„У Европи је Хитлер показивао запањујућу оданост Мусолинију, често на немоћни бес својих генерала. Али Дуче, Хитлеров некадашњи учитељ, трудио се на све могуће начине да му се не потчини. Фашистички вођа желео је да води упоредни рат независан од рата нацистичке Немачке. Није унапред обавестио Хитлера о свом плану да окупира Албанију априла 1939. и претварао се да тај потез иде уз немачко присвајање Чехословачке. Нацистичко вођство је с друге стране нерадо делило тајне с Италијанима, али Немачка је ипак желела да потпише Челични пакт свега месец дана касније.

Као непромишљени љубавници који желе да се окористе везом, оба диктатора заваравала су један другог и обојица су се осећали обманутима. Хитлер није обавестио Мусолинија о својој намери да згази Пољску, али је ипак очекивао од њега подршку против Француза и Британаца, док је италијански Дуче веровао да у Европи неће бити општег рата још најмање две године. Кад је Мусолини септембра 1939. године одбио да ступи у рат, дубоко је разочарао Хитлера. Дуче је знао да његова земља једноставно није спремна за рат, и његови претерани захтеви за испоруку војне опреме као услов за подршку били су му једини изговор.

Но Мусолини је свакако желео да у неком тренутку уђе у рат како би стекао још колонија и од Италије начинио макар наизглед велику силу. Због тога није хтео да пропусти прилику када су две велике колонијалне силе, Француска и Велика Британија, претрпеле тежак пораз почетком лета 1940. Запањујућа брзина немачког продора у Француску и свеопшти став да ће Британци затражити примирје изазвали су код Мусолинија грозничаву несигурност. Немачка ће диктирати облик Европе, готово сигурно ће постати највећа сила на Балкану, а Италија би лако могла завршити у запећку. Искључиво због тога је Мусолини очајнички желео право да се умеша у мировне преговоре. Израчунао је да ће му неколико хиљада мртвих Италијана купити место за преговарачким столом.

Нацистички режим се свакако није противио уласку Италије у рат, макар и у последњем часу. Хитлер је далеко прецењивао италијанску борбену снагу. Мусолини се хвалисао да има „осам милиона бајонета“, док је заправо имао мање од 1,7 милиона војника, а многи од њих нису имали ни пушке на које би бајонете натакли. Земљи је очајнички недостајало новца, сировина и моторних возила. Како би повећао број дивизија, Мусолини им је смањио број пукова с три на два. Од седамдесет три дивизије, само деветнаест је било потпуно опремљено. Италијанске снаге заправо су 1940. биле мање и слабије наоружане него када је земља ушла у Први светски рат 1917.

Хитлер је непромишљено прихватио Мусолинијеве процене италијанске војне моћи здраво за готово. Према његовом крајње ограниченом схватању војних питања, условљеном шареним мапама у генералштабу, дивизија је била дивизија, колико год имала мање војника него што је потребно, колико год била слабо опремљена и рђаво обучена. Мусолини је судбоносно погрешио када је у лето 1940. поверовао да је рат мање-више завршен, а заправо је тек почео. Није схватио ни да ће Хитлерове некадашње говоранције о животном простору на истоку прерасти у јасан план. Десетог јуна објавио је рат Великој Британији и Француској. У кићеном говору који је одржао с балкона палате Венеција у Риму разметљиво надимајући груди, тврдио је да ће младе и плодне нације згазити уморне демократске земље. Говор су са клицањем поздравили бројни одани црнокошуљаши, али већина Италијана уопште се није радовала.

На Немце Мусолинијев покушај да отме делић славе Вермахта није оставио никакав утисак. Државни секретар Министарства иностраних послова сматрао је немачког партнера у Осовини циркуским лакрдијашем који после наступа акробата умотава тепих и тврди да је пљесак упућен њему. Многи су поредили Дучеову објаву рата већ пораженој Француској с понашањем шакала док покушава да отме део ловине коју је усмртио лав. Овај опортунизам је био заиста бесраман, али је скривао нешто далеко горе. Мусолини је од своје земље учинио робињу и жртву сопствених амбиција. Схватао је да не може избећи савез с далеко надмоћнијим Хитлером, али ипак је маштао о томе да ће Италија спроводити самосталну политику колонијалног ширења док остатком Европе бесни много озбиљнији сукоб. Слабост Италије упропастиће саму земљу и ослабиће Немачку.

Двадесет седмог септембра 1940. године Немачка је потписала Тројни пакт с Италијом и Јапаном. Замисао је делимично била одвраћање Сједињених Држава од уласка у рат, који је ушао у некакво међустање када Немачка није успела да баци Велику Британију на колена. Кад се Хитлер састао с Мусолинијем на превоју Бренер 4. октобра, уверио га је да ни Москва ни Вашингтон нису опасно реаговали на вест о пакту, и да он жели континентални савез против Велике Британије.

Хитлер је намеравао да Средоземље остави Италијанима као зону утицаја, али ускоро после пада Француске схватио је да није све тако једноставно. Мораће да одржава равнотежу међусобно сукобљених интереса Италије, вишијевске Француске и Франкове Шпаније. Франко је желео Гибралтар, али и Мароко и друге француске територије у Африци. Хитлер није хтео да изазива Петенову Француску државу и њој одане снаге у колонијалним поседима. С његове тачке гледишта, за вишијевску Француску било је далеко боље да надзире себе и своје северноафричке поседе у немачком интересу док год рат траје. После победе моћи ће да дарује француске колоније Италији или Шпанији. Упркос својој наизглед неограниченој моћи после капитулације Француске 1940, Хитлер у октобру ипак није успео да убеди Франка, свог вазала Петена, ни свог савезника Мусолинија да подрже његову стратегију континенталне блокаде Велике Британије.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 215-218.