„Пејзаж Западне и Централне Европе у периоду средњега века битно се разликовао од данашњег. Велики део њених територија био је покривен шумама, које су много касније уништене, као резултат повећаног рада становништва и трошења природних богатстава. Велики део простора без шуме чиниле су мочваре и ледине. Крчење шума због ораница и исушивање мочвара ради испаше били су ствар будућности. Насеобине су, врло често, биле разбацане као ретке оазе по шумама, далеко једна од друге. Превладавала су мала насеља са ограниченим бројем кућа или издвојена домаћинства. Веће насеобине понекад су постојале на погоднијим местима у долинама река, на обалама мора, у плодним крајевима јужне Европе. Често је насеобину окруживала шума која је заузимала огроман простор; она је истовремено била и привлачна, због својих богатстава (огрева, дивљачи, плодова), и застрашујућа због опасности које су вребале у њој: дивље животиње, разбојници и други зли људи, утваре, тајанствена бића и вампири, којима је човекова фантазија драге воље насељавала свет своје околине. Шумски пејзаж је стално присутан у народној свести, у фолклору, у машти песника.

Везе између насеља биле су ограничене и сведене на нередовне и прилично површне контакте. Натурална привреда одликује се тежњом за самозадовољавањем основних потреба. Поред тога, саобраћајне везе готово да нису постојале или су биле у сасвим незадовољавајућем стању. Старе римске саобраћајнице, у крајевима где су постојале постепено су запуштане; нови путеви су крчени врло ретко, и њихово одржавање било је скопчано с великим тешкоћама. Брига државне власти о саобраћајним средствима није ишла даље од државних потреба, које су биле сасвим ограничене.

[…]

Путовање у периоду раног средњег века представљало је опасан и дуготрајан подухват. Опасан јер су разбојници били готово неизбежно обележје великог пута. Дуготрајан јер су превозна средства била у нимало бољем стању него путеви. За дан и ноћ могло се прећи највише неколико десетина километара, а понекад су путеви били тако рђави да су се путници кретали још спорије.

[…]

О томе којом су брзином преношени докази о важним збивањима сведоче следеће чињенице: вест о смрти Фридриха Барбаросе у Малој Азији стигла је у Немачку за четири месеца: Енглези су сазнали да је њихов краљ Ричард Лављег Срца заробљен у Аустрији после четири недеље.

[…]

Брже је било кретање морем него копном, али су ту претиле многобројније и веће опасности: буре, промене времена, гусари. У Европи тога доба бродоградња је била слабо развијена, лађе су биле мало оспособљене за пловидбу по отвореном мору и држале су се првенствено путева који су водили дуж обале. Изузетак су чинили Викинзи, храбри морепловци чије су лађе крстариле свим европским морима, од Црног и Средоземног до Северног и Белог, пресецали су чак и Северни Атлантик. Али, остало је непознато колико је брзопловећих лађа пропало у непогодама и којом скупом ценом су плаћане њихове поморске експедиције у Бело море или до обала Гренланда и Америке. Па и Норманђани су се трудили да се, колико је то било могуће, не удаљавају дуго од обала или острва: средства за оријентацију на отвореном мору била су врло примитивна.“

Арон Гуревич, Категорије средњовековне културе, Нови Сад 1994, 61-63.