„Ционистички покрет настао је у последњој деценији 19. века. Створили су га европски Јевреји, као могући излаз из сталне дискриминације и повремених погрома кроз које су пролазили у разним земљама Европе. Име је добио по Сиону, јерусалимском брду које је симбол јеврејског политичког и верског центра. Антисемитизам у читавој Европи, законска ограничења која су од Јевреја чинила грађане другог реда и повремени инциденти, као што је била афера Драјфус у Француској (1894-1906), јачали су утисак да нема разлога за оптимизам и очекивања да ће Јеврејима у Европи кренути на боље. Услови живота у источној Европи постајали су све тежи, непријатељство према Јеврејима све отвореније, а погроми који су у Русији кренули од 80-их година 19. века отварали су питање где би Јевреји могли бити безбедни.

Протерани из Русије, они су ишли на запад Европе, али су наишли на веома непријатељски пријем, па чак и од својих сународника, који су били у потпуности асимиловани у срединама у којима су вековима живели. Осећај да су свуда и свима сувишни постепено их је приближавао револуционарним покретима који су цветали крајем 19. века. Неки су решење видели у марксистичком концепту промене света, верујући да ће социјална револуција омогућити бољи живот и за Јевреје. Други су се окренули револуционарним националним идејама које су, као и у случају свих других европских националних покрета, почивале на идеји да је стварање националне државе једино решење и да само тај облик суверенитета може омогућити безбедност.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 43.

Идеја стварања јеврејске националне државе први пут је изнета у јавност 1896. године. Наишла је на подршку европских сила, које су у исељавању Јевреја у Палестину видели прилику за ширење европског утицаја у том стратешки важном делу света, који су контролисали Арапи.

„Палестински Арапи, пак, који су дочекали прве јеврејске насељенике у Палестини, нису имали никакве државотворне амбиције, међу њима није било снажног националног идентитета или политичког покрета. Од када су муслимани заузели ове просторе средином седмог века, тамо никада није успостављена ниједна арапска држава. Палестина је била део неколико муслиманских империја, углавном маргиналног дела, неважног и занемареног.“

Boris Havel, Arapsko-izraelski sukob, Zagreb 2013, 26. (цитат је прилагођен српском језику)

Први сукоб Јевреја и Арапа догодио се у Јафи 1908. године.

После Првог светског рата Британија и Француска су преузеле територије Османског царства изван Европе и Мале Азије. У том периоду Француска је од Сирије издвојила Либан, а Британија од Палестине (којом је Османско царство владало од 15. века) Трансјордан (територију преко реке Јордан). После Другог светског рата су стекли независност Сирија и Либан од Француске (1945), Јордан од Британије (1946). 

„На подручју Палестине је 1945. године живело 1,76 милиона становника, од чега 1,2 милиона Арапа и 550.000 Јевреја. Поред верске поделе, живот на тој територији одређивала је и друштвена подела, јер је две трећине арапског становништва живело на селу, док су Јевреји претежно живели у градовима.“

Дубравка Стојановић, Рађање Глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 262-263.

После Другог светског рата дошло је до првих јеврејских побуна против британске власти у Палестини. Исцрпљена ратом, Британија је била немоћна да се више ангажује на тој територији, осетила је да губи контролу над ситуацијом, па је све више подржавала идеју поделе Палестине. У фебруару 1947. Велика Британија је случај Палестине предала Уједињеним нацијама. Под утицајем холокауста, извршеног над Јеврејима у готово свим европским земљама у којима су живели до Другог светског рата, Уједињене нације (УН) су донеле одлуку о стварању њихове посебне државе. Територија Палестине, у то време под британском колонијалном управом, одлуком УН подељена је 1947. на арапски и јеврејски део, у складу са затеченом етничком географијом. Јерусалим је требало да потпадне под међународни надзор. Две трећине држава чланица УН су гласале за поделу Палестине (33 за, 13 против и 10 уздржаних, међу којима су биле Југославија и Велика Британија), али су против биле све арапске државе (уз њих још Индија, Грчка, Турска и Куба), које су затим Међународном суду правде послале питање може ли Генерална скупштина УН поделити неку земљу против воље већине њених становника. Суд је тесном већином потврдио надлежност Генералне скупштине УН.

