„Двадесет трећег марта Хитлер је отео област Мемел од Литваније и додао га Источној Пруској. Његов ратни програм се убрзавао јер је стрепео да ће га Британци и Французи убрзо сустићи у наоружавању. Ипак, и даље није озбиљно схватао британске гаранције Пољској које је Чемберлен објавио у Доњем дому 31. марта. Трећег априла наредио је генералима да за крај августа доврше планове операције Бело, то јест инвазије на Пољску.

Чемберлен, загрижени антикомуниста, оклевао је да се обрати Стаљину и преценио је снагу Пољске, па је сувише споро стварао одбрамбени блок против Хитлера у средњој Европи и на Балкану. Британске гаранције заправо су посредно искључивале Совјетски Савез. Чемберленова влада реаговала је на овај упадљиви пропуст тек кад је добила извештаје о трговинским преговорима између Немачке и Совјетског Савеза. Стаљин, који је презирао Пољаке, дубоко се узнемирио када се француска и британска влада нису оштро супротставиле Хитлеру, а већ је био гневан што га претходне године нису укључиле у разговоре о судбини Чехословачке. Осим тога, претпостављао је да Британци и Французи хоће да га гурну у сукоб с Хитлером како би сами избегли рат. Природно, више би волео да види капиталистичке земље како међусобно ратују до истребљења.

Осамнаестог априла Стаљин је ставио британску и француску владу на пробу понудивши им савез, то јест пакт који би обећао помоћ свакој средњоевропској држави којој запрети агресија. Британци нису знали како да одговоре на понуду. Лорд Халифакс, министар иностраних послова, и сер Александер Кадоган, стални подсекретар Министарства, у први мах су нагонски помислили да је Совјетски захтев послан са злобним намерама. Чемберлен се плашио да би пристанак на такав захтев једноставно изазвао Хитлера. Стаљинова понуда заправо и јесте навела Фирера да затражи споразум са совјетским диктатором. У сваком случају, Пољаци и Румуни су били сумњичави. С правом су се плашили да ће Совјетски Савез тражити право преласка војних јединица преко њихових територија. Французи су пак, пошто су сматрали Русију својим природним савезником против Немачке још од пре Првог светског рата, били далеко наклоњенији идеји савеза са Стаљином. Сматрали су да не могу ништа без Велике Британије, па су притискали Лондон да пристане на заједничке војне преговоре са совјетским режимом. На Стаљина малодушна британска реакција није оставила никакав утисак, али је имао потајне намере да помери совјетску границу даље на запад. Већ је посматрао румунску област Бесарабију, Финску, балтичке државе и источну Пољску, а нарочито делове Белорусије и Украјине додељене Пољској после њене победе 1920. Британци су најзад прихватили неопходност пакта са Совјетским Савезом, али преговоре су отпочели тек крајем маја. Но Стаљин је прилично оправдано подозревао да Британци само желе да добију на времену.

Још слабији утисак на њега је оставила француско-британска делегација, која је 5. августа кренула спорим паробродом за Лењинград. Генерал Еме Думенк и адмирал сер Реџиналд Планкет-Ернли-Ерл-Дракс нису имали никаква овлашћења и могли су само да извештавају Париз и Лондон. Њихово изасланство свакако је било осуђено на пропаст из других разлога. Думенк и Дракс наишли су на непремостиву препреку – Стаљинов захтев права пролаза Црвене армије преко Пољске и Румуније. Тај захтев ниједна земља није могла да прихвати. Обе су биле нагонски сумњичаве према комунистима уопште, а нарочито према Стаљину. Време је истицало док су јалови преговори залазили у другу половину августа, али чак ни Французи, који су жарко желели погодбу, нису могли да наговоре владу у Варшави да пристане на овај захтев. Врховни заповедник пољске војске маршал Ридз-Шмигли рекао је: ,,С Немцима ризикујемо да изгубимо слободу, али с Русима ћемо изгубити душу.“

Хитлер је, изазван британским и француским покушајем да увуку Румунију у одбрамбени пакт против даље немачке агресије, одлучио да је дошло време за разматрање идеолошки незамисливог нацистичко-совјетског пакта. Другог августа Рибентроп је совјетском отправнику послова у Берлину изнео замисао о новим односима. Између Балтика и Црног мора, рекао му је Рибентроп, нема проблема који наше две земље не могу решити.

