„Средњовековље је од самог почетка одредило свој однос према раду и богатству, који је био сасвим различит од односа какав је постојао у свету антике. (…)

Хришћанство, које је прокламовало принцип „ко неће да ради, да и не једе“ (II Посланица апостола Павла Солуњанима, 3, 10) радикално раскида с тим ставовима антике. У друштву ситних произвођача рад није могао бити сматран срамотним занимањем. У раду су почели гледати нормално човеково стање. Истина, то стање је постало нужност, не као резултат стварања човека него због његовог згрешења; у раду су видели и казну. Међутим, битно је то што је нерад убрајан у тешке грехе. Сваки човек је морао да извршава одређену функцију; сви треба да се баве својим послом, мада сви облици делатности, које су потребне друштву, нису у истој мери приближавале човека Богу, богатство, попут рада, није разматрано као циљ самом себи или као услов за обезбеђивање пуког постојања. Однос према богатству одређиван је односом према загробном спасењу: поседовање богатства могло је да потпомогне, али и да одмогне души да постигне рајску срећу. Али, следбеници Христа, проповедника сиромаштва и аскетизма, у поседовању богатства виде нешто сумњиво и нешто што се морално готово не може ни оправдати. „Лакше је камили проћи кроз иглене уши неголи богатоме yћи у царство Божије“ – ова максима из Јеванђеља о Матеју (19, 24) била је извор сложених духовних и социјалних сукоба током читавог средњег века.

Економски постулати средњовековне цркве одражавали су социјалну стварност феудализма, проглашавајући богатство не коначним циљем него само средством, гаранцијом постојања сваког члана друштва, secundum suam conditionem [према његовом стању]“. Производња у периоду раног средњег века није била подређена интересима згртања профита; циљеви који су постављени састојали су се у обезбеђивању достојанственог“ постојања сваког делића целине – corpus Christianum сталешки подељене по вољи Бога.“

Арон Гуревич, Категорије средњовековне културе, Нови Сад 1994, 248-250.