1. Значај
2. Однос са племством
3. Организација
4. Папе
5. Папска држава
6. Велики раскол хришћанске цркве
7. Манастири
8. Искушења
9. Сукоби папа и царева
10. Авињонско ропство папа
11. Инквизиција
12. Крсташки ратови

Црква је заједница хришћана. Они су првих векова били прогањани у Римском царству (до 313. године), да би касније (у последњој деценији IV века) хришћанство постало званична вера царства (након чега је уследио преокрет, па почели прогони пагана). Хришћанска црква се након поделе Римског царства (395) временом и сама поделила (званично тек 1054. године) на источну (православну – „правоверну“) и западну (католичку – „општу“).

Значај

Хришћанска црква је имала велики утицај у средњовековној Европи. У време оптерећено бројним ратовим, заразним болестима и гладима вера је пружала утеху становништву да их након мука на овом свету чека живот вечни након смрти, ако овај живот проживе у склад са принципима вере, који су подразумевали да се мирно прихвати да и несреће долазе по промисли Божјој, која људима није увек докучива, јер не могу да посматрају читаву заједницу у вечности.

Током средњег века црква је била једина установа која је повезивала људе који су говорили различитим језицима и живели под различитим властима широм Европе. Језик цркве је био латински, којим су преношена и знања из Римског царства.

Однос са племством

Да би опстала у немирним временима, црква је била приморана да ступа у блиске односе са световним племством, које је једино могло да јој понуди заштиту. Црквени достојанственици су постајали вазали моћних локалних феудалаца. Владари су свуда били значајни за функционисање цркве. Неки су и господарили црквом. Цркви је више одговарала зависност од једног владара заштитника, него од мноштва феудалаца. Владари су помагали цркву (ширењем хришћанства, градњом нових храмова и манастира), а црква је пружала идеолошку потпору власти, пропагирајући поданицима да је свака власт од Бога одређена, те да треба да јој буду верни као што су и Богу верни. Божанско порекло власти симболично се огледало у крунисању владара од стране црквеног поглавара. Идеолошка подршка цркве је владаре издвајала у односу на друге феудалне моћнике.

Организација

Средишња личност у црквеној организацији био је епископ (бискуп). Архиепископи (надбискупи) су били моћнији јер им је дијацеза (подручје црквене власти) била већа и богатија. Свештенике је формално постављао епископ, а у стварности феудалац. У друштвеном погледу свештенство је било подељено као и друштво. Мада није било немогуће да се човек незнатног рода уздигне до високих црквених положаја то је било изузетно тешко и дешавало се веома ретко.

Папе

Црква у западној Европи је имала духовног поглавара, епископа Рима, познатији као папа (на грчком „отац“), који је поштован као наследник апостола Петра. Нису се све папе задовољавале највећим духовним ауторитетом у западној Европи, него су тежиле и највећој моћи, да буду изнад царева и краљева. Бавећи се политиком све више су се удаљавали од хришћанских идеала (што је проузроковало покрете за реформацију цркве).

У 11. веку је успостављен колегијум кардинала који бира папу и у данашње време. Чине га одређена црквена лица из римске дијацезе. До тада је епископа Рима бирало племство и народ града Рима, сем уколико би се умешао цар који би са војском дошао у Рим. Папе су спроводиле власт преко својих легата, обично кардинала, који су имали право деловања у њихово име и одређеним местима у одређене сврхе.

Папска држава

Настајала је у 5. и 6.  веку, када су поједине папе своје личне поседе у Риму и околини завештавале цркви. Те територије су биле под управом римског епископа (папе), а врховном влашћу византијског цара све до иконоборачког периода у 8. веку, када долази до разлаза између њих. Када је 774. године франачки краљ Карло Велики на позив римског епископа уништио државу Лангобарда у северној и средњој Италији, Рим и околина су ушли у састав франачке државе. Распад Франачког царства довео је до постепеног осамостаљења Папске државе.

