Европу од друге половине XX века обележавају и економске и политичке интеграције. Најпре је 1957. године основана Европска економска заједница, коју су чиниле земље Бенелукса, Француска, Западна Немачка и Италија (Велика Британија.

Ирска и Данска су се придружиле 1973. године, а некадашње војне диктатуре из јужне Европе осамдесетих: Грчка 1981, те Шпанија и Португалија 1986. године).

У Европску унију је прерасла 1992. године. Године 1995. примљене су 3 државе које су током Хладног рата биле неутралне (Аустрија, Шведска и Финска), а пријем Швајцарске и Норвешке није прихваћен на националним референдумима.

Највеће проширење Европске уније је било 2004. године, када је примљено 10 нових држава које су раније биле у оквиру источног блока или покрета несврстаних (међу њима и једна држава настала на простору некадашње Југославије – Словенија).

Након тога била су још два проширења којима су у Европску унију примани суседи Србије – 2007. Румунија и Бугарска, а 2013. Хрватска.

Године 2016. становници Велике Британије су на референдуму одлучили да изађу из Европске уније, што је формално реализовано 2020. године. Тако Европска унија тренутно има 27 држава чланица.

Велика Британија је најпре одбила позив да постане чланица када је оснивана Европска економска заједница. После се предомислила, али је Француска два пута одбијала британски захтев за учлањење.

У Европској унији су укинуте унутрашње границе, што је олакшало путовања, а ствара се и јединствено тржиште, са несметаним кретањем капитала и радне снаге. Стварању јединственог тржишта допринело је и увођење евра 1999. године као јединствене европске валуте у већини чланица. Тиме су елиминисани трошкови промена валута и учињен је значајан корак ка уједначавању цена. У веома кратком периоду евро је постао друга међународна резервна валута, одмах после америчког долара.

Идеја о заједничкој европској војсци никада није остварена. То је делимично надоместио НАТО, у којем главну улогу имају САД. Ни до уједначавања спољне политике држава чланица није дошло (Немачка је пожурила са признавањем независности Хрватске и Словеније, нису све државе признале независност Косова, неке су подржале америчку интервенцију у Ираку 2003, а неке нису), нису ни све увеле санкције Русији последњих година. Пропао је покушај доношења Устава ЕУ, јер није подржан на референдуму у Ирској 2008. године.

Европа данас

Још има држава кандидата за чланство у ЕУ, међу којима је и Србија, а осим ње још суседне Босна и Херцеговина, Црна Гора, Северна Македонија, Албанија и Турска, чије се чланство одлаже деценијама, без извесности да ће се икада десити.

Неке богатије државе су почеле да се опиру даљем проширењу, које се већ две деценије истиче као главни спољнополитички циљ Србије, уз очување Косова и Метохије, чију независност су признале многе државе у свету, али не и све из Европске уније (јер имају сличне проблеме – Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија, Словачка). Поставља се и питање опстанка ЕУ. Јављају се и идеје о другачијој организацији, по којој не би све чланице имале равноправан статус, што ће вероватно и бити судбина Србије, ако икада уђе у Европску унију.

У многим земљама су пре уласка у чланство ЕУ подстицане наде да придруживање значи моментално стицање богатства и постизање стандарда у западном маниру. У стварности то је био подухват за барем целу или чак две генерације. Убрзо је уследило разочарење и све више се јављају идеје за националном сувереношћу насупрот од народа отуђеном бирократизму диктираном из Брисела. Велики изазов за ЕУ представља и Турска, која се пријавила за чланство још 1959. године.

Европска унија је значајна средства издвајала за помоћ новопридошлим, мање развијеним чланицама, али је и сама имала корист од тога, јер је придруживањем добијала јефтинију радну снагу и тржиште за извоз својих производа, одакле није добијала озбиљну конкуренцију.

Од 1980. године ништа се није постигло у усклађивању европске спољне политике и велико је питање да ли је то уопште могуће. Без тога Европска унија не може да постане јака политичка сила. Ипак, озбиљна непосредна опасност, институционална структура (увођење председника, јачање наднационалног елемента, давање права Унији да потписује споразуме уместо националних држава) и већинско доношење одлука могли би снажније ујединити земље чланице и усмерити их ка остварењу истог циља.