„Идеологија Пољске сводила се на државну независност. Пољска држава није постојала од краја 18. века, када су Пољско-литванску Унију ликвидирала и поделила суседна царства. Пољска политика успела је опстати под влашћу тих царстава кроз 19. век, а идеја пољске нације је ојачала. Проглашење независне Пољске у новембру 1918. постало је могуће само зато што су због рата и револуције нестале три велесиле – Немачко царство, Аустроугарска и Руско царство – које су учествовале у њеној подели.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 5. ( цитат је прилагођен српском језику)

После Првог светског рата, Пољска је повратила независност 123 године након комадања остатака Пољске између Немачке, Аустрије и Русије. Обнављање граница пре поделе Пољске није било изводљиво због формиране националне свести литванске, украјинске, а донекле и белоруске, те тежњи и тих народа за националним државама, што је представљало извор нових сукоба.

”Међу новим независним државама Пољска је имала више становника него преостале четири заједно, а и стратешки је била далеко најважнија. Пољска је, више него иједна друга држава настала крајем рата, понајвише изменила равнотежу снага у источној Европи. Није била довољно велика да би постала велесила, но била је довољно јака да представља сметњу свакој велесили која је имала експанзионистичке намере. Одвојила је Русију од Немачке по први пут након више од века. Пољска је самим својим постојањем чинила тампон, препреку руској и немачкој моћи. Била је врло омражена, подједнако и у Москви и у Берлину.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 5. ( цитат је прилагођен српском језику)

На мировној конференцији у Паризу је одлучено да Пољска постане што снажнија како би постала стуб политике Антанте према Совјетској Русији и Немачкој. Стога је толерисана њена експанзионистичка политика у време одређивања граница. Охрабрена великом војском уплела се у погранични спор са СССР-ом.

„У почетку је пољска војска нанела Црвеној армији неколико тешких удараца. Међутим, ситуација се ускоро нагло изменила. Црвена армија је прешла у противнапад и стигла до пољске престонице Варшаве, спремна да је заузме. Бољшевичке вође, почев од Лењина, захватила је еуфорија. Они су очекивали не само револуцију у Пољској већ и њено ширење на друге европске земље. Преко Варшаве – на Берлин!“

Олег Хлевњук, Стаљин: Живот једног вође, Београд 2021, 97.

Црвена армија је, након успешног противнапада, ипак 1920. поражена пред Варшавом, а Пољаци су своје границе проширили далеко на исток и својој држави прикључили западну Украјину, делове Белорусије и Литваније. Мир са СССР-ом потписан је тек 1921. у Риги. Одатле је потицала Стаљинова мржња према Пољској, због пораза у који је био умешан.

„Пилсудски је повео противнапад који је Црвену армију одбацио натраг у Белорусију и Украјину. Стаљин, који је тада био политички комесар Црвене армије у Украјини, нашао се међу пораженима. Његове погрешне процене онемогућиле су учинковиту координацију бољшевичких снага и Црвену армију изложиле маневру Пилсудског. Војничка победа Пољске није значила пад бољшевичке власти: њена војска била је исувише исцрпљена да би наступала у правцу Москве, а пољско друштво није било довољно јединствено да би стало иза такве авантуре. На крају су подручја настањена Белорусима и Украјинцима подељена између бољшевичке Русије и Пољске. Тако је Пољска постала мултиетничка држава у којој су Пољаци чинили две трећине становништва, с око пет милиона Украјинаца, три милиона Јевреја, милион Белоруса и нешто између пола милиона и милион Немаца. Уставно је дефинисана као „“пољска национална држава“, али је у њој живела највећа јеврејска заједница у Европи и друга по величини (након бољшевичке Русије) заједница Белоруса односно Украјинаца. Три велике националне мањине – Јевреје, Украјинце и Белорусе – делила је са својим источним суседом.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 5-6. ( цитат је прилагођен српском језику)

По попису из 1921. године, Пољска је заузимала простор од 389 хиљада километара квадратних, са 27 милиона становника, од којих су Пољаци чинили 69%. Најбројније националне мањине су били Украјинци са 14% и Јевреји са 8%. Белоруса и Немаца је било по мало мање од 4%. Католика је било 65%, православаца 12%, православаца који су признавали папу (унијата/„гркокатолика“) 10%, колико је било и Јевреја. Три четвртине становника је живело на селу, а 55% од бављења пољопривредом.

