1. Исламизам
2. Иран
3. Подела муслиманског света на суните и шиите
4. Авганистан
5. Ирак

Исламизам

Исламизам је политички ислам, идеологија која трага за успостављањем исламске државе засноване на исламском праву – шеријату. Модерни концепт исламистичке државе развио се из одговора на британску окупацију Египта 1882. године и распуштање калифата, на све већи утицај западних колонијалних сила и појаву ционистичког покрета.

„Исламизам као политичка идеологија вуче корене из отпора колонијалној доминацији на Блиском Истоку почетком двадесетог века. У потрази за модерном, често панисламском државом, чије би се идеје и уређење заснивали на учењу Светог пророка, рани исламистички лидери дефинисали су нешто слично европском реформизму шеснаестог века: повратак изворним обећањима њихове религије и уграђивање религиозних закона у темеље државе. Попут комунизма, политика ислама је као кључни концепт у својој поруци истицала правду – без обнове царства праведника, новог калифата који би заменио оно што је уништио западни империјализам, муслимани не би могли да нађу свој пут до Бога. Прогоњени испрва од стране колонијалних сила, а потом и од стране секуларних режима, левичарских и десничарских, исламисти су се у многим земљама повукли у илегалу, прихватајући облик организације сличан левичарским револуционарним покретима. Средином седамдесетих година прошлог века секуларни режим је био под све већим притиском услед повећања броја становника, економске нестабилности и две победе Израела у ратовима на Блиском Истоку, те су се исламисти понадали да је дошло њихово време. Ипак, мало је вероватно да би могли да постану моћна политичка сила без два догађаја који би допринели њиховом главном циљу: без револуције шиита у Ирану и совјетске инвазије на Авганистан.”

Од Арне Вестад, Глобални Хладни рат, Београд 2008, 385.

Иран

После Првог светског рата Велика Британија је признала независност Персије, али је заузврат добила значајне повластице у земљи која се на северу граничила са СССР-ом.

„Године 1941. Совјетски Савез је, уз сагласност западних савезника, окупирао северни део земље да не би доспео под немачку контролу; Британија је окупирала југ. У међувремену, Британци су уредили свргавање иранског цара – шаха – и на његово место довели [његовог сина] младог принца Мухамеда Резу Пахлавија. У Ирану је разарајуће искуство стране окупације отворило врата новим политичким групама и идејама које су доводиле у сумњу не само традиционалну ауторитарну монархију већ и друштвене и религијске основе шахове моћи. Комунистичка народна партија или Тудех постала је највећа и најбоље организована политичка група, и представник растућег покрета индустријских и земљорадничких синдиката. Вође етничких мањина – Азери, Курди и Арапи – почеле су да траже аутономију или праву независност. А у Кому – главном верском центру у Ирану – млади свештеници, међу њима и Рухолах Хомеини, кренули су да позивају на отпор страним силама и њиховом заступнику шаху.“

Од Арне Вестад, Глобални Хладни рат, Београд 2008, 86.

Очекивало се да ће Британија и Совјетски Савез окончати окупацију Ирана када рат буде добијен, али су Совјети остали преко постављеног рока за повлачење и помогли да се олакша успостављање две сецесионистичке државе на северозападу – азербејџанске и курдске. на крају је СССР попустио под међународним притиском и повукао се из Ирана у јуну 1946. године, а ирански шах је до краја године срушио обе сецесионистичке државе.

Средњи Исток је на значају добио експлоатацијом огромних резерви нафте у области Персијског залива, откривених 1908. године. Американци и Британци су у развој нафтне индустрије у Ирану почели да улажу још двадесетих година двадесетог века. Извлачили су приходе за себе, док су на нафтним пољима ирански радници живели у беди, што је допринело популарности комунистичке партије, упркос прогону иранске власти. Иран је национализовао нафтну индустрију, што је изазвало реакцију САД-а и Велике Британије, које су организовале свргавање председника владе Мухамеда Мосадика, првог Иранца који је докторирао у Европи. Био је то први случај мешања САД-а у свргавање легитимне владе неке државе. Ирански шах Пахлави је пристао на преврат под вођством стране силе.