Рибентроп није скривао немачке агресивне намере према Пољској и наговестио је могућност поделе плена. Два дана касније немачки амбасадор у Москви изјавио је да Немачка сматра балтичке државе совјетском сфером утицаја. Четрнаестог августа Рибентроп се понудио да дође у Москву на преговоре. Вјачеслав Молотов, нови совјетски комесар за иностране послове, изразио је забринутост због немачке подршке Јапану, чије су се снаге и даље бориле против Црвене армије с обе стране Халкин Гола, али је наговестио совјетску спремност за наставак разговора, нарочито о балтичким државама.

Стаљин је одмах увидео предности пакта с Немачком. Заправо, размишљао је о договору с Хитлером још од преговора у Минхену. Припреме су отишле корак даље у пролеће 1939. Трећег маја јединице НКВД-а окружиле су Народни комесаријат иностраних послова. „Ослободите комесаријат од Јевреја“, наредио је Стаљин. „Очистите синагогу“. Старог совјетског дипломату Максима Литвинова на месту комесара заменио је Молотов, а велики број Јевреја је ухапшен.

Споразум с Хитлером омогућио би Стаљину да заузме балтичке земље и Бесарабију, а да и не спомињемо источну Пољску у случају немачке инвазије са запада. Свестан да ће Хитлеров следећи корак бити напад на Француску и Велику Британију, надао се да ће Немачка искрварити у, како је очекивао, крвавом рату између капиталистичких сила. То би му дало времена да ојача Црвену армију, ослабљену и малодушну после чистки.

Хитлеру би договор са Стаљином омогућио да отпочне рат, прво против Пољске, а затим против Француске и Велике Британије, и то без савезника. Такозвани Челични пакт с Италијом потписан 22. маја није значио готово ништа пошто је Мусолини био уверен да његова земља неће бити спремна за рат пре 1943. Но Хитлер је и даље рачунао с тим да ће Велика Британија и Француска, упркос датим гаранцијама, презати од рата када он нападне Пољску.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 42-45.

„Стаљинов апсолутни приоритет и даље је био да што дужи одложи учешће Совјетског Савеза у сваком европском рату. Разапет између могућности анти-нацистичког савеза са Британијом и Француском и војног пакта са немачким архинепријатељем, сада се одлучио за „врапца у руци“ кога му је нудио Берлин. Ако ће исход бити рат између две „капиталистичке“ силе, он ће, сматрао је, послужити за јачање комунизма и неће шкодити Совјетском Савезу. Пошто се није обазирао на злослутна упозорења из Хитлерове Моје борбе, или их није памтио, совјетски лидер је дозволио себи да сања како ће такав договор исправити историјске неправде које су, у дубинама руске психе, наметнуте још од деветнаестог века, а недавно и у Версају. Надао се да ће сарадња Совјетског Савеза и Трећег рајха, задовољити њихова супротстављена стремљења, и тако, уз мало среће, уклонити узроке озбиљније напетости међу њима. У сваком случају, у својој жељи да одложи рат са Немачком што је дуже могуће, колико год он једног дана био неизбежан, имао је веома мало алтернатива: Хитлерова верзија „мира у наше доба“ била је неодољива. Мада идеолошки непомирљиве, те две државе биле су по много чему сродне: не само немилосрдне и непринципијелне, већ и истински опортунистичке, истоветне у спремности да користе сва расположива средства да обезбеде непосредне циљеве. За обојицу лидера ће споразум који ће Хитлер за неколико дана упоредити са „уговором са ђаволом“ постати неодољив. Бар привремено, присилни брак из пакла био је много пожељнији него прерани „Сумрак богова.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 116-117.

