Витезови су били средњовековни ратници на коњима. Касније је овај назив почео да се везује за ситно племство. Није било јефтино набавити опрему. Главно занимање и омиљена забава сваког витеза била је борба. Обичан витез – феудалац, пратио је свог сениора у борби из дужности и наде да ће добити део плена. Витез без земље се борио да обезбеди средства за живот. Сељак није могао да обрађује земљу ни свештеник да врши службу без помоћи ратника. Најбољи ратници овог времена су били коњаници заштићени штитом, шлемом и оклопом, а наоружани копљем, мачем и бојном секиром.

„Основна сврха феудалних односа било је садејство у рату. Најважнија функција сениора била је да заштити своје вазале и њихове земље, док је дужност вазала била да служи у његовој војсци.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 124.

Положај у феудалној хијерархији биo је одређен углавном бројем војника које је појединац могао да поведе у битку. 

„Рат је могао бити изузетно уносан. Мада је пустошење села могло ретко да донесе много плена, увек је било могуће заробити неког витеза за кога би касније могао бити убран откуп.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 138.

Борба је била и заносан спорт, не претерано опасан.

„Оклоп је витеза штитио од свих оружја бораца који нису били витезови, док је у великој мери ограничавао убојност и витешком мачу и копљу. При томе, ниједан витез није тежио да убије свог противника, стога што један леш није имао вредност. Ако би феудални господар заратио са својим суседом и притом га убио, на место његовог непријатеља би одмах дошао наследник спреман да настави борбу. Међутим, ако би свог непријатеља заробио, могао је рачунати да ће за откуп добити богато имање или чак утврђени замак.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 138.

Војске су у поређењу са савременим биле релативно мале, али су живеле од отимања и пљачке цивилног становништва у близини ратишта.

„Најпре ћемо описати постанак витеза и његову појаву у десетом веку. Он је био сирова и насилна личност, необуздана од друштва које је изгубило контролу над војском. Напори Цркве да припитоми, а затим и да под-јарми овог дивљака, пробудили су у њему свест о томе да припада одређеном „реду“, изабраним људима с дужнос тима и дисциплином коју им је Црква прописала, а којој су они дуговали посебну захвалност.

Потпуно развијен витешки сталеж једанаестог века с представом о себи као о Христовом војнику, што је била кључна промена коју је увео папа Гргур VII, предузео је Први крсташки рат, авантуру без преседана. На то су га подстакли друштвени и економски разлози, као и један мотив који се показао кратковечним: многи витезови беземљаши отишли су на Исток с намером да заузму поседе, но мало их је тамо и остало. Без обзира на то, Крсташки рат је дао нов замах успону витешке класе. Као војник „Господове војске“ која се бори с „Божјим непријатељима“, витез се од безначајног провинцијалца уздигао до европског господина-војника.

Франсис Џајс, Витезови кроз историју, Београд 2003, 13-14.

„Непотребно је наглашавати да витез 11. или раног 12. века није био узор благости и префињености. Опијао се готово по правилу, до бесвести, а његов замак је обично био стециште проститутки. Ако би га за време партије шаха противник ометао, дешавало се да му размрска главу неком од, у ово време великих, шаховских фигура. Када слуга не би хитро доносио вино, он би за њим хитную цилит (кратко копље) не би ли га у ходу убрзао. Ако би му досађивала жена, то би решио тако што би је дивљачки претукао.“

Сидни Пеинтер, Историја средњег века, Београд 1997, 139.

Витезови су своју улогу у друштву изгубили у Стогодишњем рату.