Један од главних аргумената праведности рата шпанских освајача против америчких староседелаца било је њихово жртвовање људи. Како је то изгледало описао је Дијего Дуран у делу названом Историја Индија, Нове Шпаније и копнених острва. Изводе преноси Цветан Тодоров у својој књизи Освајање Америке, питање другога.

„Четрдесет дана пре светковине, људи би једнога Индијанца обукли по узору на божанство и ставили му исти накит, тако да тај живи индијански роб представља божанство. Пошто би се прочистио, частили би га и славили четрдесет дана, каo да је само божанство. […] Пошто би богове жртвовали, свима би им врло брзо огулили кожу […]. Кад би срце извадили и принели га гулитељи би, чији је то био задатак, спустили мртво тело и распорили га од потиљка до пета, скидајући с њега кожу као с јагњета. Кожа би остала потпуно цела. […] Други Индијанци би сместа оденули њихову кожу и затим добивали имена богова које су представљали. Преко кожа су носили накит и ознаке дотичних божанстава, а свакоме би човеку наденули име бога којега представља те и њега самог сматрали божанским“ (1, 9; усп. приказ 10).

У првој фази заробљеник дакле постаје дословно бог: преузима његово име, изглед, ознаке и начин на који се опходе према његовој особи; наиме, да би људи у себе упили бога, морају жртвовати и појести његова представника.“

Цветан Тодоров, Освајање Америке, питање другога, Загреб 2017, 146.

Током шеснаестог века међу америчким староседеоцима су се појавили и Европљани који су се углавном бавили стицањем знања о њима. Најугледнији представник те групе био је припадник фрањевачког монашког реда Бернардино де Сагун (1499-1590). Подучавајући децу угледних Астека на латинском од њих је учио наутал, језик покорених Астека, како би ефикасније могао да шири хришћанску веру. Научивши језик, почео је да проучава културу Мексиканаца. Саставио је неку врсту енциклопедије астечке културе под називом Општа историја ствари Нове Шпаније. Међутим, књига је наишла на отпор власти, па је објављена тек у 19. веку. Елан са којим је Сагун обављао свој посао довео је до тога да му проучавање Астека од средства (за ширење вере) прерасте у циљ. Књига је била двојезична, па се обраћала и образованим Мексиканцима који су желели да сазнају о историји и обичајима своје земље. Сагун се својим животним делом бавио, са мањим прекидима, пуних 40 година. Резултат је изванредан.

„Општа историја ствари Нове Шпаније не припада заправо ни шпанској ни астечкој култури. Пре би се могло рећи да је то први велики писани споменик мексичке културе, хибридне културе настале из сусрета двају светова.“

Цветан Тодоров, Морепловци и староседеоци, Човек ренесансе, Београд 2005, 337.

Сагун је приметио да је долазак Шпанаца оставио и негативне последице по Астеке.

„Корупција, жеља за богаћењем и егоизам Шпанаца показали су се заразним.“

Цветан Тодоров, Морепловци и староседеоци, Човек ренесансе, Београд 2005, 337.

За Сагуна Астеци нису ни бољи ни гори од Шпанаца.

„Сагун и њему слични уздигли су етнографска истраживања до тада непознатих висина, што нам данас омогућава да назремо слику тог непознатог света и да, као неочекивани гледаоци, присуствујемо најзначајнијем сусрету које је човечанство икада доживело, сусрету великих морепловаца и индијанских староседелаца.“

Цветан Тодоров, Морепловци и староседеоци, Човек ренесансе, Београд 2005, 337-338.