„Не може се међутим говорити о револуционарној борби народа Латинске Америке а да се не говори о две веома истакнуте личности које су удариле снажан печат револуционарним кретањима у том делу света. Реч је о Ернесту Че Гевари и о Салвадору Аљендеу.

Ернесто Че Гевара био је једна од централних фигура кубанске револуције, најближи сарадник Фидела Кастра, један од најзаслужнијих команданата револуционарних антибатистичких јединица. После победе револуције био је члан владе Фидела Кастра у којој је имао најделикатније привредне ресоре. Што се Куба више консолидовала као држава и окретала себи, борећи се за друштвено-економску и политичку стабилизацију и несметан развој, Гевара се све мање сналазио у мирнодопским околностима. Он је другачије схватао задатке у револуцији, а друкчије гледао на развој и улогу Кубе у Латинској Америци. Ту су и почела његова прва неслагања са Кастром и с другим члановима кубанског руководства. А будући да је заступао много радикалније концепције, дошао је у сукоб и са многим комунистичким покретима на том континенту, које је сматрао опортунистичкима зато што су заступали тезу да у Латинској Америци још није сазрело време за оружану акцију, као главну методу револуционарне борбе.

Че је отишао с Кубе у пролеће 1965. а пре тога упутивши Фиделу Кастру драматично опроштајно писмо у којем га обавештава да одлази, истичући да његове „скромне напоре“ очекују друга поља борбе против империјализма. Че је себе сматрао „војником револуције“. „Нисам рођен за чиновника“ – истицао је. „Почасти, то ме сувише гњави“. Он је револуцију изједначавао с љубављу, говорећи да је „истински револуционар вођен великим осећањима љубави. Није љубави, могуће замислити аутентичног револуционара без тог квалитета. Ево једне драме руководилаца револуције: они треба да у себи спајају пасионирани дух и хладнокрвност, да доносе болне одлуке а да им при том не заигра ниједан мишић…“

Тако је резоновао човек који је рођен у угледној аргентинској грађанској обитељи, човек који је студирао медицину а који је уместо медицине одабрао као своју професију – револуцију. Гевара је још као младић, пун револуционарног жара, отишао из Аргентине да би у широким просторима Латинске Америке потражио могућност за револуционарну борбу. Био је у Боливији и затим Гватемали, па у Мексику, где је као избеглица срео Фидела Кастра и придружио му се, настављајући с њим борбу на Сиера Маестри. Тај исти Че Гевара, романтичар и немиран ратник, човек чија је страст била герилска борба, после више од шест година борбе и рада на Куби, написао је у опроштајном писму Кастру: „Знам да је онај део моје дужности који ме је везивао за кубанску револуцију, на њеној територији завршен и опраштам се с Тобом, с друговима, с Твојим народом, који је већ мој. Формално се одричем својих функција у руководству Партије, свог министарског положаја, свога командантског чина и свога кубанског држављанства. Никакве везе правне природе не везују ме за Кубу осим споне једне друге врсте која се не може раскинути… На новим бојним пољима ја ћу носити веру коју си ми ти улио… да се борим против империјализма ма где се он налазио…“

Гевара је сањао да у дивљим Андима настави своје дело са Сиера Маестре. Више од тридесет месеци водио је герилску борбу у Боливији против режима војне хунте Бариентоса, а онда је једног дана свет изненада сазнао да је 8. октобра 1967. храбри Че заробљен као рањеник и да су га сутра убиле ударне групе „зелених берета“, људи који су били у служби боливијског режима, а које је ЦИА организирала и специјално обучила за антигерилску борбу. Кад је погинуо, Гевари је било само тридесет и девет година. Његова смрт је болно одјекнула широм света, а његов лик, лик младог човека, живих очију, густе браде, с беретом и вечном цигаром – постао је оличење револуционарног поштења и некомпромисне борбе против империјализма, за све прогресивне људе без обзира на то слажу ли се с његовом методом борбе, или се не слажу.

И док је вечни гериљерос Че водио оружане акције против Бариентосовог реакционарног режима у Боливији, у суседном Чилеу, земљи која је имала демократску владу и друге демократске традиције као ретко која земља у Латинској Америци, деловао је његов пријатељ и поштовалац, који је игром случаја такође био лекар, а звао се Салвадор Аљенде, сенатор, социјалист по политичкој припадности а марксист по уверењу. У време кад је кубанска револуција односила одлучујуће победе и кад је Че Гевара био сваког тренутка изложен мрежама и мецима „зелених берета“ у боливијским шумама, сенатор Аљенде је упорно истицао своју председничку кандидатуру: 1952, 1958. и 1964. Победио је тек кад се четврти пут кандидовао, на изборима у септембру 1970. Али ни тада Аљенде није добио апсолутну већину па је Конгрес морао да одлучи који ће од двојице кандидата што су имали највише гласова социјалист Аљенде или конзервативац Алесандри – бити председник. У Конгресу Чилеа демохришћани су дали своје гласове Аљендеу, па је он тако постао председник Чилеа у врло специфичној ситуацији: извршну власт имао је он као социјалист, али законодавну власт држале су снаге буржоазије, јер социјалисти, комунисти и друге левичарске организације нису могле осигурати већину у том телу.

