https://open.spotify.com/episode/4yENMLqmb0WU769jj64va3?si=28f1ccbdb5524a9c

Након Другог светског рата, као израз супротстављених тежњи чланица антихитлеровске коалиције, настала је блоковска подела света. Циљ је био окупљање око великих сила што већег броја мањих земаља које спадају у њихову интересну сферу. Блокови су били војнополитички савези држава међусобно повезани заједничким интересима. Западне капиталистичке државе предводиле су САД, а европске источне комунистичке СССР. Северноатлантски војни пакт (НАТО), са седиштем у Бриселу, настао je 1949. године, а 1955. је основана организација за војну сарадњу социјалистичких земаља – Варшавски пакт. 

View this post on Instagram

Њихов сукоб, на ивици рата, називао се Хладни рат. Већина европских земаља следила је америчко или совјетско лидерство, поштовала њихове препоруке или попуштала под притисцима. У источноевропским земљама све су владе бирале и контролисале комунистичке партије, које су на власт дошле са Црвеном армијом на крају Другог светског рата (изузетак је била Албанија, кроз коју није прошла Црвена армија,

„Када се у фебруару 1945. Маћаш Ракоши, вођа мађарске комунистичке партије, враћа у Будимпешту из Москве, може рачунати на подршку око 4.000 комуниста у Мађарској. У Румунији, према тврдњама саме председнице Комунистичке партије Румуније, Ане Паукер, Партија је привукла мање од 1.000 чланова у земљи од 20 милиона становника. Стање у Бугарској није било нимало боље – у септембру 1944. било је око 8.000 комуниста. Само у индустријским областима Чешке и Југославије, где се Партија поистовећивала са победничким партизанским отпором, комунизам је створио нешто налик масовној бази.

Карактеристично опрезан, а у сваком случају и даље одржавајући функционалне односе са западним силама, Стаљин је у почетку прибегао тактици познатој из периода народних фронтова тридесетих година и комунистичке праксе Шпанског грађанског рата – заговарао је стварање „фронтовских“ влада, коалиција комуниста, социјалиста и осталих антифашистичких партија које ће изопштити и казнити стари режим као и његове присталице, али се истовремено понашати опрезно и „демократски“, више реформистички него револуционарно. До краја рата, или недуго након тога, у свим источноевропским државама на власт су заселе управо такве коалиције.

У складу са непрекидним научним несугласицама по питању одговорности за поделу Европе, можда је вредно нагласити да ни Стаљинови локални представници нису имали ни најмање сумње у свој дугорочни циљ. Коалиције су биле средство помоћу којег су регионалне комунистичке партије долазиле на власт – и то у областима где су традиционално биле слабе – биле су само средство које је водило према циљу. Као што је Волтер Улбрихт, вођа источнонемачких комуниста, приватно објаснио својим следбеницима када су изразили своје чуђење политиком Партије која се спроводила 1945: „Сасвим је јасно да она мора изгледати демократска, а истовремено морамо имати све под надзором“.“

Tony Judt, Poslije rata: Povijest Europe od 1945. godine, I, Zagreb 2005, 172-174. (цитат је прилагођен српском језику)

На Западу су све земље НАТО-а постале парламентарне демократије. Било је то време опште несигурности због сталне могућности избијања новог рата. Силе су се тркале у унапређењу наоружања. Повремено су избијале  кризе и сукоби око појединих слабијих држава. 

СССР је постао друга нуклеарна сила 1949. године, па је онда САД морао да унапређује своје постојеће нуклеарно оружје. Проба нове бомбе је 1952. године оставила кратер дугачак више од километра и потпуно уништила пацифичко острво, али и то је изгледало недовољно, па се радило на оружју још разорније моћи.

Осим у унапређењу наоружања, САД и СССР су се надметали и у развоју свемирског програма. Престижу САД-а допринело је слетање на Месец 1969. године. Претходно је СССР био у предности, лансирањем првог сателита у свемир (Спутњик) и првог живог бића (пас Лајка), што се десило 1957. године. Први космонаут у свемиру био је Јуриј Гагарин 1961. године.