У Израел се наредних година досељавао остатак јеврејског народа, који су успели да избегну холокауст. Насељавање Јевреја у Палестину је почело још у XIX веку, у највећој мери из Русије (где је тада живела већина Јевреја), када су прогањани јер су лажно оптужени за учешће у убиству цара 1881. године. Град Тел Авив је основан 1859. године као први искључиво јеврејски град.

„Ционисти су, у почетку, били задовољни планом, али не у потпуности, јер би у јеврејском делу живело само 60% Јевреја, док би остали били у држави под палестинском контролом. Умереније јеврејске вође, као што је био Бен Гурион, биле су спремне да такву поделу прихвате, али је радикално крило хтело много више. Међутим, за Арапе је та подела била неприхватљива. За њих су досељени Јевреји били страни елемент и нису видели ниједан разлог да с њима деле своју територију. По том плану је требало да Јевреји, који су чинили свега трећину становништва, добију 56% територије. На све то, лабуристичка влада најавила је дефинитивно повлачење Британаца у мају 1948. године.

У међувремену, дошло је до нових сукоба, посебно у Јерусалиму. Ционисти су били боље обучени и организовани, па су почели да освајају градове: Хаифу, Јафу, Галилеју, као и пут од Јерусалима до Тел Авива. Све то пратила су опсежна етничка чишћења и масовни злочини по арапским селима. Тако је, на пример, у Хаифи, после сукоба, од 70.000 Арапа остало само 4.000.

Сукоби у Палестини алармирали су Арапску лигу која је, предвођена Јорданом, претила војном интервенцијом. У тим условима дошао је 15. мај 1948. године, када се, као што је најављено, формално завршио британски мандат. Истог дана је, у приморском граду Тел Авиву, Бен Гурион прогласио стварање нове државе – Израел. Контекст Хладног рата показао се повољним, па су, да не би заостали, и САД и СССР одмах признали нову државу. Самопроглашена држава простирала се на 55% територије Палестине. Становништво је било подељено скоро на две једнаке целине.

Таква промена на нестабилној територији Блиског истока није могла да прође без конфликта. Прво је дошло до сукоба и злочина над цивилима с обе стране, а онда је почео и рат. Два дана по проглашењу нове државе, суседне арапске земље Египат, Сирија, Јордан, Либан и Ирак су кренуле на израелску војску. Тиме је почео Први арапско-израелски рат који је трајао годину дана, од 1948. до 1949. Врло брзо се показало да је арапска војска далеко слабије припремљена. Између војних акција није било координације, организација се распадала. Један од арапских команданата касније је горко закључио да су војске арапских држава биле добре само за војне параде. Иако је арапски свет бројао око 40 милиона људи, насупрот Израелу који је имао свега 600.000 становника, нова држава однела је убедљиву победу. Мада су САД прогласиле ембарго на извоз оружја, у Првом арапско-израелском рату, СССР је наоружавао јеврејску државу, рачунајући да би могла постати важан савезник на Блиском истоку. Борбе су трајале све до 11. марта 1949. године, упркос мировном плану УН-а.

Договори око успостављања мира тешко су ишли. У јулу 1949. потписано је само примирје, док за мир нико није био спреман. Била је то нова подела Палестине. Израел је, на основу плана УН, добио западни Јерусалим и делове Галилеје, што је била територија за трећину већа него пре рата. Јордан је узео западну обалу реке Јордан и источни Јерусалим. Газа је припала Египту. Поред тих територијалних промена, рат је имао глобални значај, јер је заправо потврдио постојање државе Израел. У мају 1949. године Израел је постао члан УН.“

Д. Стојановић, Рађање глобалног света 1880-215, 263.

Јевреји су добили државу 1948. године, а палестински Арапи су остали без ње. Арапи су Палестину сматрали јужним делом Сирије. Са настанком Израела почиње израелско-арапски сукоб. Арапски народи су мало помогли Палестинцима. Са друге стране Израелу су велику подршку пружиле САД.