Долазак једног социјалисте и марксиста-револуционара на чело чилеанске државе изазвао је одушевљење не само у Чилеу већ и на читавом континенту: први пут се у историји догодило да на власт долази револуционар мирним путем изборима. То је значило да је тој земљи сада могао бити отворен пут к изградњи социјализма у посебним околностима – капитал је био у приватним рукама, буржоаске снаге имале су не само већину у Конгресу него су држале и целу политичку структуру, армију и друге друштвене позиције; сама левица још није била ни довољно јединствена ни довољно снажна. Аљенде је знао да ће за све време трајања мандата полагати велик и невероватно тежак испит. Истицао је: „Ја сам марксист, али то није странка, него идеал. Верујем да је човек слободан кад је запослен, кад је здрав, кад има све што му је потребно за живот и разоноду. Социјализам је слобода коју ми нећемо моћи да остваримо одмах. Верујем у изборе, а не у пушке! Ми нећемо бити ни Кубанци, ни Кинези, ни Руси. Чилеанци ће ићи властитим путем… Ми желимо да капиталистички систем у Чилеу заменимо социјалистичким. Иако то досад није било могуће мирним путем, што нам је добро познато, знамо још нешто: покушаћемо да то учинимо!“

Салвадор Аљенде је саставио владу народног јединства у коју је укључио поред социјалиста, комунисте и припаднике других левичарских организација. И отпочео је с провођењем свог програма. Али то је био и почетак жестоког рвања снага левице с десничарском опозицијом. Обзиром на то да левица није имала већину у Конгресу, опозиција у Конгресу је тероризовала владу народног јединства која је због тога, за три године постојања, морала бити седам пута реконструисана!

Председник Аљенде је најавио национализацију америчких приватних компанија у Чилеу, чији је капитал процењивао на око четири милијарде долара. Због тога Аљенде постаје трн у оку тих моћних компанија, а нарочито компанији ИТТ (Телефонско-телеграфска корпорација) која је, у сарадњи са ЦИА, почела припрему завере против социјалистичке владе Салвадора Аљендеа. А кад је Аљендеова влада провела национализацију рудника бакра (Чиле даје трећину од укупне светске производње бакра), онда су биле погођене друге велике компаније, „Конекот“, на пример. Тада је почела економска агресија против Чилеа и влада народног јединства нашла се под притиском северноамеричког капитала. Чилеанска привреда највећим делом зависи о извозу бакра и шалитре, а њега су држале америчке компаније „Конекот“, „Анаконда“ и друге. Те су компаније, у сарадњи с чилеанском реакцијом, чиниле све да економски сломе Аљендеову владу, да је натера на капитулацију. Америчке банке су ускраћивале кредите, а проводиле су и махинације с бакром на светском тржишту. У самом Чилеу све је већа несташица робе, почиње да цвета „црна берза“, а инфлација је озбиљно закуцала на врата. Десница организује субверзивне штрајкове. У октобру 1972. почиње велики штрајк власника камиона, чиме је озбиљно угрожен транспорт, а убрзо затим почиње и штрајк трговаца. Но Аљенде је смело корачао успркос препрекама и тешкоћама: радништво и све прогресивне снаге земље биле су уз њега, а имао је тада и ослонац у армији. Поремећаји у привреди су забрињавали, али им је влада некако одолевала. У јесен 1972. Аљенде реконструише владу и уводи у њу генерале шефове трију родова оружја. То му помаже да сломи штрајк власника камиона. Но увођење генерала у чилеанску политику било је судбоносно, јер је тако армија изведена на политичку сцену.