„Након Првог светског рата у границама Пољске нашло се само око 140 km обале Балтичког мора. Гдањск и његова околина одлуком Версајског мира постао је слободан град, који је функционисао под неучинковитом контролом Лиге народа. Због растућих напетости између немачке већине и пољске мањине тај град није могао играти своју традиционалну улогу главне луке и трговачког емпорија за пољске земље у сливу Висле. У тој су ситуацији власти Пољске републике одлучиле осигурати поморску трговину независно од промена политичке коњунктуре. Одлуком Сејма из 1922. године у раздобљу од 1924. до 1930. године изграђен је у Гдињи – малом селу на пољском делу обале северно од Гдањска – модеран град и лука, која је убрзо постала једно од највећих средишта трговине на Балтичком мору.“

Mihal Timovski, Kratka povijest Poljske, Zagreb 1999, 126. (цитат је прилагођен српском језику)

Гдиња није изгубила значај повратком Гдањска у оквире Пољске. Та два града су практично спојена Сопотом, градом између њих, и заједно чине трограђе.

Политички живот у међуратној Пољској су обележиле међустраначке борбе. Ниједна странка није била довољно популарна да би сама владала, па су се све до 1926. године смењивале коалиционе владе. Први шеф независне Пољске (са звањем начелник) био је Јозеф Пилсудски, који 1922. године није хтео да се кандидује за председника са образложењем да му устав даје премало права. Ослањао се на сељаке, који су чинили већину становништва. Наследио га је Габријел Нарутович, први изабрани председник Пољске, који је убијен 5 дана након ступања на дужност, 1922. године.

„Због незапослености и глади у селима 1923. и 1924. заређали су се штрајкови и сељаци су захтевали спровођење аграрне реформе. Истовремено су у украјинскима и белоруским припојеним крајевима појавио покрет за прикључење СССР-у.

У лето 1925. започео је жестоки царински рат између Немачке и Пољске. Гомилао се непродани шлески угаљ, док је истовремено опадала вредност националне валуте. У тако тешкој и безизлазној ситуацији Пилсудски је 1926. године, уз помоћ својих присталица, извео државни удар [о томе су читаоце у Србији известиле дневне новине Политика и Време]. Обећао је радничко-сељачку владу и праву ванстраначку демократију, ослобођену страначких борби. Добио је стога подршку сељака и радника те ситног грађанства. Његове реформе одобрио је пољски Сејм (Скупштина).

Председник Републике је постао блиски пријатељ и сарадник Пилсудскога, професор на Високој техничкој школи Игнаћи Мосћицки (1867. до 1946. године), док је Пилсудски остао министар војске и диктатор у сенци све до своје смрти 1935. године. Но, ни његов режим није провео значајније реформе, па је стога поступно губио подршку. Најважнији ослонац власти је била војска, нарочито његови ветерани из Првога светског рата.

У Пољској су се у другој половини 20-их година веома често догађали штрајкови. Полиција је прогонила комунисте, особито након парламентарних избора 1928. кад је режимска странка освојила само четвртину мандата у парламенту. Због тога је Пилсудски распустио парламент и позатварао вође опозиције, а нови је Сејм тек у марту 1932. препустио влади сва законодавна права. Још је већа овлашћења председника, отворено диктаторске, донео Устав из 1935. Наследник Пилсудског, генерал Едвард Риђ-Шмигли искористио је та овлашћења, посебно у својој антисемитској политици и прогонима Јевреја.“

Darko Dukovski, Povijest Srednje i Јugoistočne Evrope 19. i 20. stoljeća, II, 90-91. (цитат је прилагођен српском језику)

У спољној политици, због спора са Чехословачком, Пољска није хтела постати чланица Мале Антанте, иако је на томе инсистирала Француска. Пилсудски је настојао балансирати између Немачке и Русије, плашећи се да обе те силе не покушају да поврате територије изгубљене након Првог светског рата. Са друге стране, Пољаци су Чехословачкој узимали територије и 1918. и 1938. (када су Немци ушли у Судетску област). Следеће 1939. године је Немачка напала Пољску, након чега су два дана касније Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој, чиме је почео Други светски рат.

„Хитлерова следећа мета била је Пољска. Пољаци су 1934. на позив Берлина са Немачком потписали десетогодишњи пакт о ненападању, чији је циљ било одвраћање Совјетског Савеза. Сарађивали су у распарчавању Чехословачке, тако што су анектирали делове Моравске и Шлезије. Међутим, нису рачунали на Хитлерову вероломност грабљивца. Када је Варшава у априлу 1939. одбила да преда Данциг (данашњи Гдањск), Хитлер је решио да Пољску треба уништити силом. Тада, међутим, његово насиље више није прошло без отпора.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 101.