Након државе Израел настају и палестинске политичке организације, које су имале различите стратегије деловања (неке за избегавање сукоба због процене слабијих снага). Ситуацију је компликовао Хладни рат и што су арапске земље биле на супротним странама у том конфликту, иако су све биле на страни Палестине против Израела. Тако је Сирија (где је на власт дошла партија одлучна да Сирија преузме вођство у арапском свету) гурала у сукоб радикалнију палестинску организацију Ал Фатах (настао као студентски покрет крајем 50-их, име у преводу значи „победа“, а истовремено је акроним од „Покрет за ослобођење Палестине“), док је Египат сматрао да Палестинци нису спремни за сукоб. На крају је у следећи отворени рат Палестинце увео Египат (који је у међувремену против Израела ратовао и 1956. године, током Суецке кризе), желећи да подигне свој престиж, поготово пред САД-ом, које су се приближиле другим арапским земљама.

Рат је 1967. године трајао шест дана, па је назван Шестодневни рат. Израел је од Египта освојио Синај (страдало 400 израелских и 5 000 египатских војника, који су били добри, али није вредело јер је командни кадар био лош, биран по политичкој подобности, а не способности), после 5 000 година под влашћу Египта, и појас Газе, а затим и суседне територије египатских савезника Сирије (Голанску висораван, која је највећи резервоар воде у том сушном региону) и Јордана (Западну обалу реке Јордан – Самарију и Јудеју), што је изазвало нови талас миграције Палестинаца са територија које су се нашле под контролом Израела. Тако се половина Палестинаца нашла у избеглиштву. Арапи те територије сматрају окупираним, што је додатни извор израелско-арапских конфликата. Ратни неуспех је смањио углед Египта и његов утицај у арапском свету, у којем је јачало антизападно осећање. Израел је осећао надмоћ, па је новоосвојене територије додатно насељавао и наоружавао, што је и умерене арапске земље усмеравало против Израела и смањивало шансе за смиривање ситуације.

Две године после Шестодневног рата међу Палестинцима је дошло до промена. Вођа радикалног Фатаха, Јасер Арафат, је преузео до тада умеренији ПЛО (Палестинска ослободилачка организација) и од њега направио државну организацију са дефинисаним ресорима попут министарстава (здравља, образовања, финансија…).

„Финансирале су га палестинске избеглице, дијаспора и богате државе, произвођачи нафте из Персијског залива. Седиште те измештене палестинске државе је било у Јордану, у коме је ПЛО, ослоњен на палестинске избеглице, постао држава у држави. Ускоро су кренуле и прве терористичке акције. ПЛО је полазио од тога да нема никаквих компромиса са Израелом, јер би преговори значили de facto признање те државе. Прва велика терористичка акција догодила се у септембру 1970, када су отета четири авиона западних ваздухопловних компанија. То је довело до подизања општег степена готовости у читавом региону. Проблем је постао глобалан 1972. године када су, током Олимпијских игара у Минхену, палестински терористи упали у Олимпијско село, киднаповали израелске спортисте и на крају убили њих једанаесторо. Свет се суочио са глобалним тероризмом, али су тим акцијама ојачале позиције екстремиста на свим странама, који су спречавали сваку могућност да дође до мира.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, 311.

Нова могућност се појавила 1970. године када је умро председник Египта Насер, којег је заменио Анвар ел Садат, високи војни функционер. Главни циљ у спољној политици био му је повратак Синаја. Смислио је да покрене нови рат, који би увукао обе велике силе и принудио их да заједнички постигну решења. Међутим, план се није развио очекивано, јер велике силе нису намеравале да уђу у конфликт.

Рат је отпочео 1973. године, на јеврејски празник (најсветији, када се сви мире и не ради се ништа, чак се не емитују ни телевизијски и радијски програм, не возе кола) по којем је назван Јомкипурски рат, када су Египат и Сирија напале Израел у намери да поврате територије изгубљене у претходном рату. У почетку су добро напредовале, а онда је Израел кренуо у противофанзиву. САД и СССР су желеле да задрже свој утицај, због чега им није одговарала ескалација сукоба, али ни његово окончање. Уместо тога, овај сукоб је изазвао дуготрајне последице на глобалном нивоу.

