„Хитлеров напад на Совјетски Савез, 22. јуна 1941. био је највећи, најкрвавији и најсуровији поход у историји ратовања. Испоставило се да је Операција Барбароса, како је Фирер назвао тај катаклизмични подухват, била пресудна операција у Другом светском рату. Да је Хитлер остварио тај циљ – уништење Совјетског Савеза – загосподарио би Европом и њеном судбином. Међутим, када су његове армије нешто мање од шест месеци касније стигле пред Москву, сви изгледи да ће Хитлер остварити фантазије о хиљадугодишњем рајху већ су пропали.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 33.

„Двадесет и други јун 1941. био је један од најзначајнијих датума у историји Европе. Немачка инвазија Совјетског Савеза која је започела тога дана под шифром Операција Барбароса била је више од изненадног напада, промене страна у савезништвима или нова етапа Другог светског рата. Био је то почетак страхота које измичу поимању. У сукобу Вермахта (и његових савезника) и Црвене армије погинуло је десет милиона војника, а подједнак број цивила умро је од последица ратовања на Источном фронту, у бегу, под бомбама или од глади и болести. Поред тога, у својем источном походу Немци су плански и систематски убили око десет милиона људи, међу њима више од пет милиона Јевреја и преко три милиона ратних заробљеника.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 177. (цитат је прилагођен српском језику)

Након средње, северне, западне и југоисточне Европе, Немачка се окренула истоку и окршају са главним ривалом – СССР-ом. Дотадашња ратовања на западу Европе је требало само да осигурају безбедну позадину (освајањем Француске, земаља Бенелукса и изоловањем Британије) пред напад на исток.

„За Хитлера је ширење према Истоку доносило Немачкој много више него што су могле прекоморске колоније, па је земље између Балтика и Црног мора одабрао за настањивање Немаца.”

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2014,18.

Хитлер је био уверен да ће брзо завршити рат, након брзе победе над Француском и лошег издања совјетске Црвене армије у Финској. Његови сарадници нису били тако уверени. Бринуо их је, до тада избегнут, рат на два фронта и то што би била отежана комуникација са савезником Јапаном, ако би се прекинула копнена веза преко СССР-а. Поврх тога, Руси су и даље поштовали њихов веома важан уговор о снабдевању, достављајући Немачкој преко потребну пшеницу и друге сировине. Хитлер је хтео то да обезбеди освајањем, уместо да се поузда у Стаљинову добру вољу.

„Хитлер је био убеђен да је Совјетски Савез „трула грађевина“ која ће се „срушити уз тресак“, а тако су мислили многи страни посматрачи и обавештајне службе. Стаљина је на чистку у Црвеној армији започету 1937. подстакла јединствена мешавина параноје, садистичке мегаломаније и осветољубивости за старе увреде још из времена руског грађанског рата и руско-пољског рата.

Официри су погубљени, заточени или смењени, њих укупно 36.671. Од седамсто шест официра ранга команданта бригаде навише чистке било је поштеђено свега њих триста тројица. Оптужбе против ухапшених официра обично су биле изопачене измишљотине. Пуковник К. К. Рокосовски, касније заповедник који ће задати завршни ударац непријатељу код Стаљинграда, оптужен је на основу доказа које је наводно изнео човек већ двадесет година мртав. […] Иако је већина официра који су преживели чистке враћена на дужност, психолошке последице биле су разорне.

Две и по године после почетка чистке, Црвена армија тешко се осрамотила у Зимском рату против Финске. Маршал Ворошилов, Стаљинов стари друг из Прве коњичке армије, показао је запањујући недостатак маште. Финци су сваки пут надиграли противника. Њихови митраљесци косили су збијену совјетску пешадију која се с муком пробијала кроз сметове. Тек када је послала у рат пет пута више војника него што је имао непријатељ, као и огроман број артиљеријских оруђа, Црвена армија почела је да побеђује. Хитлер је с одушевљењем посматрао ову жалосну представу.“

Ентони Бивор, Стаљинград, Београд 2023, 44-45.

Помогнути италијанским, финским, мађарским, румунским и хрватским војницима, Немци су 22. јуна 1941. напали СССР са око 5 милиона војника. Напад је извршен у три правца: на север ка Лењинграду (Санкт Петербургу), у центар ка Москви и на југ ка Украјини, Кавказу и Криму (простори богати храном и енергетским сировинама).