„Од тренутка када су присталице Сједињених Држава свргнуле Мосадикову владу 1954. године, Иран је постао најближи и најјачи савезник Америке у региону. Аутократски режим монарха, шаха Мухамеда Резе Пахлавија, гарантовао је испоруке иранске нафте од виталног значаја за западни континент, док је помоћ Сједињених Држава у виду оружја и обуке омогућила шаху да створи најнапреднију војску на Блиском Истоку.“

До почетка седамдесетих година двадесетог века Иран је прерастао у кључног савезника САД-а у региону. Шах Пахлави је затим извршио модернизацију и индустријализацију Ирана, на шта је реакција била револуција предвођена ајахтолахом (верски вођа) Рухолахом Хомеинијем, који није предводио само присталице свештенства, него је добио подршку и левичара.

Од Арне Вестад, Глобални Хладни рат, Београд 2008, 385.

Успостављање Исламске републике Иран 1979. (одлуком на референдуму са 98% гласова за) био је први велики подстрек исламистичким покретима и почетак збацивања прозападних власти у арапским државама. Била је то прва држава заснована на шеријату после Саудијске Арабије, која је независност од Велике Британије стекла 1932. године.

„Многи обични Иранци сматрали су да је Хомеини имам, пророков потомак који се вратио како би се његов народ искупио за своје грехе.“

Од Арне Вестад, Глобални Хладни рат, Београд 2008, 394.

Основе политичког ислама налазе се у суштини саме те религије, која произилази од тога да световни закони морају произаћи из Курана и да муслиманска друштва треба да буду уређена према Алаховим речима. Кључни циљ милитантног ислама је ослобађање од хришћанског Запада и повратак моћи која је постојала у златном добу, у 7. веку. Иран је конфисковао сву америчку имовину. Био је то почетак џихада (светог рата у име ислама) против америчких интереса широм света.

„Иранска револуција је била преломна тачка за обе суперсиле у односу са Трећим светом. За Сједињене Државе, то је значило да комунизам није једина свеобухватна, модерна идеологија која се супротставља америчкој моћи. Иако је Вашингтон тек после рата у Авганистану и распада Совјетског Савеза исламизам прихватио као главни изазов, било је јасно да је опасност од америчког интервенционизма у муслиманским земљама бивала све већа. За Совјете, Хомеинијева победа значила је да је марксистичка теорија у револуцијама земаља Трећег света наишла на значајне проблеме: претпостављало се да ће левица заменити „реакцију свештенства“ и да ће то бити алтернатива империјалистичкој експлоатацији, а не да ће се десити супротно.“

Од Арне Вестад, Глобални Хладни рат, Београд 2008, 399.

Подела муслиманског света на суните и шиите

Иранска револуција је продубила поделу муслимана на суните (90% муслимана) и шиите (већина у Ирану, Ираку, Бахреину и Азербејџану, мањина у многим државама Персијског залива, као и у Сирији, Либану, Јемену и централној Азији). Подела је настала по питању да ли је Мухамедов наследник његов рођак (ћеркин муж Шиат Али) или његови ученици, што важи за суните (Суна или пут Мухамедов), који су преовладали у физичком сукобу у 7. веку. По шиитском схватању политика и религија не могу бити одвојене.

„А поделе између сунита и шиита данас су израженије него икада раније. Ово је делимично због утицаја државне политике: жестоко регионално ривалство између сунитске Саудијске Арабије и шиитског Ирана погоршало је проблем. Међу њима постоје и етничке разлике, јер у једној земљи већину чине Арапи, а у другој Персијанци. Постоји и стандардно ривалство између моћних држава, али обе стране и даље користе изразито секташку реторику.“

Tim Marshall, Doba podjela – Zašto u svijetu niču novi zidovi, Zagreb 2021, 103. (цитат је прилагођен српском језику)

Авганистан

Исте 1979. године, када је избила Иранска револуција, у Авганистану је дошло до исламистичке побуне против марксистичке владе, која је на власт дошла војним пучем претходне 1978. године. Уследила је совјетска окупација Авганистана и рат који је потрајао читаву деценију (1979-1989). Побуњенике су подржавали САД, Саудијска Арабија, Пакистан, Кина и други. 

Авганистан је независност стекао 1919. године од Велике Британије, под чијом контролом је био од комунистичке револуције у Русији, а до тада, још од 19. века тампон зона између Русије и Велике Британије.