„Током овог израелско-арапског рата дошло је до преломног догађаја који је променио свет и још једном показао у којој мери је он постао глобалан. Наиме, одмах по почетку рата, у октобру 1973, представници арапских нафтних организација нашли су се у Кувајту и договорили да се на специфичан начин укључе у рат и изврше притисак на велике силе. Одлучили су да производњу нафте смање на 5% некадашње месечне производње све до ослобађања подручја које је заузео Израел и до признавања палестинских права. Крајем октобра, одлучили су и да у потпуности прекину испоруке нафте САД-у. Скок цена био је вртоглав. Цене су се ушестостручиле, са три на 18 долара за барел. Тај удар цена нафте назива се Нафтни удар или Нафтна криза. У децембру су се земље ОПЕК-а (организација земаља извозници нафте) договориле да ће цену нафте фиксирати на 11 долара, што је било четвороструко више него пре почетка кризе.

Нафтна криза показала је сву осетљивост развијеног и богатог света који се неочекиваном брзином, због одлуке земаља Трећег света, нашао на коленима. Било је то последица енергетске зависности јер је САД са Блиског истока увозио 40%, а Западна Европа 80% енергената. Криза је пољуљала дотадашњи монетарни систем, али и срушила Кејнзову претпоставку да је држава благостања имуна на кризе. Напротив, показало се да се социјална држава није добро снашла кад је дошло до тако јаког удара и да није могла да реши друштвене проблеме који су настали. На том разочарању из ове кризе изаћи ће нови модел – модел неолибералне државе који ће значити повратак на минималну државу и идеју свемоћног тржишта. Био је то крах економских вјерују који су доминирали после Другог светског рата и почетак нове епохе, чији ће главни носиоци бити Маргарет Тачер и Роналд Реган. Тај економски модел доминираће све до новог слома, 2008, када је почело његово преиспитивање. Земље произвођачи нафте стекле су раније незамисливо богатство током Нафтне кризе; Саудијска Арабија је своје приходе повећала са две милијарде 1970. на 43 милијарде долара прихода само у 1977. години. Самим тим, постале су још значајнији политички фактор глобалне политике.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, 342-343

Египат се споразумео са Израелом уз посредовање САД-а 1979. године. Израелци су се повукли са Синаја, а Египат је признао Израел. Председник владе Израела и председник Египта су добили Нобелову награду за мир, а следеће године египатски председник Садат је убијен. Египат је избачен из Арапске лиге, због себичног споразума са Израелом.

Крајем 1988. године проглашено је формирање државе Палестине и кренула дипломатска борба за њено признавање. Следећи корак је био када је Јасер Арафат исте године изјавио да Израел има право на постојање. Да је на прагу мир изгледало је када је Арафат пред Генералном скупштином Уједињених нација изјавио да се Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) одриче тероризма. Међутим, проблем је био што је почетком те 1988. године међу избеглицама у Гази основан конкурентски палестински покрет, милитанта исламистичка организација Хамас (Исламски покрет отпора), који је имао подршку Ирана. Они су одбацивали све преговоре, залажући се за рат.

„Крај Хладног рата битно је утицао на стање на Блиском истоку. Посебно значајан фактор је постао прилив великог броја Јевреја (око два милиона), који су дошли у Израел после отварања граница СССР-а. Власти Израела донеле су одлуку да новопристигле становнике насељавају на ,,окупираним територијама“, оним које је Израел присвојио 1967, у Шестодневном рату, а које је, на основу мировног споразума, био дужан да врати. Међутим, те територије су биле део замишљеног „Великог Израела“, због чега су током власти десно оријентисаних странака Израелци насељавани на њима, супротно договору да се те територије предају Палестинцима. Таква ситуација додатно је изазивала палестински отпор.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 411.

Ситуација у којој је Палестинска ослободилачка организација (ПЛО) за противника поред Израела имала и радикалнији палестински Исламски покрет отпора (Хамас), дошло је до споразума ПЛО и Израела, уз посредовање САД-а. На тајним преговорима у Норвешкој (Ослу) прихватили су предлог да ПЛО призна Израел и одустане од насиља, а да, заузврат, Израел призна ПЛО као званичног представника палестинског народа. Договорено је повлачење Израела из Западне обале и Газе и стварање палестинских институција на том простору. Исте 1994. године договорен је и прекид ратног стања између Израела и Јордана после 46 година. Јордан је одустао од Западне обале, али је добио приступ реци Јордан и ексклузивно право да штити муслиманска света места у Јерусалиму. Израелски председник владе који се споразумео са Палестинцима, Јицак Рабин, убијен је годину дана након добијања Нобелове награде за мир. Његов наследник је наставио да поштује споразум, али је следеће 1996. године дошло до промене власти у Израелу, мировни преговори су пропали, а у још већој мери је настављено насељавање Јевреја на окупираним територијама. Палестинци реагују терористичким акцијама, Израелци одговарају одмаздама.

