Лењинград, бивша престоница Руског царства, тада по имену Петроград, изграђен је на обали Балтичког мора. Ближи је главним градовима Финске и Естоније, него Русије. Посебно је била незгодна близина Финској, некадашњој територији Русије, којој је СССР 1940. узео 10% територије, због чега је била жељна освете.

„Хитлер међутим није хтео заузети Лењинград и предати га Финској. Желео га је уклонити с лица земље тако што ће убити његово становништво, сравнити га са земљом и тек тада то подручје предати Финској.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 198-199. (цитат је прилагођен српском језику)

Немачка опсада Лењинграда почела је у септембру 1941. године.

„Око града су положена минска поља како би се спречио бег. Град се није предавао, а и да јесте, предаја не би била прихваћена. Немачка намера била је потпуна ликвидација Лењинграда – глађу. На самом почетку опсаде, 8. септембра 1941, немачка артиљерија уништила је градска складишта хране и горива. У октобру је око 2500 људи умрло од глади и с њом повезаних болести. У новембру их је умрло 5500, у децембру 50.000. До окончања опсаде у јануару 1944. живот је изгубило милион људи.

Лењинград није потпуно убијен глађу јер је локална совјетска власт проводила строгу расподелу расположиве хране, а совјетски политички врх одлучио се за редовно, али рискантно снабдевање становништва. У раздобљима док је језеро Ладога залеђено, његовом површином текло је снабдевање и евакуацијска транспортна линија. У првој зими опсаде температура је пала на четрдесет степени испод нуле у граду без залиха хране и огрева и без текуће воде. Успркос свему, совјетска власт у граду није дошла у питање. НКВД је наставио са хапшењима, испитивањима и затварањима. Ухапшени из Лењинграда такође су превожени преко језера Ладога и затекли су се међу 2,5 милиона људи које је НКВД за време рата послао у гулаг. Полиција и ватрогасци уредно су испуњавали своје дужности. Дмитриј Шостаковић био је ватрогасни добровољац у време када је компоновао трећи став своје седме симфоније. Библиотеке су биле отворене, књиге су се читале, а докторске тезе су писане и брањене.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 199. (цитат је прилагођен српском језику)

Немачка артиљерија гађала је град четири пута дневно, али се одбрана некако држала. Још драматичнија била је борба за опстанак у животу становника опседнутог града.

„Чак и после ослобађања Тихвина становници Лењинграда били су толико слаби од глади да су падали на смрзнутим улицама узалудно тражећи огрев и храну, а неко би им одмах украо књижице за снабдевање. Хлеб је отиман из руку оних који излазе из пекара. Ништа не уништава основни људски морал брже од глади. Када неко умре, породица је често скривала леш у леденом стану да би и даље добијала следовања за њега.

Но упркос стрепњама власти, ретки су били покушаји отимања и пљачке пекара. Само партијски шефови и људи који су радили с храном, делили је или помагали у складиштима, имали су довољно снаге за то. Они на дну лествице који нису радили у фабрикама и нису имали приступа мензама ретко су преживљавали. Старили су толико брзо да би их и чланови породице тешко препознавали. Вране, голубови и галебови поједени су први, а за њима су уследили мачке и пси. Чак су поједени и чувени Павловљеви експериментални пси на Физиолошком институту. Најзад су на ред дошли пацови. Готово свако ко пешице крене на посао или у ред за храну морао је да застане и одмори се на сваких неколико корака. Толико су сви били слаби од глади. Деца су на санкама вукла дрва за огрев. Ускоро су санке ка масовним гробницама носиле мртве, које су звали мумијама јер су били умотавани у папирне или платнене покрове. Дрво се није могло користити за сандуке било је неопходно за грејање и опстанак.

Од укупно 2.280.000 људи колико их је било у Лењинграду децембра 1941, 514.000 је до пролећа евакуисано на копно, а 620.000 је умрло. За старије је ово била друга велика глад; прва је почела 1918. с грађанским ратом. Многи су примећивали да људи четрдесет осам сати раније предосете да ће умрети. Људи су често последњим снагама долазили на посао да јаве да више неће долазити и замоле шефове да се постарају за њихове породице.

Лењинград се поносио својим интелектуалним наслеђем, па је хотел Асторија претворен у болницу за писце и уметнике. Ту су добијали витамине у облику ананаса изгњеченог у горки напитак. Било је доста покушаја и да се збрину сирочад. „Више нису личила на децу“, рекао је један школски управитељ. „Била су чудновато ћутљива, усредсређеног погледа.“ Но у неким установама кухињско особље крало је храну за своје породице и остављало децу да умиру од глади.