Велики раскол хришћанске цркве

Раскид између Источне и Западне цркве догодио се 1054. године када су римски папа и васељенски патријарх један другог проклели и изопштили из цркве. Разлаз је био последица вишевековног сукоба око теолошких и политичких разлика. Током више генерацијске међусобне изолованости разлике између источне и западне цркве су се повећавале. Говорили су различитим језицима и често нису могли ни да се разумеју. Разликовали су се у црквеној дисциплини, односно правилима организовања црквеног живота. Католички свештеници не могу да ступају у интимне односе са женама, за разлику од православних, који не могу ни да постану свештеници док се не ожене. Приликом причести у католичкој цркви се служи бесквасни хлеб, а у православној са квасцем. Такве разлике нису имале теолошку важност и кад су односи били добри, разлике су углавном прихватане, али када су односи из политичких разлога били лоши, међусобно су се критиковали и осуђивали због разлика у црквеној дисциплини. Значајна теолошка разлика је било западно учење да Свети дух происходи и од Сина (filioque), а не само Оца.

Када је Византија (Источно римско царство) била угрожена са истока нападима Турака помоћ је тражена од хришћана из западне Европе. Тамо је једина општа институција, која је превазилазила границе држава и повезивала људе који су говорили различитим језицима била католичка црква. Да би позвали хришћанске владаре да помогну хришћанима које су угрожавали муслимани (након крсташких ратова) поглавари католичке цркве су тражиле да их и у православном свету признају за поглаваре. Два покушаја црквене уније Васељенске („светске“ у смислу универзалне) патријаршије у Цариграду са поглаварима католичке цркве (склопљеним у Лиону 1274. и Фиренци 1429. године) нису успели јер је нису прихватили свештенство, монаштво и становништво Византије (па ни тражену војну помоћ са запада нису добили).

Крсташки ратови су зближили источне и западне хришћане, али су и установили да се међусобно не подносе. Томе је посебно допринело крсташко освајање и пљачкање Цариграда 1204. године и успостављање Латинског царства (1204-1261) на простору Византијског царства, у којем је спровођена романизација византијске цркве.

„На шизму из 1054, иначе једва приметну у историји тога времена, подсетила је тек случајна крсташка похара Цариграда 1204, коју су источни писци тумачили као „велику издају“.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 99.

Манастири

Манастири су најчешће били у већој мери уточишта људима који су тражили мир и заклон од спољашњег света, него што су били средишта верског заноса. Манастири су за племићку децу често били једина права алтернатива оружју. Неки су бирали молитве и читање књига у манастирима, гајећи одвратност према војницима и насиљу која они чине.

Пошто је сваки манастир био самосталан, дисциплина у њему је готово у потпуности зависила од опата (старешине манастира), који је најчешће био само службеник феудалца, именован у основи из политичких разлога. Већина епископа није желела да феудалцима нанесе увреду мешајући се у послове манастира на њиховој територији. Главни циљ манастира био је да својим монасима осигурају спасење. Веровало се да њихове молитве могу помоћи и другима. Монаси су имали улогу посредника код Бога за недостојне хришћане. Молили су се за своје заштитнике и цело друштво. Значај манастира за веру је у могућности пружања примера хришћанског живљења ближег апостолском идеалу од преовлађујућих прилика међу свештенством и људима изван цркве. 

Пре појаве универзитета манастири су били главна образовна установа. У манастирима су осниване школе, у којима су монаси подучавали писмености. Библиотеке са књигама, које су чувале знања из прошлости, углавном су се налазиле у манастирима. Књиге су биле доступне захваљујући преписима које су радили монаси. Највећи број научника се науци посвећивао у манастирима. Монаси су водили записе о збивањима. Тако настају прве хронике, као претече историјских списа. 

Манастири су одржавали конаке у којима су путници могли преноћити, а болесни се могли опоравити. Давали су храну, најчешће хлеб, сиротињи која је долазила на њихова врата. Тиме су представљале и неку врсту социјалних установа, чиме се средњовековне државе нису бавиле.