„Током Хладног рата Авганистан је припадао покрету несврстаних, али је био ближи свом северном суседу него далеком САД-у. Главни спољнополитички проблем земље био је на граници са Пакистаном, због велике паштунске мањине [Паштуни су најбројнији народ у Авганистану, иако не чине већину укупног броја становника, а за њима следе Таџици и Узбеци] која је остала у новонасталој муслиманској држави, а поред тога је Авганистан оспоравао тада повучену граничну линију. Од времена када је Пакистан постао главни амерички савезник у региону, у условима Хладног рата, Авганистан се природно приближио америчком противнику СССР-у.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света, Београд 2015, 366.

Државни удар којим су на власт дошли комунисти окренути ка СССР-у 1978. године био је реакција на окретање земље ка суседним исламским државама Ирану и Пакистану, али и највећем пакистанском савезнику – Кини, што се десило под новим владарем. Комунистички режим није био стабилан, услед отпора традиционалиста, нарочито исламиста. Због тога је отпочело споразумевање са САД-ом.

„Москва је све пажљивије пратила догађаје. Настало је типично хладноратовско стање у коме је губитак савезника значио да ће тај простор аутоматски припасти противнику. Свака слична ситуација наново је постављала питање престижа између две суперсиле.

У тим околностима, да би спречили приближавање САД-у, Совјети су 27. децембра 1979. ушли у Авганистан и током прве половине 1980. године скоро 100 000 совјетских војника доведено је у ту земљу. Очекивали су брзу и кратку акцију, чији је циљ био минималистички: да се постави чврст режим и да се тако спречи мешање Ирана и Пакистана у тој совјетској интересној зони. У Москви је постојао и страх да би прилазак Авганистана другој страни лоше деловао на совјетске муслиманске републике, које су могле да буду инспирисане да крену путем независности или исламистичког покрета. Ипак, СССР није имао намеру да покрене ширу интервенцију и на суседне земље, као што је веровао Вашингтон.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света, Београд 2015, 367.

Ова интервенција је била најмасовнија употреба совјетских трупа ван совјетских граница након Другог светског рата. Схватање да се Совјетска армија бори против ислама у Авганистану јесте довело до успона исламског фундаментализма у централноазијским републикама и вероватно до јачања покрета за независност у Чеченији. 

View this post on Instagram

Реакција САД-а је била изузетно оштра. Поред разних санкција обухватала је и бојкот Олимпијских игара у Москви 1980. године.

„Сједињене Државе и Саудијска Арабија пружиле су финансијску и логистичку подршку исламској герили која се борила против совјетских безбожника, материјалиста, непријатеља ислама. Природно је да су њихови циљеви били различити: Сједињене Државе хтеле су да задају завршни ударац свом стаменом и вечном непријатељу, а Саудијска Арабија је желела утицај над исламским светом, како на политичком тако и на верско-идеолошком плану. Испоставило се да је у авганистанском отпору и герили било елемената који ће се касније окренути против старих заштитника. С једне стране, међу побуњеницима је постојала врло важна групација крутих фундаменталиста талибана, односно студената верских наука, који су се углавном образовали по начелима традиционалног и пуританског факултета у Деобанду у Индији. С друге стране, у Авганистан су у помоћ побуњеницима пристигле добровољачке групе из свих арапских земаља, од Туниса и Египта до Пакистана; оне су се руководиле идеологијом Абдулаха Азама, а финансирао их је милијардер Осама Бин Ладен. Ти авганистански Арапи научили су правила гериле, научили да користе оружје и савладали борбене технике; али, пре свега, били су опијени екстремистичком исламском идеологијом (идеологијом деобандизма и џихада) и уверени да је оружана борба једини начин за тријумф ислама над материјализмом и атеизмом, једини начин да се оборе неверничке и корумпиране владе у муслиманским земљама и осујете нови западњачки крсташи, посебно амерички, који су дошли да окупирају исламске земље. Терориста Бин Ладен, коме се приписује напад од 11. септембра 2001. у Њујорку, обучавао се баш у Авганистану, где је и разрадио своје субверзивне идеје и постао најљући непријатељ Америке и саме Саудијске Арабије, у којој је рођен.“

Масимо Кампанини, Историја средњег истока (1798-2006), Београд 2011, 197.