„Насиље и наизглед нерешива ситуација дали су, међутим, позитиван резултат: уверили су већи део светске јавности – укључујући овај пут и Сједињење државе Џорџа В. Буша – да је мир могућ само под условом да упоредо настану и палестинска и израелска држава. Каква сурова иронија историје, која једини излаз из ситуације види у подели палестинске територије, што су Арапи одбили још 1947.“

Масимо Кампанини, Историја средњег истока (1798-2006), Београд 2011, 172-173.

Сукоб и даље траје. Последњи рат у Гази је почео октобра 2023. године. Од 2012. године Палестина има статус посматрача у Уједињеним нацијама. Већина чланова УН-a признаје Палестину.

„Историјска чињеница да се ниједан народ, који је две хиљаде година био далеко од своје земље, никада није вратио на њу као господар, сама по себи била је довољна да се на јеврејски пројекат у Светој земљи гледа са извесном дозом чуђења, а понекад чак и дивљења. Јевреји су се не само вратили у своју прадавну земљу, него су обновили свој језик, веру, културу, државу и војску, населили просторе који су вековима били углавном прекривени пустињама, мочварама и дивљинама, изградили градове и насеља и све то бранили од много бројнијих непријатеља.“

Boris Havel, Arapsko-izraelski sukob, Zagreb 2013, 30. (цитат је прилагођен српском језику)

„Од стварања Израела до данас прошло је скоро осам деценија. Све се променило. Египат је био прва арапска земља која је признала Израел. Признао га је и Јордан, а прошле године су га признали и Уједињени Арапски Емирати, Судан, Мароко, Бахреин. Израел је толико политички ојачао да је постао савезник Сједињених Држава, којима су у стању да пркосе и не послушају све америчке захтеве.“

Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 251. (цитат је прилагођен српском језику)

Поделе унутар подела

„Међутим, и јеврејска је већина дубоко подељена. Пре свега на две групе: Ашкеназе и Сефарде. Обе скупине порекло вуку из самог Израела из предримског доба. Ашкенази су светлије боје коже, и насељени касније у првом реду у Европу, док су Сефарди име добили по хебрејској речи за Шпанију – Сефарад – а чине их углавном стотине хиљада Јевреја протераних из арапских земаља после проглашења државе Израел 1948. године. […]

Унутар јеврејске популације, и Ашкеназа и Сефарда, постоји још једна, строжа подела на оне секуларне (49 посто), традиционалне (29 посто), религиозне (13 посто) и ултраортодоксне (9 посто) Јевреје. Ови последњи називају се харедими, они који су изузетно побожни. Осамдесет седам посто секуларних Јевреја и даље похађа обред Пасхе, а половина пали свеће петком увече, али међу њима постоје многе, у друштву изразито видљиве разлике.

[…]

Палестина је пак највише подељена територијално и постоје бројне препреке за оснивање јединствене палестинске државе, а једна од њих је да не постоји једна палестинска територија већ две: Западна обала и Газа. Није проблем удаљеност између њих, јер уз пристанак свих страна четрдесет километара израелске територије било би лако превладати мостом или тунелом, али та два подручја подељена су и политички и идеолошки.

Чак и кад би, теоретски, Израел био спреман о томе преговарати, то не би било могуће јер су и сами Палестинци у том смислу подељени. Донекле секуларни покрет Фатах доминантна је политичка снага под Палестинском самоуправом (ПА) и управља с два и по милиона Палестинаца на Западној обали, док радикални исламистички покрет, Хамас, под својом управом има 1,7 милиона људи у појасу Газе; они веома различито размишљају о политици према Израелу. [Фатах признаје поделу територије на државе Израел и Палестину, а за Хамас је све то Палестина.]“

Tim Mašal, Doba podjela – zašto u svetu niču novi zidovi, Zagreb 2021, 79-80, 85. (цитат је прилагођен српском језику)