Сусрет Европљана и америчких староседелаца омогућио је и велику размену биљака и животиња. Из Америке у Европу су стигли кромпир, кукуруз, пасуљ, паприка, парадајз, краставац, тиква, сунцокрет, кикирики, лешник, кестен, какао, ванила, дуван, јагода, малина, купина, ћурке, памук… О новим биљкама се мало знало, па се за дуван првобитно сматрало да је лековит, а за парадајз да је отрован. Кромпир, који су Европљани у почeтку користили као украсно баштенско биље, у Србију је донео Доситеј Обрадовић, тек почетком XIX века. Из Европе у Америку су стигле винова лоза, скоро све домаће животиње и живина (једина товарна животиња у Америци била је лама, а једина живина ћурка).

„Једна од ствари које се највише доимају маште конквистадора док улазе у Мексико јесте нешто што бисмо могли назвати Монтезуминим (владар Астека) зоолошким вртом. Покорени народи као данак су давали примерке биљних и животињских врста Астецима, који су успоставили места где су се могле разгледати збирке биљака, птица, змија и дивљих животиња. Збирке, чини се, нису оправдавали само религијски разлози (што та и та животиња може одговарати том и том божанству), него су оне побуђивале дивљење реткошћу и разноликошћу врста или лепотом примерака. То нас поновно подсећа како је Колумбо, аматерски природњак, хтео скупити узорке свега на шта наиђе. Та се институција, којој се диве и Шпанци (у Европи не постоје зоолошки вртови), може истовремено и прилагодити и супротставити још једној, која јој је отприлике савремена: првим музејима. Људи су одувек скупљали природне или културне занимљивости; но тек у петнаестоме веку ће папе почети гомилати и излагати остатке старина као трагове друге културе; у то доба настају и прва дела о „животу и обичајима“ далеких народа. Сродан се дух пренео и на самога Кортеса, јер видимо како се, иако се испрва једино трудио рушити идоле и разарати храмове (како би показао надмоћ на староседеоцима и смањио им морал за борбу), убрзо након освајања брине да их очува као сведочанства о астечкој култури. Сведок оптужбе у спору који се против њега води неколико година после тврди: „Јако је негодовао, јер је хтео да храмови идола остану као споменици“.“

Цветан Тодоров, Освајање Америке, питање другога, Загреб 2017, 104-105. [цитат је прилагођен српском језику]

„Током хиљаду година хришћанска Европа је била одбрањена тврђава која се бранила од напада пагана и муслимана из Азије и Африке. Једини велики низ хришћанских ратова били су крсташки походи и испоставило се да су много коштали. Чак и у 16. веку хришћанска Европа се и даље бранила од Турака Османлија и трпела велике губитке на Балкану и у источном Средоземљу. Португалска и шпанска, а касније и француска, енглеска и низоземска открића и освајања означавају пресудну тачку преокрета. Европљани нису насрнули на свет који је мирно гледао своја посла. Скоро свуда је постојала снажна жеља да се надвлада над слабијима, од муслимана у Индији и југоисточној Азији, до Ацтека у Средњој и Инка у Јужној Америци. Тамо где Европљани нису могли да наметну непосредну политичку управу, наметнули су своју трговину и, постепено, свој систем вредности. Они су то, штавише, чинили, иако сами нису били међусобно уједињени, па су тако своја међусобна супарништва пренели и на остале делове света.

Било је много оних који су увиђали историјски значај ових догађаја. Лопес де Гомара, у посвети Карлу Ѵ [владару Шпаније у то време] на почетку своје Историје Западноиндијских острва (1552) написао је „Највећи догађај од постанка света (изузимајући Онога који га је створио) јесте откриће Западноиндијских острва.“ Карло V је за свој амблем узео Херкулове стубове (тј. Гибралтарски мореуз) са мотом plus ultra („увек даље“), истичући симболично да је и Нови свет под његовом царском влашћу. Хуманисти и песници нису се замарали истицањем да се воља провиђења подударала с открићем Новог света са појавом „Нове Шарлемање“ [мисли се на ново царство Карла Великог]. Ипак, већина Европљана није била непосредно умешана у прекоморска освајања или у трговину са Новим светом, па је то и даље било ограничено искуство. У 16. столећу је било објављено четири пута више књига о Турцима и Азији него о Америци. Злато и сребро, наравно, имали су свој утицај, али то је било оно што су Европљани тражили и чему су се надали. Зачини из Источне Индије такође су били очекивани. Али нови производи, као што су дуван, кромпир, парадајз, сасвим ретко су се појављивали пре краја 16. века, а чај и кафа не пре 17.“

Х. Кенигсбергер, Џ. Моуз, Џ. Боулер, Европа у шеснаестом веку, Београд 2002, 287-288.

---