„Ретко који нападач је уживао предности какве је имао Вермахт јуна 1941. Већина јединица Црвене армије и пограничних снага добила је наређење да не одговара на „провокације, па није знала како да реагује. Стаљин се и кад је почео напад и даље очајнички надао последњој прилици за помирење и оклевао је да дозволи војсци да узврати. Кад је један официр ушао у кабинет генерал-пуковника Д. Г. Павлова, заповедника Централног фронта, чуо га је како виче у телефон пошто му је још један командант с терена пријавио немачка дејства на граници: „Знам! Већ сам обавештен! Они на врху знају боље него ми!“

Три совјетске армије развучене дуж границе по Стаљиновом наређењу нису имале никаквих изгледа, а оклопне јединице иза њих уништене су у ваздушним нападима пре него што су стигле да крену у дејство. Брест-Литовск, град с великом тврђавом из XVIII века у којем је генералштаб цара Вилхелма Другог наметнуо понижа вајуће услове мира Лењину и Троцком 1918, опкољен је у првих неколико сати. Две оклопне групе под командом генерала Хота и Гудеријана муњевито су опколиле бројне совјетске снаге у два обруча. Пет дана касније спојиле су се близу Минска, око триста километара од границе. У обручу се нашло више од триста хиљада совјетских војника, а две и по хиљаде тенкова је уништено или заробљено.

На северу се, нападајући из источне Прусије преко реке Њемен, 4. оклопна група с лакоћом пробила кроз руске линије. Пет дана касније 56. оклопни корпус генерала фон Манштајна био је на пола пута до Лењинграда и обезбедио је прелазе преко реке Двине. Овај „незаустављиви јуриш“, написао је Манштајн касније, „био је остварење сна сваког тенковског заповедника“.

На југу, где су совјетске снаге биле најјаче, Немци су напредовали спорије.“

Ентони Бивор, Стаљинград, Београд 2023, 42-43.

Подухват који је требало да присили Британце на капитулацију, пре него што америчка подршка Британији постане прејака, заправо је учврстио тројни савез, који ће на крају поразити Немачку. Баш као што се Француска предала брже него што се очекивало, тако се Црвена армија показала као много опаснији непријатељ него што је Хитлер замишљао. Како је операцији придодат и идеолошки значај (од инфериорнијих Словена обезбеђивање животног простора за Немце и то од идеолошки најудаљенијег комунистичког режима), ова борба се показала одлучујућом за Хитлера.

„Немачким војницима је редовно понављано да непријатељ припада нижој раси, и они су се сходно томе и понашали. И на бојном пољу и ван њега, совјетски војници и цивили били су жртве застрашујуће свирепости. Виши официри Вермахта редовно су игнорисали мучења и убиства чији су починиоци били њихови војници и често су наређивали да се политички комесари, партизани или шпијуни стрељају по кратком поступку. На таква зверства која је чинио Ostheer (Источна војска) совјетски војници су узвраћали истом мером, пошто су Немце сматрали просто за насилне злочинце, за које никаква казна или одмазда није претерана. На обе стране је смртоносна мешавина мржње и страха довела до нечувених зверстава. Описи таквих догађаја из пера њихових учесника или немих посматрача често су пуни оправдања, понекад пркосни и тек ретко прожети срамотом или згражавањем. Ниједна историја Операције Барбароса не сме да заобиђе обимне доказе о тој ужасној истини.

Већина војника Црвене армије борили су се или из родољубља, или зарад ослобођења отаџбине. Други су то чинили из идеолошког убеђења, али сви су били свесни да Стаљинов режим влада не само уз сагласност народа, већ и помоћу терора. Параноично убеђење совјетског диктатора да је окружен идеолошким саботерима било је уско повезано са његовом немилосрдном небригом за туђе животе. У рату, као и у миру, смртоносна освета брзо би стигла сваког ко му се замери. Генералима би следило смакнуће по кратком поступку, или арбитрарна затворска казна. Војницима који би се предали или побегли са фронта – без обзира на надмоћ непријатеља – претила је смртна казна, док би њиховим породицама сем срамоћења претио и губитак прихода и права на пензију. На Стаљинов захтев, Ставка (Врховна војна команда) установила је „одреде за блокирање“, распоређене иза фронта да по сваку цену зауставе војнике који су се повлачили пред смртоносном немачком ватром.“

Џонатан Димблби, Барбароса – како је Хитлер изгубио рат, Београд 2022, 35-36.