„У сваком случају, каква год била стварна Стаљинова настојања и претпоставке, иницијатива за склапање совјетско-немачког пакта потекла је од Хитлера. Догађаји су се почели одвијати муњевито када је Хитлер одлучио да је за његов улазак у Пољску потребна демонстрација лојалности са стране Русије. Форсирајући закључивање споразума са Стаљином, Хитлер је бацио на тас свој последњи аргумент. Он је 21. августа послао совјетском вођи личну поруку која је садржала више него јасну најаву скорашњег рата с Пољском и изражавала крајње нестрпљиву жељу да се у наредним данима закључи совјетско-немачки пакт о ненападању. Отуда је Хитлер замолио да у Москви премијер већ 22, у крајњем случају, 23. августа приме његовог министра спољних послова Рибентропа. Истог дана, 21. августа, Молотов је уручио немачком амбасадору у Москви Стаљинов одговор Хитлеру. Стаљин је дао сагласност за долазак Рибентропа 23. августа.

Стаљин и Молотов примили су Рибентропа истог дана. Сусрет је био учтив и чак пријатељски. Обе стране су добиле оно што су хтеле. Упоредо с пактом о ненападању потписан је тајни споразум који је припремљен на Стаљинов подстицај. У складу с њим, Немачка и СССР поделили су између себе Источну Европу. Источне области Пољске (Западна Украјина и Западна Белорусија), Летонија, Естонија и Финска постали су сфера совјетских интереса. Немачка је подржала и совјетске претензије на Бесарабију. Убрзо је као плод нових договора у совјетску сферу утицаја ушла и Литванија. Уопште, то је био својеврсни обрнути Брест-Литовски мир. Хитлеру је била потребна сигурна граница са СССР и то је платио територијалним уступцима.

Стаљин је у својим рукама држао све нити совјетско-немачких преговора, припуштајући ту само Молотова. Споразум с Хитлером је његово чедо. Иако је у историју ушао под називом ,,пакт Молотов-Рибентроп“, то је фактички био договор Стаљина и Хитлера. Стаљин је преузео на себе сву одговорност за пријатељство с Немачком, и он је за то имао сасвим конкретне мотиве. Управо су ти мотиви представљали предмет нарочитог интересовања за биографију совјетског диктатора.

Почнимо с морално-политичким спектром проблема. Стаљин је, као и његови наследници, потпуно разумео да је било какав споразум с Немачком морално проблематичан, рањив с политичке тачке гледишта, као и да може бити доживљен крајње негативно. Најбољи доказ за то јесте упорност с којом су у СССР порицали постојање тајног споразума и проглашавали фалсификатима његове копије које су доспеле у јавност. Стаљин је разумео да нагли преокрет од мржње до пријатељства с нацистима неизбежно ствара идеолошку конфузију како унутар СССР-а, тако и у светском комунистичком покрету. Међутим, тај проблем је у крајњем случају био другоразредни. Решили су га уз помоћ једноставних идеолошких објашњења: то је нужно у интересу социјализма. За оне који су сумњали, као и увек, била је припремљена репресија. Морални аспект проблема задобио је неупоредиво већу тежину касније, када је нацизам био побеђен и осуђен од стране целог света као безусловно зло.

Током 1939. године у односима с Хитлером чак су и политичари самих западних земаља дозвољавали себи флексибилније приступе, оправдавајући себе формулом ,,само да не буде рата“. Велика Британија и Француска су 1939. с муком налазили разлоге за самопоштовање и било би наивно захтевати од Стаљина да их он уважава. Није била посреди принципијелна недопустивост споразума с Хитлером, већ карактер тих споразума. Као прагматични политичар, Стаљин није поступао горе од ,,минхенаца“. Међутим, Стаљин није био само прагматични политичар. „Минхенци“, отклањајући опасност од себе, предали су Хитлеру на комадање формално једну, а суштински неколико малих земаља. Стаљин се није зауставио на тој граници, већ се и сам умешао у поделу. Стаљин је био убеђен да су ,,минхенци“ подстицали Хитлера на Исток, па је због тога без двоумљења одрешио Хитлеру руке за деловање на Западу. Стаљин је, напокон, вратио ,,своје“. Мотив обнављања историјске правде, присаједињење онога што је силом било отето Руској империји у тренутку њеног опадања, несумњиво је имао своје место у размишљањима совјетског вође. Тај мотив је у овој или оној мери доживљаван с разумевањем како унутар СССР, тако и изван његових граница.“

Олег Хлевњук, Стаљин: Живот једног вође, Београд 2021, 243-245.

Жртва договора Хитлера и Стаљина била је и Румунија.

Румунија у Другом светском рату