„Деветнаестог јула [1943. године] су се Хитлер и Мусолини састали у Фелтреу у северној Италији. Дучеа је напустила разметљива самоувереност. Сада се плашио Хитлера и није рекао ни реч приликом двосатног Фиреровог предавања о недостацима Италије. Хитлер је, можда захваљујући амфетаминима које је тада узимао, деловао живахно и енергично. Мусолини пак као да се смањио, и телесно и психолошки. Некада се поносио својом телесном снагом и радо се показивао наг до појаса – што је Хитлер сматрао недостојанственим – а сада је патио од стомачних болова и био склон сети, безвољности и неодлучности. Као што ће Хитлер касније мислити о својим земљацима, Мусолини је одлучио да су Италијани безвредни и недостојни његовог водства. Но баш као Хитлер, никада није посетио ни фронт ни жртве бомбардовања.

Мусолини није веровао никоме из своје околине и због тога је изгубио додир са стварношћу. Претварао се да је свезнајући свевидећи диктатор, али нико из пратње није се усуђивао да му каже да га већина Италијана мрзи и да не желе да имају више ништа с ратом. Дучеова склоност да издаје бујице упутстава по свим могућим питањима значила је, према речима једног секретара Фашистичке странке, да се „никоме у историји наређења нису мање извршавала“. Влада је лутала без компаса и Мусолинијев зет гроф Ћано, иако се није усудио да му се отворено супротстави, почео је да кује заверу којом би га оборио, преузео власт и склопио мир са западним савезницима. 

За време састанка у Фелтреу стигла је вест да су Американци бомбардовали железничку ранжирну станицу у близини Рима. Мусолини је био потресен, нарочито кад је сазнао да су прве савезничке бомбе изазвале панику у престоници. Плашећи се да је Мусолинијев режим на ивици пропасти, Хитлер не само да је припремио јаке немачке снаге да окупирају Италију него је послао тенкове „Црним кошуљама“, фашистичкој гарди, како би им помогао да спрече сваки покушај антифашистичког преврата. […]

Двадесет четвртог јула Велико фашистичко веће састало се у Риму. Критике су у почетку биле опрезне и Мусолини није схватио шта се дешава. Трпео је јаке болове и деловао је безвољно, готово парализовано. Састанак је трајао до дубоко у ноћ. После десет сати гроф Дино Гранди, некадашњи амбасадор у Лондону, изнео је предлог за повратак уставне монархије и демократског парламента. Мусолини није реаговао, што је убедило неке чланове Већа да Дуче једноставно тражи излаз. Грандијев предлог прихваћен је с деветнаест гласова за и седам против.

Сутрадан је Мусолини, заборавивши да се обрије, отишао код краља Виторија Емануела Трећег у дворац Савоја. Понашао се као да се ништа није догодило, али кад је проговорио, сићушни краљ га је прекинуо и саопштио му да ће маршал Пјетро Бадољо преузети положај председника владе. Кад је пренеражени Мусолини изашао, карабињерски официри су га ухапсили и одвезли колима хитне помоћи у своју снажно брањену касарну. Објава промене преко радија те вечери измамила је народ на улице. Клицало се ,,Benito e finito“ -,,Бенито је готов.“ Италијански фашизам се срушио за неколико сати и нестао као сценографија да направи места за нову представу. Чак ни црнокошуљаши с немачким тенковима нису покушали да спрече пад режима. У Милану су радници ушли у затворе и ослободили антифашисте.

Кад је сазнао за преврат у Риму, Хитлер је желео да пошаље дивизију падобранаца да зароби нову владу и краљевску породицу. Веровао је да су Мусолинијев пад изазвали масони и Ватикан. Ромел, Јодл и Кеселринг некако су га убедили да одустане од напада на Рим. Хитлер никако није веровао обећањима маршала Бадоља да ће Италија наставити рат. Немачке јединице су са осам дивизија заузеле превој Бренер и кључна постројења у северној Италији. Операција под шифрованим називом Аларих припремљена је за окупацију читаве земље за случај италијанске капитулације. Хитлер је наредио својим обавештајним службама да свим могућим средствима, укључујући подмићивање и видовњаке, сазнају где је Мусолини.“

Ентони Бивор, Други светски рат, II том, Београд 2014, 171-173.