Рат је почео 1. септембра 1939. нападом Немачке на Пољску. Након Првог светског рата Пољска је добила излаз на море, са луком Гдањск (нем. Данциг), чиме је територија источне Пруске остала раздвојена од остатка Немачке, што је послужило Хитлеру као изговор за напад на Пољску. То је била једина територија изгубљена након Првог светског рата, коју Хитлер до тада није успео да поврати. Хитлер је планирао муњевити напад на Пољску, како не би стигла евентуална помоћ Француске и Велике Британије. Док је претходно планирао напад, није ни очекивао да ће оне реаговати, иако су дале Пољској гаранције безбедности, након немачког заузимања Чехословачке. Мобилизација пољских војника је каснила јер су им амбасадори Француске и Британије саветовали да сачекају да се истроши последња нада да се преговорима избегне рат и да не пружају Хитлеру изговор за напад преурањеном мобилизацијом. Неспремним и слабијим Пољацима једина нада је била да пружају отпор док Французи не отпочну са обећаном офанзивом на западу, чиме би одвукли Немце на другу страну.

„Пољска влада није знала за тајне протоколе Пакта Молотов-Рибентроп, па није ни покушала да озбиљније брани источну границу. Помисао на двоструку инвазију усаглашену између нацистичке и совјетске владе још је деловала политички сувише противречно.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 53

Повод за напад на Пољску је био лажан инцидент у којем су немачки војници прерушени у пољске униформе заузели немачку пограничну радио станицу и емитовали поруку на пољском. Затим је стрељано неколико дрогираних заточеника концентрационог логора, чија су тела, обучена у пољске униформе, послужила као доказ.

Пољска је била у незгодном географском положају, опкољена територијом Немачке, источне Пруске и Чехословачке, која је раније окупирана од Немачке.

Нападнута с три стране (севера, запада и југа) и касно мобилисана, Пољска је била у безнадежној ситуацији; Немци су имали два пута више трупа (милион и по) и три пута више авиона и тенкова (2 400). Поред тога, на источној граници земље било је више од 800.000 совјетских трупа. Пошто су своју стратегију засновали на очекивањима да ће им Британци и Французи убрзо прискочити у помоћ, Пољаци су се ускоро разочарали: ни један ни други њихов партнер није планирао да нападне Немачку током почетне инвазије, очекујући да ће се борба заглибити као у претходном рату. 

„Немци су се у почетку плашили масовног напада. Посебно је забринут био сам Хитлер, јер му је главнина војске била у Пољској, али ограничена природа операције показала је да је то био само симболичан гест.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 64.

Пољска је капитулирала после 5 недељa.

„Забринута лакоћом немачког напредовања, Црвена армија је без икакве помпе умарширала у источну Пољску усред немачке инвазије, непријатно изненадивши Хитлера сопственом брзином освајања. Совјетске и немачке трупе среле су се код демаркационе линије, углавном без инцидената, и код Брест-Литовска, немачког тренутка тријумфа од пре двадесет година, одржали су заједничку победничку параду пре него што се Вермахт [немачка војска] повукао.“

М. Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 86-87.

Сусрет трупа се десио скоро 800 километара далеко од Берлина и више од 1000 километара далеко од Москве.

„Немци су се чудили што Стаљин није напао и раније, али он је сматрао да ће се, ако нападне прерано, западни савезници осећати обавезнима да објаве рат и Совјетском Савезу. Руси су, предвидиво цинично, тврдили да су их пољске провокације нагнале да се умешају како би заштитили белоруску и украјинску мањину.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 65.

„Зверства на немачкој страни линије Молотов-Рибентроп почела су после само неколико дана. Отворена нацистичка политика била је успостављање Lebensrauma у Пољској путем „етничког чишћења“ територије од словенског становништва.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 124.

И Немци и Руси су у окупираној Пољској прогањали и убијали образоване и богате Пољаке, плашећи се да би они могли бити предводници националног устанка. Нацисти су позатварали школе и универзитете.

„Пољска је послужила као испитни полигон. Немци су веома пажљиво саставили списак од 61.000 припадника пољске културне и друштвене елите: професора, судија, наставника, социјалних радника, свештеника, бивших официра, високих државних службеника и свих других појединаца за које се основано може сматрати да припадају пољској интелигенцији. SS је добио задатак да их нађе и ликвидира. Под Хајдриховим директним надзором, тај задатак је поверен групи од седам паравојних одреда смрти, са укупно 4.500 људи. […] Крајем године, убили су више од 61.000 људи колико им је Хајдрих наредио.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 126-127.

„У половини Пољске коју је анектирао Совјетски Савез, власти нису биле ништа мање фанатичне од нациста на другој страни и мада су им се циљеви и методи разликовали, били су тек нешто мање злочиначки. У Стаљиновом случају, решеност да елиминише пољску елиту није покретала расна мржња нити потрага за Лебенсраумом (Совјетски Савез је имао сасвим довољно простора), већ параноидна жеља да угуши сваки наговештај отпора својој комунистичкој држави. Приликом војног запоседања свог дела Пољске, Совјети су заро-били 100.000 војника. Обичне војнике су убрзо пустили, али су неких 15,000 официра задржали у заробљеништву, а онда их депортовали за Совјетски Савез. У њих су спадали и резервни официри, који су иначе били државни службеници, доктори, адвокати, научници и учитељи, припадници пољске образоване и административне елите. Држани су у три логора, сва три унутар Совјетског Савеза.