Почетком децембра 1972. Салвадор Аљенде је посетио Њујорк да би говорио у Генералној скупштини ОУН [Организација Уједињених нација]. „Моја је дужност рекао је тада – да обавестим Скупштину да су репресалије и економска блокада против наше земље покушај да се изазове ланчана реакција и економски поремећаји и свакако значе велику опасност за унутрашњи мир и коегзистенцију… Сведоци смо огорчене борбе између мултинационалних компанија и суверених држава, јер су политичке, економске и војне одлуке суверених држава испреплетане с делатношћу тих компанија које су, само у једној години, извукле с пространих оаза Латинске Америке милијарду и три стотине милиона долара… Агресији великих капиталистичких предузећа циљ је да спречи еманципацију радничке класе…“ И управо ту, на тлу Сједињених Америчких Држава, Аљенде је говорио о мирном, демократском путу у социјализам, износећи и мисао да „револуција постаје насилна само онда када се спречава њен мирни ток“, али додајући да то није његова мисао већ човека кога Американци називају оцем нације Томаса Џеферсона. Уротничка операција против владе Салвадора Аљендеа трајала је три пуне године. Рушење чилеанског председника припремано је веома перфидно; ЦИА је уложила милионе долара против прогресивне владе те мале земље, под изговором да треба уклонити „комунистичку опасност“ и ликвидирати „марксистичку диктатуру“. „Црна рука контрареволуције“ у току 1973. стезала се све више око врата председника Аљендеа. Против њега је била покренута сва домаћа реакција: фашистичка организација „Домовина и слобода“, Национална странка, десно крило Демохришћанске странке, ударни одреди терориста, послодавачки синдикати, многа професионална удружења. Аљенде се нашао на нишану моћне олигархије и снага неоколонијализма који нису ни бирали ни жалили средства да уклоне „марксистичког председника“.

Поред тероризма, субверзивних штрајкова и привредне саботаже, у пролеће 1973. били су све уочљивији знакови расцепа у армији. Чиле је био земља коју до тада нису потресали војни удари, а за више од 150 година та „земља вечног пролећа“ имала је миран и сређен живот. Армија се држала по страни од политичких струјања, остављајући политику политичарима. И прве две године Аљендеове владе армија је била верна традицији неутралног држања. Кад је Аљенде у јесен 1972. био присиљен да увуче у владу шефове оружаних снага црв раздора у армији почео је радити и у њеним редовима настаје превирање. Тако је 29. јуна 1973. избила прва побуна: блиндиране јединице отвориле су ватру на председничку палату “Ла Монеда“. Побуна је угушена, али је и традиција прекинута! Уротници сада све чине да разбију лојалност армије, Генерал Прате, шеф Генералштаба, који је иначе подупирао Аљендеа, поднео је 23. августа оставку, а потом су то учинили и остали генерали министри. У владу улазе нови генерали, а за шефа Генералштаба именован је генерал Августо Угарте Пиноче. И генерали су били наклоњени десници. Поткрај јула власници камиона су почели нови штрајк. Конгрес је 22. августа донео резолуцију којом напада Аљендеа да незаконито управља земљом. Тероризам се шири. На почетку септембра дописник Танјуга је јављао да се ничему добром у Чилеу не може надати. И заиста, 11. септембра 1973, ујутро чилеанска армија је извршила државни удар: опколила је тенковима и бомбардовала председничку палату „Ла Монеда“. Води побуне упутили су председнику Аљендеу ултиматум тражећи да се безусловно преда, па ће му поштедети живот. Храбри председник није хтео да преговара, а није се ни бојао бришућих летова авиона нити тенкова који су јуришали на палату. Био је са стројницом у руци и шлемом на глави. Говорио је нацији: „По цену живота нећу оставити председничку палату.“ Тога поподнева нађен је мртав у „Ла Монеди“. Сахрањен је потајно, а само његовој супрузи било је допуштено да га последњи пут испрати, али не и да га види. Аљенде је био опасан за живота, али је мртав постао још опаснији!

Војна хунта коју су чинили шефови појединих родова оружаних снага и полиције, и на чијем је челу био генерал Августо Пиноче Угарте, шеф Генералштаба, преузела је власт и почела крвав обрачун с напредним снагама Чилеа, стављајући на ломачу демократске традиције и институције. У целом свету су избиле демонстрације у знак слагања с прогресивним снагама Чилеа и протести против фашистичког удара и терора војне хунте. Демонстранти су носили транспаренте с речима: „Убиство Аљендеа није крај, него почетак револуције.“ Многе владе прекинуле су дипломатске односе с Чилеом.

У Политици је убрзо после тог догађаја објављен чланак Јуриш на небо у којем професор Мирослав Печујлић пише: „две велике идеје водиље крајње радикална и до екстремизма изведена тактика Че Геваре и мирна уставно-парламентарна Аљендеова – поражене су. Поражене су јер су пред собом имале и светску силу контрареволуције која захтева послушност и покорност. Историја није правична и многи полети могу да буду привремено заустављени. Но, независно од исхода, они су мост према будућности ако представљају покушај одговора на неке универзалне дилеме човечанства. Они који нису спремни на поразе у борби никада неће победити…““

Luciano Doddoli i Manlio Maradei, Svijet posle II svijetskog rata, knjiga II, Split 2005, 230-234. (цитат је прилагођен српском језику)