Искушења

Забрањено, али свеприсутно:

• Кршење целибата – неженства свештеника
• Симонија – продаја црквених положаја

Пракса се некада много разликовала од идеала. Монашки редови који су почели са проповедањем сиромаштва касније су се претварали у власнике огромних добара и у крупне земљопоседнике. Незадовољство становништва монасима који су изневерили заповести сиромаштва и аскетизма, дошло је до изражаја у појави просјачких редова чији чланови нису могли имати никакву имовину и живели су једино од милостиње.

Црква у средњем веку: Срце европског друштва

Сукоби папа и царева

Oдноси између католичке цркве и световних власти нису увек били добри. Црква је настојала да смањи световни утицај, због којег се све више удаљавала од хришћанских идеала. Папа Гргур VII (1073-1085) је настојао да световним владарима наметне врховну власт главног божјег изасланика – епископа Рима. Борба за инвеституру је била борба црквених и световних власти око избора епископа. Спор је решен почетком XII века компромисом, по којем би архиепископ постављао новог епископа на црквени положај, а владар му додељивао имање. У суштини, пошто се избор вршио у присуству владаревог представника, његов кандидат би углавном и био изабран.

Авињонско ропство папа

Моћ католичке цркве достигла је врхунац у 13.  веку, када су се папе успешно супроставиле царевима у борби за превласт у Италији и Западној Европи. Крајем 13. и у 14. веку папе су постале зависне од краљева Француске, након сукоба са француским краљем због његове намере да опорезује свештенство у Француској. У периоду 1305-1378. седиште поглавара католичке цркве је премештено из Рима у Авињон на реци Рони, у Бургундији, на територији Римско – немачког царства, али под влашћу француских кнежева у близини француске границе. Надзор француског краља нанео је велику штету угледу и утицају папа. Од 1378. постојала су двојица папа, један у Авињону (прихватали га француски савезници и енглески противници) и један у Риму (прихватали га противници Француза). То је био велики раскол у католичкој цркви, који је потрајао до 1429. године и коначне победе римске струје. На сабору цркве у Француској 1438. године усвојена је Прагматична санкција из Буржа, којом је практично господар цркве у Француској постао краљ, уместо папе.

Авињонско ропство папа

Инквизиција

За борбу против јереси (искварених верских уверења, која одступају од црквених догми) у 13. веку је створена истражна служба са посебним судовима, подређеним папи. За људе средњег века јерес је био најстрашнији злочин – издаја Бога. Циљ инквизиције је био спасавање душе јеретика и спречавање да својим рђавим учењем зарази и исквари друге душе. Том циљу су била допуштена сва средства (оптужени су били мучени док не признају кривицу). Имовина осуђеног је предавана цркви или властима. 

Инквизиција се, користећи нови судски метод назван “истражним”, а не више “тужбеним”, састојала у испитивању оптуженика ради изнуђивања признања кривице. Признање је убрзо почело да бива изнуђивано мучењем. Мучење је ретко примењивано у раном средњем веку, јер је у антици оно углавном било ограничено на робове. Инквизиција га је оживела и проширила.

Крсташки ратови

Верски занос је донекле захватио све људе, стварајући такве масовне изливе вере као што су били велики крсташки ратови. Црква се противила ратовању. Међутим, није могла да убеди витезове да се одрекну борбе. Уместо тога је усмерила своју ратоборност према својим непријатељима – муслиманима.

Одушевљење Јерусалимом и страдање Христа, жртве Јевреја, покренуло је широки талас мржње и непријатељства према Јеврејима, поготово од крсташких ратова. И то утолико више што се показало да хришћани са краја 11. века нису имали одговарајућу представу о историјском трајању, па су сматрали да им је Христово страдање било савремено. Требало је, дакле, казнити његове крвнике. Док су се најмоћнији и најбогатији међу крсташима кретали морским путем на лађама изнајмљеним у Марсеју и Ђенови, маса сиромашних, одрпаних крсташа, често подстакнута фанатичним предводницима какав је био проповедник Петар Пустињак, стизала је до Блиског истока преко Средње Европе,  наилазећи успут на бројне јеврејеске заједнице. Многе од њих су побили.

Крсташки ратови