Долазак Европљана у Америку означио је почетак модерног доба у историји. За многе америчке староседеоце убрзо је означио и крај њихових живота.

„Ако се реч геноцид икада могла тачно применити, у овоме је случају заиста умесна. Посреди је рекорд, чини ми се, не само у релативним односима (истребљено је 90% становништва, па и више), него и у апсолутном смислу, будући да говоримо о смањењу броја становника који се процењује на 70 милиона људских бића. С тим се масовним страдањем не може упоредити ниједан од великих покоља у двадесетом веку. Схватићемо колико се неки аутори узалудно труде да докажу нешто што се назива „црном легендом“, која указује на одговорност Шпаније за геноцид и тако каља њен углед. Чињенице су итекако црне, но нису плод никакве легенде. Није реч о томе да су Шпанци гори од других колонизатора: напросто се испоставља да су Америку тада запосели они и да ниједан други колонизатор, ни пре ни после, није имао прилику истребити толико људи одједном. Енглези или Французи се, у истоме раздобљу, не понашају нимало другачије; само што њихова експанзија, па стога ни штета коју могу нанети, нипошто није истих размера.

Но могло би се рећи како нема смисла истраживати ко је одговоран па чак ни, уместо о природној непогоди, говорити о геноциду. Шпанци нису милионе Индијанаца истребили директно нити им је то било могуће. Вратимо ли се на облике у којима се смањивао број становника, примећујемо да их је три, те да је одговорност Шпанаца обратно сразмерна броју жртава које су страдале сваким од њих:

1. Директним убијањем, за време ратова или изван њих: број је висок, али свеједно релативно мален; одговорност је директна.

2. Као последица злостављања: број је виши; одговорност је (једва нешто) мање директна.
3. Као последица болести, „бактеријскога удара“: највећи део становништва; одговорност је растресита и индиректна.“

Цветан Тодоров, аодвајање Амрике, питање другог, Загреб 2017, 125-126. (цитат је прилагођен српском језику)

Под „злостављањем“ се подразумева присилан рад у нехуманим условима. Епидемију Шпанци нису намерно изазвали, али су Индијанци били осетљивији због исцрпљености радом и губитка воље за животом, јер су се према њима понашали као према робовима. Разлог таквог нехуманог понашања шпанских освајача према америчким староседеоцима била је жеља за богаћењем.

Шпански освајачи (конкистадори) су, предвођени Ернаном Кортесом 1519. године, покорили Астеке и Маје у данашњем Мексику. Друга група освајача, предвођени Франциском Пизаром је поразила Инке у данашњем Перуу у периоду од 1532. до 1535. године.

Кортесово манипулативно освајање Мексика

Кортес је освојио Мексико користећи се унутрашњим размирицама међу различитим народима који су заузимали мексичко тло. У завршној фази је заповедао војском бројчано упоредивом са астечком, али у којој су Шпанаци практично само заповедници, па на десетак шпанских коњаника долази десет хиљада индијанских пешака.

„Кад читамо историју Мексика, неизбежно се питамо: зашто Индијанци не пружају већи отпор? Зар не увиђају да их Кортес кани колонизирати? Одговор помера тежиште питања: испрва се Индијанаца у пределима којима пролази Кортес освајачке тежње не чине одвише, зато што су те Индијанце већ освојили и колонизирали – Астеци. Тадашњи Мексико није хомогена држава, него накупина народа што су их покорили Астеци, који заузимају врх пирамиде. Последица је да ће им се, уместо да за њих утеловљује веће зло, Кортес често указивати као мање зло, као ослободитељ који им, премда задржавајући постојеће односе моћи, омогућује да одбаце јарам тираније која им је особито мрска, јер је посве блиска.“

Ц. Тодоров, Освајање Америке, питање другога, Загреб 2017, стр. 61. (цитат је прилагођен српском језику)

Уз то, Шпанци су користили убојитије ватрено оружје (пушке и топове), наспрам отровних стрела Индијанаца и кретали су се брже – на копну коњима, а на мору чамцима у односу на индијанске кануе. Незнајући Шпанци су започели и бактериолошки рат, јер су њихове богиње разорно похарале противничку војску.

Кортес се одлучио да се не заустави на отимању блага, него да освоји земљу Астека. У том циљу настоји да упозна староседеоце. Не тражи одмах злато, него најпре преводиоце. Богато награђује доушнике од којих сазнаје да међу индијанским племенима влада неслога и да неки од њих пружају отпор централној власти Астека. Кортес им се представља као ослободилац њихових непријатеља, чиме је обезбедио активну сарадњу домородаца. Након што прикупи обавештења, Кортес се труди и да шаље поруке. Веома пази какав ће утисак оставити, свестан да исход сукоба зависи од угледа. Представља староседеоцима да се Шпанци никада не умарају и да су им коњи бесмртни. Када осети да је слаб представља се јаким и обрнуто, мамећи Астеке у замке. Био је свестан значаја победе у првој бици и потребе да уништи све идоле при првом сусрету са њиховим свештеницима, чиме је доказао да му ни њихови богови не могу ништа.

„Оружје је користио на начин да су ефекти његове употребе више симболички него стварни. Наређује тако да се направи катапулт који војници никад неће употребити, али кога ће се Индијанци страшно плашити. Топовима се служи много више да би застрашио саговорнике него да би рушио њихове куће. Слично је било и са коњицом.

Начин Кортесовог поступања неодољиво подсећа на Макијавелијево учење, које настаје такорећи у исто време. Сличност за коју би се много пре могло рећи да је била одраз одређеног духа времена, подједнако препознатљивог у текстовима једног и поступцима другог, него да је реч о резултату њиховог непосредног међусобног утицаја.

[…]

Најсложенија манипулација у коју се Кортес упустио односила се на мит о Кецалкоатлу. Овај индијански мит говори о томе како је бог Кецалкоатла напустио овај свет и како ће ce једног дана на њега вратити. Сазнавши за овај мит, Кортес га је сместа окренуо себи у корист: тврдио је Монтезуми [последњем владару Астека] да је његов владар (Карло V) у ствари Кецалкоатл. Касније ће Индијанци занемарити ову посредну карику и Кецалкоатла поистоветити са самим Кортесом. Операција која се показала исплативом на свим нивоима, будући да је Кортесу омогућила хвалисање легитимитетом стеченим међу локалним становништвом, а Индијанцима начин да рационализују сопствену историју, јер би у супротном Кортесов долазак морао бити тумачен као нешто потпуно неприлично и није тешко замислити да би отпор Индијанаца био много жешћи.“

Цветан Тодоров, Морепловци и староседеоци, Човек ренесансе, Београд 2005, 327-328.

После првобитног рушења астечких идола и храмова, ради освајања њихове земље, Кортес након победе показује интересовање за очување ових сведочанстава астечке културе. Временом Кортес почиње да говори о Астецима са дивљењем, чија намера није само придавање значаја освајању. Ипак, главни резултат контакта Кортеса са Индијанцима било је њихово уништавање, најпре на нивоу културног идентитета, а онда и физичког. Сматра се да је крајем 16. века преостало још само 10%, а можда и мање, од укупног броја староседелаца које је Кортес затекао на тлу данашњег Мексика. Кортес се дивио њиховим достигнућима, али их није сматрао људима равноправним њему и његовим Шпанцима.