У пролеће 1940, Лаврентиј Берија, који се Стаљину доказао као веома ефикасан главни џелат у доба Великог терора, почео је да се занима за те заробљенике. Тврдећи да ће они ступити у пољски покрет отпора ако им се дозволи да се врате кућама, почетком марта је предложио да их побију. Стаљин је, уз подршку Молотова и других чланова Политбироа, пристао. Берија се одлучио за методе који су се већ показали успешни, и оформио је нове тројке – које су брзо осудиле на смрт неких 14.700 официра пољске војске и полиције, државне службенике, тужиоце, судије, интелектуалце, земљопоседни-ке као и додатних 1.000 „шпијуна и саботера“.

Убијање је обављено на различитим локацијама. У априлу 1940, 4.500 официра одведено је на руб Катинске шуме, двадесетак километара западно од Смоленска. Ту су постројени, убијени хицем у потиљак, наслагани на гомиле и закопани у масовне гробнице скривене међу дрвећем. Током следећих недеља, на више тајних локација у близини, још 17.500 особа које је Стаљин сматрао за потенцијалну претњу совјетској окупацији такође је ликвидирано. У Катинском масакру страдало је 22.000 људи. У затвору НКВД-а близу Калињина, 180 километара северозападно од Москве, убијено је 7.000 људи. Била је то пажљиво припремана операција.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 128-129.

„Иследници НКВД-а бележили су адресе породица жртава, којима је било дозвољено да пишу кући. Онда су и породице покупљене; 60.667 људи депортовано је у Казахстан. Ускоро затим више од шездесет пет хиљада пољских Јевреја који су побегли пред есесовцима, али су одбијали да прихвате совјетске пасоше, такође је депортовано у Казахстан и Сибир.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 87.

„Између септембра 1939. и јуна 1941. бољшевици су депортовали 315.000 пољских држављана и ухапсили још 110.000. Од њих је бар 30.000 погубљено, док је 25.000 умрло у заточеништву. Мада из различитих разлога, према њима је совјетско руководство поступало једнако нехумано као нацисти према „нижим расама“, Словенима и Јеврејима.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 130.

СССР је до краја 1939. године напао и Финску, а током 1940. припојио балтичке земље и делове Румуније (Бесарабију и Буковину). Финска је независност од Русије добила 1918. године (под руском влашћу је била од 1809. године, а претходно под шведском још од XI века). Стаљин је страховао да би Немци могли да искористе Финску за напад на Лењинград (Санкт-Петерсбург), који је био близу границе.

„Стаљин је захтевао и да се граница на Карелијској превлаци изнад Лењинграда помери тридесет пет километара на север. У замену за све то нудио је Финској углавном ненасељени део совјетске северне Карелије.

Преговори у Москви водили су се до 13. новембра, али није постигнут коначни споразум. Стаљин је одлучио да нападне Финску, уверен да јој недостаје међународне подршке и воље за борбом. […]

Финци су се за помоћ обратили Немачкој, али нацистичка власт је одбила да им пружи било какву подршку и посаветовала их да пристану на Стаљинове услове. […]

Совјетски прваци претпостављали су да ће једноставно ушетати у Финску, баш као што су с лакоћом окупирали источну Пољску. […] Финска војска од сто педесет хиљада људи, углавном резервиста и голобрадих момака, суочила се с преко милион војника Црвене армије.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 78-79.

Финци су се храбро бранили против скоро 10 пута више руских војника.

„Крај новембра Црвена армија је упала у Финску. По свим мерилима, рат је изгледао брз и тријумфалан. Довољно је рећи да је у маленој Финској у то време живело не више од 4 милиона људи, безмало четрдесет пута мање него у СССР. Територије, економски ресурси и војна моћ две земље били су потпуно неупоредиви. Од самог почетка рата 26 финских тенкова борило се против 1.500 совјетских. Уз то, СССР је могао да увећа своје војне снаге, што се и догодило у наредним месецима.“

Олег Хлевњук, Стаљин: Живот једног вође, Београд 2021, 251.

Међутим, совјетској војсци су недостајали врхунски официри, од којих су многи страдали у Стаљиновим чисткама. Британци и Французи су планирали да пошаљу помоћ Финцима преко Норвешке и Шведске, необазирући се на њихову неутралност. Финска је капитулирала после 103 дана (пружала је отпор од 30. новембра до 12. марта), остављена јој је независност, али је изгубила стратешки битне територије уз руску границу.

„Међународна осуда инвазије довела је до искључивања Совјетског Савеза из Лиге народа; то је био последњи чин ове организације. Јавност у Лондону и Паризу била је готово згроженија овим нападом него инвазијом на Пољску.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 81.