„Немачки команданти веровали су да друштво којим влада политички терор не може да се одбрани од одлучног напада споља. Добродошлица којом су их дочекали неки цивили уверила је бројне Немце да ће победити. Побожни Украјинци, који су претрпели једну од најстрашнијих намерно изазваних глади у историји, поздрављали су немачка војна возила обележена црним крстовима као симболе новог крсташког похода против Антихриста. Но, Хитлерови планов покоравања и експлоатације могли су само да ојачају „трулу грађевину“ приморавајући чак и најжешће непријатеље стаљинистичког режима да га подрже.

Стаљин и руководство Комунистичке партије брзо су схватили да у говорима морају да се удаље од марксистичко–лењинистичких фраза. Израз, Велики отаџбински рат појавио се на насловној страни првог броја Правде после почетка инвазије, а и сам Стаљин ускоро је преузео ово намерно подсећање на „Родољубни рат“ против Наполеона.

Ентони Бивор, Стаљинград, Београд 2023, 47-48.

Источни фронт, који се простирао од Балтика до Црног мора, од јуна 1941. до маја 1945. године, био је главни фронт Другог светског рата.

Немачка војска, која је од Хитлеровог ступања на власт увећана са 115 хиљада на 3,8 милиона припадника, највећим делом је послата на источни фронт, а већина их је ту изгубила живот у борби која је, по броју жртава, далеко надмашила све друге до тад виђене.

„У сукобима са совјетским трупама Немци су гинули у незапамћеном броју, а до марта 1942. једна трећина војних снага на фронту изгубљена је услед погибија, нестајања или рањавања; само до тада се више војника смрзло на смрт, него што их је укупно страдало у сукобима с Британцима и Американцима током целог рата.“

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2014,153.

Опсада Лењинграда (Санкт-Петерсбурга) је трајала око 900 дана од септембра 1941. до јануара 1944. године. Лењинград је током опсаде био изолован од остатка земље. Хитлеров циљ је био да град примора на предају изгладњивањем. Страдало је милион грађана.

Преживљавање у опседнутом Лењинграду

„С данашње тачке гледишта јасно видимо да се равнотежа снаге – геополитичке, индустријске, привредне и демографске – оштро окренула против Осовине децембра 1941, с неуспехом Вермахта да освоји Москву и уласком Америке у рат. Но, психолошка прекретница одиграће се тек следеће године, с битком за Стаљинград која је, делимично и због имена града, постала лични двобој преко огромног броја представника.“

Ентони Бивор, Стаљинград, Београд 2023, 69.

Опсада Стаљинграда (Волгограда) је трајала од августа 1942. до фебруара 1943. године. Стаљинград није имао непосредан стратешки значај. Био је важан индустријски центар (ту се производила четвртина совјетских трактора и камиона, а и топови и тенкови). Посебан значај је био симболични, због имена. Након пораза Немаца је заробљено 100 хиљада војника, што је била прекретница рата. Од Немаца заробљених код Стаљинграда само 5 хиљада ће се вратити у Немачку. Немци су у опсади Стаљинграда изгубили око 300 хиљада војника, а толико и њихови савезници.

„Трећи рајх је држао под окупацијом више територија него икада. Хитлерове јединице су се пружале од Волге до француских обала Атлантика и од Северног рта до Сахаре. Но Хитлер је постао опседнут освајањем Стаљинграда, углавном зато што је град носио Стаљиново име. Берија је битку називао „сукобом два овна“ пошто је постала ствар престижа за обојицу вођа. Хитлер се пре свега хватао за симболички значај победе код Стаљинграда како би спрао срамоту предстојећег неуспеха у освајању кавкаских нафтних поља. Вермахт је заиста досегао врхунац, његове офанзиве губиле су замах и више није био у стању да одбија узастопне нападе.

Но остали свет је стрепео да ништа не може зауставити немачко напредовање ка Блиском истоку и с Кавказа и кроз северну Африку. Америчка амбасада у Москви је сваког тренутка очекивала слом Совјетског Савеза. У тој години савезничких пораза већина људи није увиђала да је Вермахт опасно растегнут. Нису видели ни решеност изубијане Црвене армије да се бори.“

Ентони Бивор, Други светски рат, I, Београд 2014, 510.

Битка код Курска, лета 1943. године, била је највећа тенковска битка у историји, у којој је учествовало 2 хиљаде тенкова.

Највећа препрека за Немце у Русији били су временски услови. При изразито ниским температурама тенкови нису радили, оружје је било замрзнуто, многи војници су страдали од промрзлина.

Совјетски ратни пропагандни плакати