зато је одлучила да остане неутрална у наставку италијанских ратова. Њено искуство из Другог морејског рата постало је нека врста противтеже поразу и понижењу. Упоредно с губитком територија некадашње важности, Венеција је у нову епоху унела знање, искуство и богатства претходних времена.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 164.

Своју моћ Венеција је базирала на снази привреде (поморство, поморско осигурање, текстилна производња, банкарство). Имала је монопол у трговини зачинима и луксузним добрима са Истоком. Моћ Венеције је почела да опада након открића Америке и директне поморске везе са Индијом, чиме слаби значај Венеције као посредника у трговини са Истоком. Уместо Средоземља, центар светске трговине преселио се на Атлантик.

Постојање Млетачке републике окончао је Наполеон 1797. године. Најпре је препуштена Аустрији (Кампоформијски мир), затим се привремено налазила у саставу Француске (1805-1815) а после коначног слома Наполеона је враћена Хабзбуршкој монархији, у чијем саставу је остала (изузев кратког периода независности током револуције 1848/9. године) до припајања новонасталој уједињеној Италији (1866).

---