Сусрет Европљана и америчких староседелаца омогућио је и велику размену биљака и животиња. Из Америке у Европу су стигли кромпир, кукуруз, пасуљ, паприка, парадајз, краставац, тиква, сунцокрет, кикирики, лешник, кестен, какао, ванила, дуван, јагода, малина, купина, ћурке, памук… О новим биљкама се мало знало, па се за дуван првобитно сматрало да је лековит, а за парадајз да је отрован. Кромпир, који су Европљани у почeтку користили као украсно баштенско биље, у Србију је донео Доситеј Обрадовић, тек почетком XIX века. Из Европе у Америку су стигле винова лоза, скоро све домаће животиње и живина (једина товарна животиња у Америци била је лама, а једина живина ћурка).

„Једна од ствари које се највише доимају маште конквистадора док улазе у Мексико јесте нешто што бисмо могли назвати Монтезуминим (владар Астека) зоолошким вртом. Покорени народи као данак су давали примерке биљних и животињских врста Астецима, који су успоставили места где су се могле разгледати збирке биљака, птица, змија и дивљих животиња. Збирке, чини се, нису оправдавали само религијски разлози (што та и та животиња може одговарати том и том божанству), него су оне побуђивале дивљење реткошћу и разноликошћу врста или лепотом примерака. То нас поновно подсећа како је Колумбо, аматерски природњак, хтео скупити узорке свега на шта наиђе. Та се институција, којој се диве и Шпанци (у Европи не постоје зоолошки вртови), може истовремено и прилагодити и супротставити још једној, која јој је отприлике савремена: првим музејима. Људи су одувек скупљали природне или културне занимљивости; но тек у петнаестоме веку ће папе почети гомилати и излагати остатке старина као трагове друге културе; у то доба настају и прва дела о „животу и обичајима“ далеких народа. Сродан се дух пренео и на самога Кортеса, јер видимо како се, иако се испрва једино трудио рушити идоле и разарати храмове (како би показао надмоћ на староседеоцима и смањио им морал за борбу), убрзо након освајања брине да их очува као сведочанства о астечкој култури. Сведок оптужбе у спору који се против њега води неколико година после тврди: „Јако је негодовао, јер је хтео да храмови идола остану као споменици“.“

Цветан Тодоров, Освајање Америке, питање другога, Загреб 2017, 104-105. [цитат је прилагођен српском језику]