Хладни рат је завршен распадом СССР-а 1991. године. Исте године се распала и Југославија, а две године касније и Чехословачка. Чешка и Словачка су се мирно разишле, а Југославија се распала у грађанском рату. Немачка је уједињена октобра 1990. године.

Комунисти су на власти у Европи најдуже опстали у Албанији – до 1992. године. Албанија се претходно разишла са СССР-ом још 1961. године, у којој је Југославија основала трећи блок пошто се од СССР-а разишла још 1948. године. Антикомунистичка побуна у Мађарској 1956. је заустављена совјетским тенковима, а 1968. у Чешкој („Прашко пролеће“) совјетском окупацијом.

На Олимпијским играма 1956. године у Мелбурну (првим у јужној хемисфери) Мађарска делегација свукла је мађарску комунистичку заставу и истакла заставу Мађарске без петокраке црвене звезде (симбола комунизма) у средини. Шпанија, Холандија и Швајцарска су због совјетске интервенције бојкотовале те Олимпијске игре. Мађарска ватерполо репрезентација је у финалу победила СССР са 4:0 и освојила златну медаљу. Исте Олимпијске игре Египат, Ирак и Либан су бојкотовали због израелског напада на Египат током Суецке кризе.

Из НАТО-а се повукла Француска 1966. године. Француска је почетком 60-их настојала да се избори за независнији положај у западном свету. Хтела је да смањи утицај САД-а на Европу и у њој изолује америчког најјачег савезника, а некадашњег традиционалног француског непријатеља, суседну Британију. Француска је блокирала улазак Британије у Европску економску заједницу 1963. и 1967. Француска се ослањала на пријатељство са Немачком (другим суседом и последњих деценија највећим непријатељем) као осовином нове Европе. Творац такве политике био је француски председник Шарл Де Гол. Он је позван да формира владу након Алжирског пуча из 1958. године, подстакнуо је доношење новог устава и био је први председник Пете француске републике, а на том месту је остао до 1969. године.

Неке државе нису хтеле да се сврстају ни у један од два доминантна блока, па су основале свој. Прва конференција Покрета несврстаних одржана је 1961. у Београду. Већина од 25 окупљених  држава била је из Африке и Азије, једине две европске биле су Југославија  и Кипар (1960. је добио независност од Велике Британије, која га је била преузела од Османског царства пред Берлински конгрес 1878. године, као надокнаду за заштиту од Русије), а из Латинске Америке само Куба.

Кипар је подељен (дошло је и до размене становника) 1974. године, након инвазије Турске на север острва, као реакције на покушај војне хунте у Грчкој да надомести лоше економско стање у земљи припајањем Кипра. Независност Турске републике Северни Кипар (40% острва), која је проглашена 1983. године у свету признаје само Турска.

Други самит Покрета несврстаних, одржан у Каиру 1964. године, окупио је 47 држава. Од нових европских држава, Покрету несврстаних се прикључила само Малта. Главни оснивачи Покрета несврстаних биле су вође Југославије, Египта и Индије. Они су своју несврстану позицију користили да узму највише од обе сукобљене стране. 

Несврстани су имали мало утицаја и многе чланице остале су наклоњене једној или другој страни у Хладном рату. Овај покрет никада није био политички неутралан, јер се јасно изражавао против западног империјализма, а залагао се и за реформу система светске привреде. Покрет несврстаних је надживео Хладни рат, те постоји и данас са чак 120 држава чланица (укључујући све афричке, а из Европе само Белорусија у којој су бивши комунисти наставили да владају до данас, без промене председника од 1994. године) и 17 држава посматрача, међу којима је и Србија (која се након пада комунизма и распада Југославије дистанцирала од несврстаних, али је у том покрету поново видела значај када јој је због проглашења независности Косова свака држава постала битна због гласања о томе у УН).

У Европи је из различитих разлога остало и неколико неутралних држава: Швајцарска (вечно неутрална још по одредби Бечког конгреса из 1815. године), Шведска (прва земља која је прогласила неутралност још 1814. године), Финска (сусед Русије, под чијом влашћу је била до 1918. године), Ирска (сусед Британије, под чијом влашћу је била до 1921. године) и Аустрија (друга држава Немаца, која је неутралност прогласила након стицања независности 1955. године, до које је дошло повлачењем окупационих војски оба блока).