Авганистан је поново стекао независност 1989. године, након повлачења совјетских трупa.  Била је то победа муџахедина, припадника покрета отпора. Талибани су дошли на власт у Авганистану 1994. године. Талибани су себе сматрали носиоцима исламистичке правде, укључујући примену најокрутнијих мера. Изјашњавали су се против Запада, женске равноправности и демократије. Џихад су сматрали физичком борбом против јеретика. Уништавали су сваки облик уметности који изражава људски лик, укључујући и фотографије. Забранили су све спортове и игре. Фудбалски стадиони претворени су у стратишта јавних погубљења. Жене у Aвганистану морале су да престану да раде, лишене су сваког образовања осим основне школе, а кретање им је ограничено у уверењу да је њихово јавно присуство извор неморала. Талибани су одбацили модернитет у целини, забранили су били телевизију, биоскопе и музику, и допустили да земља пропада у гладовању и беди. Њихова почетна појава као моралних, пре него политичких лидeра, убрзо је нарушена окрутним поступањем и трговином наркотицима.

Талибански режим срушиле су САД почетком XXI века. Рат у Авганистану је отпочео октобра 2001. године, као реакција на терористичку акцију од 11. септембра 2001. године, када су два отета путничка авиона улетела у две куле Трговачког центра у Њујорку, што је усмртило скоро три хиљаде људи. Трећи авион је ударио једно крило Пентагона (седиште министарства одбране САД-а), а четврти се срушио у поље након што су путници спречили отмичаре да изведу напад. Био је то највећи напад на територију САД-а. Одговорност за ту акцију је преузела група Ал-Каида („База“), коју је финансирао некадашњи савезник САД-а у Авганистану током борбе против СССР-а – Саудијац Осама Бин Ладен. Та терористичка организација је у талибанском Авганистану имала базе и центре за тренинге.

Америчку контролу Авганистана Талибани су окончали после две деценије – лета 2021. године.

Ирак

САД су рат 2003. године проширили и на Ирак. Касније се испоставило да су оптужбе против ирачког председника Садама Хусеина (на тој функцији је био још од 1979. године) за поседовање оружја за масовно уништење и саучесништво са Ал-Каидом биле измишљене као повод за интервенцију на ову земљу богату нафтом. Претходно су САД помагале Ираку у рату против Ирана (1980-1988), који је Садам Хусеин отпочео да би се дочепао нафтних поља у Ирану и потврдио да је главни у региону. САД су се тада плашиле победе исламистичког Ирана, чији вођа Рухолах Хомеини је Садама Хусеина сматрао „сатаном“ који ратује против исламске државе. Одувек незаинтересован за веру, Садам Хусеин се исламу окренуо из политичких разлога за време напада на суседни Кувајт, кojи je незaвисност од Велике Британије добио 1961. године. Тај Заливски рат (Кувајт има стратешки значајан положај – контролише излазак на Персијски залив) је вођен 1990/1. године. Кувајт је добио подршку САД-а, али и уопште међународне јавности (укључујући СССР и УН), па чак и неких арапских и муслиманских држава, највише Саудијске Арабије.

„Садам Хусеин је оптуживао Кувајт да користи изворе нафте који припадају Ираку, као и да је повећао производњу тог енергента, због чега је оборена цена на светским тржиштима и тиме умањени приходи Ирака. Важан узрок рата је била чињеница да се, током рата са Ираном, Ирак задужио у Кувајту, што после рата није био у стању да врати. Радило се о суми од 80 милиона долара, које је Садам Хусеин прижељкивао да врати извозом нафте, али се готово преполовљена цена нафте појавила као препрека.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света, Београд 2015, 404-405.

Након рата Ирак је Кувајту морао да исплати огромну ратну одштету и уведене су оштре санкције Ираку, од којих је најтежа била забрана извоза нафте, што је земљу довело у изузетно тешко економско стање. Ситуацију у Ираку је додатно компликовала подељеност међу муслиманима на шиите, који су били већина и суните, којима је припадао председник Садам Хусеин, као и постојање значајне курдске етничке мањине. Садам Хусеин је обешен 2006. године, а амерички и савезнички војници су се из Ирака повукли тек 2011. године.

Грађански ратови у Либану и Сирији