1. Насељавање
2. Династије
3. Карло Велики (768-814)
4. Подела царства

Насељавање

Средином IV века Франци су се као римски савезници населили у северној Галији (на територији данашње Холандије и Белгије). Учествовали су у римској војсци приликом заустављања продора Хуна 451. на Каталунским пољима. Временом су проширили своју власт на тeриторију целе Галије (укључујући територију данашње Француске).

Династије

Францима је најпре владала династија по имену Меровинзи (481-751), а временом су уместо краљева практично власт преузели управници двора, од којих је касније настала нова династија Каролинзи (751-987).

Од тих управника двора највише се истакао Карло Мартел, који је зауставио продор Арабљана у бици код Поатјеа 732. године. Његов син Пипин Мали (751-768) збацио је са власти последњег франачког владара из династије Меровинга. Након што је војно помогао папи (епископу Рима) у одбрани од Лангобарда, који су угрожавали Рим, папа га је крунисао за краља 751. године. Тако је настао савез државе и цркве који је био основа власти у средњовековној Европи. Престоница франачке државе био је град Ахен.

Рат двеју краљица – Игра престола у Франачкој

Карло Велики (768-814)

Најзначајнији франачки владар био је Карло, назван Велики. У ратовима савладао Лангобарде у Италији (774), суседна словенска племена, Саксонце и Баварску. Освојио је део територије Арабљана (Шпанска марка) и уништио државу Авара (Панонска марка).

Mарке су биле војне области на периферним деловима царства, на чијем челу су били маркгрофови. Током скоро пола века владавине Карла Великог, само две године (790. и 807. године) није било војних похода. Ратовало се од пролећа до јесени, будући да је коњима за исхрану била неопходна трава. 

Карлова држава је обухватала простор данашње Белгије, Холандије, Француске, Немачке, Швајцарске, Аустрије, северне и средње Италије, делове Паноније (до Тисе) и Балкана. Завладао је Карло скоро свим хришћанима у Западној Европи. Неке народе је приморао да приме хришћанство.

„Ширење власти Франака пратила је и насилна христијанизација, о чијој окрутности сведочи догађај из октобра 782. године познат као масакр у Вердену, у ком је убијено око 4.500 заробљених Саса, као и наредба Карла Великог (Capitulatio de partibus Saxoniae) која је прописивала казну смрћу за сваког Саксонца који избегне крштење. Ово насилно покрштавање као део званичне политике сматра се и прекретницом у рађању идеје о сарадњи државе и цркве у ширењу вере.“

Марко Алексић, Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века, Београд 2020, 78.

Карло Велики је крунисан за цара у Риму 800. године од стране папе Лава III, који је претходно био претучен на улицама Рима (ривалска партија римске аристократије је покушала да му ископа очи и одсече језик), после чега је побегао Карлу Великом, чија јака стража му је омогућила да се врати у Рим.

Крунисањем Карла први пут у хришћанском свету постојала су два цара (сматрани су наследницима римских царева). У Византији (Источном римском царству) се у то време на престолу налазила царица Ирина (797-802). Правдали су папа и Карло ту ситуацију тиме да Византија није имала цара. Покушало се и са женидбом Карла Ирином, али је у међувремену у Византији дошло до државног удара који је лишио Ирину престола. Хришћанска црква је поручивала да је један Бог на небу и цар на земљи. Миром у Ахену 812. Византија је признала Карла Великог за цара, али само Франачке. Заузврат је Карло признао власт Византије над јужном Италијом и делом Јадранског мора.

„Миром у Ахену утврђен је дефинитивни статус за Јадранско море, које је раздељено између Карла и Нићифора: Византији остају Венеција и далматински градови, Карлу припадају Истра и територија изван далматинских градова. На Јадрану је између двеју најмоћнијих империја настао мир.“

Grga Novak, Jadransko more u sukobima i borbama kroz stoleća, I, Split 2004, 95. (цитат је прилагођен српском језику)

Од имена Карла Великог настала је титула краљ у словенским језицима.

„Иако је доба антике одавно било завршено, у Европи је и даље владала идеја о једном римском царству и једном његовом средишту, Цариграду. Али док је Византија током друге половине 8. века била заокупљена унутрашњим сукобима и борбама на три континента, на Западу су се одиграли догађаји који ће заувек променити такво стање и успоставити обрисе онакве Европе какву и данас препознајемо. Захваљујући највише снази франачког оружја, под једном влашћу су окупљени сви Германи на континенту и заустављена су два велика историјска процеса, продор ислама са југа и словенско напредовање са истока. У личности франачког владара папа је најзад стекао политичког партнера са којим је могао да гради нову слику Европе и идеју Запада, која је коначно остварена крунисањем Карла Великог за цара у Риму 800. године. Овим догађајима Цариград је изгубио свој неприкосновени положај у хришћанском свету, али је успео да издржи ударце Франака и Бугара на европском и Арабљана на азијском тлу. Јачање моћи Франака осетило се и у нашим областима, а крајем 8. века управо је на Балкану дошло до отворених борби са Византијом. Србија се тако нашла на граници два царства и на попришту њихових сукоба.“

Марко Алексић, Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века, Београд 2020, 76-77.

Подела царства

Верденским споразумом из 843. године Франачко царство је подељено између тројице браће наследника (унуци Карла Великог) на 3 дела :

1. средишњи део од Северног мора до Средоземља, са престоницом Ахеном и Римом
2. западни део од Рајне – будућа Француска
3. источни део од Рајне – будућа Немачка