Градске власти нису створиле залихе огрева пре почетка опсаде, па су се људи грејали ложећи трбушасте пећи књигама, сломљеним намештајем и вратима. Старе дрвене зграде су рушене да обезбеде огрев за јавне установе. У јануару 1942. температура у Лењинграду је понекад била четрдесет степени испод нуле, па и нижа. Многи су једноставно лежали у кревету да сачувају топлоту, али су брзо пропадали. Смрт од глади долазила је нечујно и неупадљиво. Полуживот се преображавао у неживот. „Не знате ви како је то“, рекла је једна жена британском новинару непосредно после опсаде. „Прекорачивали смо лешеве на улицама и степеништима! Једноставно их више нисмо ни примећивали.“ Многи су умрли од мешавине глади и хладноће. Хипотермија и напетост су, уз глад, толико реметили метаболизам да људи нису могли да упију како треба ни оно мало калорија које су добијали. Војници су теоретски добијали много обилнија следовања од цивила, али та следовања често нису стизала до њих. Официри су их крали за себе и своје породице.

„Људи су се пред нашим очима претварали у животиње“, написао је један становник Лењинграда у дневник. Неке је глад отерала у лудило. Совјетски историчари претварали су се да људождерства није било, али изјаве савременика и архивски записи говоре другачије. Око две хиљаде људи ухапшено је због коришћења људског меса за исхрану, за време опсаде, а њих 866 те прве зиме, 1941-1942. Када неко једе месо већ умрлог, то се називало „лешождерство“. Неки људи чак су крали лешеве из мртвачница и масовних гробница. Изван Лењинграда бројни војници и официри прибегавали су људождерству; чак су јели и ампутиране удове у пољским болницама.

Много ређа појава била је да неко некога убије у сврху људождерства. Не изненађује чињеница да су родитељи држали децу код куће да им се нешто тако не би догодило. Причало се да је најмекше месо деце, а за њим месо младих девојака, лако постоје бројне приче о бандама које су продавале одреске од људског меса, људождерство се готово искључиво одвијало у становима кад полудели родитељи поједу своју децу или суседи једни друге. Неки изгладнели војници Педесет шесте стрељачке дивизије напали су из заседе возила са следовањима, узели храну, закопали лешеве у снег и касније се враћали да их једу мало-помало.

Но иако је глад подстицала оно најгоре у људима, било је и примера пожртвованости према суседима, па чак и према потпуним незнанцима. По свему судећи, деца су преживљавала боље од одраслих, вероватно зато што су им родитељи давали део свог следовања. Жене су обично издржавале дуже од мушкараца, али су често касније умирале. Пред њима је била и стравична одлука да ли да попусте пред молбама деце и дају им довољно хране или да једу саме како би имале снаге да се брину о породицама. Стопа рађања опала је вртоглаво, делом зато што је због крајње изгладнелости женама изостајала менструација, а мушкарци постајали неплодни, али и зато што је већина мушкараца била на фронту.

Црвеноармејци и поморска десантна пешадија у Лењинграду били су уверени да се Немци никада неће пробити. Сматрали су да Немци држе град под опсадом углавном да би задржали Финску у рату. Становништво је беснело што западни савезници оклевају да Финску виде као непријатеља. Нису прихватали да је Стаљин 1939. напао Финску без икаквог повода. Мржњу према непријатељу непрестано је подстицала пропаганда Црвене армије. На плакатима су биле слике дечака исколачених очију који са запаљеним селом у позадини виче: „Тата, убиј Немца“!“

Ентони Бивор, Други светски рат, I, Београд 2014, 415-419.

„За разлику од њихових другова у јужној Русији, морал немачких војника код Лењинграда није био висок. Неуспех у дављењу „првог града бољшевизма“ дубоко их је пекао. Оштру зиму замениле су непријатности мочвара и ројеви комараца.

Совјетски браниоци су пак били захвални што су преживели глад те стравичне зиме, која је убила готово милион људи. Чишћење града и уклањање нагомилане прљавштине која је претила епидемијама изискивали су огромне напоре. Становништво је садило купус на свакој стопи слободне земље, па и по читавом Марсовом пољу. Лењинградски Совјет тврдио је да је у граду и околини у пролеће 1942. поврће посађено на дванаест и по хиљада хектара. Како би се спречила глад следеће зиме, поново је почела евакуација цивила преко језера Ладога; више од пола милиона становника напустило је град, а уместо њих су дошли војници. Складишта су напуњена храном и другим залихама, а по дну језера Ладога положене су цеви за довод горива. Деветог августа је, у сврху подизања морала, Седма „Лењинградска“ симфонија Дмитрија Шостаковича изведена у граду, а концерт је преко радија емитован широм света. Немачки топови покушали су да прекину концерт, али совјетска артиљерија их је ућуткала, на радост грађана.“

Ентони Бивор, Други светски рат, I, Београд 2014, 487-488.