У годинама након Другог светског рата комунисти су покушавали да преузму власт у земљама источне Азије (Кини, Кореји, Бурми, Малезији, Индонезији). У Кини је до 1949. године настављен грађански рат између комуниста и националиста (Куомитанг), који је започет још 1927. године. Победили су комунисти, а националистичке власти су избегле на Тајван, који је назван Република Кина, насупрот Народној Републици Кини, како су комунисти назвали кинеску државу. У УН Кину је до 1971. године представљао Тајван, данас познат и као Кинески Тајпеј.
Комунизам је победио у Кини иако та земља није одговарала Марксовим претпоставкама о неопходним условима за револуцију. Кључни разлози су били сиромаштво већине становништва, власт неспособна или чак и незаинтересована да реши проблеме и ванредне околности рата који омогућава радикалне промене (слично као и у Русији и Југославији). Када су власт заузели, сваки покушај отпора је сузбијан терором. Број жртава комунизма се у Кини мерио милионима.
Односи између највећих комунистичких држава, СССР-а и Кине, нису били увек добри. Већ током Другог светског рата Стаљин је у кинеском грађанском рату подржао противнике комуниста. Проценио је да су националисти поузданији савезник у рату против Јапана. Стаљин је страховао да би победа комуниста у Кини могла изазвати интервенцију САД-а у суседству. После победе комуниста односи су побољшани. Кинеске власти су у изградњи комунизма спроводили упутства из СССР-а. Међутим, временом су кинеске власти више истицале улогу сељака у изградњи комунизма, који је био усмерен ка радницима, па је напуштањем совјетског модела дошло до разлаза са СССР-ом.
„Корејско полуострво је подељено за само неколико сати, одлуком америчких војника и дипломата средњег ранга и њихових совјетских колега, дан након што је на Нагасаки бачен плутонијумски „Дебељко“. […] Совјети се нису противили, па је 15. августа 1945. године почела подела нације и полуострва које има хиљадугодишњу свест о својој посебности, територији, култури, језику који је исти на северу и југу. Тачно три године касније, 15. августа 1948. године, у Сеулу је проглашена Република Кореја, са претензијама да влада целим полуострвом. Исто се догодило и у Пјонгјангу 9. септембра, када је Ким Ил Сунг постао шеф НДР Кореје. […]
Тако су 1945. године на северу Полуострва на власт дошли комунистички борци против колонијалног освајача. На југу је власт организована с ослонцем на стару елиту, која је годинама служила Јапанцима.“
Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 291-292. (цитат је прилагођен српском језику)
Кореју су од јапанске окупације ослободиле совјетске и америчке трупе. Американци и Совјети су након јапанске предаје корејског полуострва у августу 1945. дуж 38. паралеле поделиле подручје одговорности (слично као у Немачкој). САД су преузеле надзор над јужном (у којој је живело 17 милиона становника), а СССР над северном Корејом (у којој је живело 9 милиона становника). Московским споразумом с краја 1945. (САД, СССР, Британија, Кина), предвиђено је да се најкасније за пет година Aмериканци и Совјети повуку из Кореје, пошто омогуће да се у јединственој Кореји успостави демократска власт.
Уместо тога, избио је грађански рат (1950-1953) помогнут од СССР-а и Кине са једне и САД-а и УН-а са друге стране. Најпре је војска са севера брзо напредовала ка југу, па је уследио тотални преокрет уласком Сједињених Америчких Држава у рат, те још један уласком Кине. Сеул су два пута освајали комунисти, а са друге стране у главним градовима севера бомбардовањем је уништено 80% зграда и индустрије. Након промењивих односа снага рат је завршен незнатном изменом границе у односу на ону пред почетак рата.
„Погинуло је 415.004 Јужнокорејаца, милион и по Севернокорејаца, 900.000 Кинеза и 3.904 припадника Уједињених нација из разних земаља. Пет година након завршетка Другог светског рата, у овом рубном рату је погинуло више Корејаца него што је у Другом светском рату погинуло Јапанаца.“
Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 294. (цитат је прилагођен српском језику)
Током Корејског рата СССР и САД су тестирале своју војну технологију. Рат је послужио за додатно наоружавање. Северна Кореја је остала комунистичка до данас, а на власти се смењују синови диктатора, као династија.
„За укупну историју човечанства, најважније је што су Сједињене Америчке Државе због Кореје убрзале привредну обнову Јапана, успоставиле ланац војних база по свету, зато што је крајем 1950. одобрен план Пола Ницеа, којим је вишеструко порасло издвајање за америчке војне снаге. Тајван је добио гаранције безбедности, Француска Индокина такође. Они којима смета што су САД најјаче на свету и често светски полицајац узроке треба да пронађу баш у Кореји, на рубу света, догађају који на човечанство утиче иако је заборављен чак и у Америци. Они који траже тренутак када је Маова Кина најавила колико је озбиљна држава могу га пронаћи у кинеском уласку у Корејски рат и победа на његовом почетку. Свет је то у којем живимо, у којем се удаљености бришу, а сличности препознају свуда.“
Tvrtko Jakovina, Svijet bez katarze, Zagreb 2023, 296-297. (цитат је прилагођен српском језику)
Након Другог светског рата и пораза Јапана, Французи су покушали да обнове своју власт у Вијетнаму, али су наишли на снажан отпор у рату који је трајао од 1946. до 1954, када су Французи претрпели одлучујући пораз. На мировној конференцији у Женеви је одлучено да у Индокини настану три независне државе: Лаос, Камбоџа и Вијетнам, који је, као и претходно Кореја, подељен на два дела са границом на 17. паралели, уз план да се уједине након демократских избора, предвиђених за 1956. годину. Уместо тога је избио грађански рат, где су СССР и Кина подржавали комунистички север, а САД (у рату званично од 1964, мада су први амерички војници у Вијетнаму страдали још 1959. године) југ.
Након милионских жртава и повлачења Американаца (1973), комунистичке власти са севера су ујединиле Вијетнам (1975).
Ово је био најдужи рат у којем су САД икада учествовале. Американци су због идеолошких предрасуда и уверења да је комунизам слаб и да нема подршку, били убеђени да ће победа бити лака и брза. Рат је све више личио на рововски, сличан Првом светском рату. Гутао је војнике, а мало шта се померало. Убијено је пола милиона Вијетнамаца, око 100 000 рањено, остало је 5 милиона избеглица, а око 1,4 милиона је емигрирало са југа, бежећи од комунистичких власти (од укупно 16-17 милиона становника). Половина их се населила у САД. Био је ово први рат са сталним телевизијским праћењем. Од 1967. године у Америци су почели масовни антиратни митинзи и студентски немири тим поводом.
Америчка интервенција била је за Вијетнамце само наредна етапа у низу борби против страних окупатора. Американци су дошли након Кинеза, Јапанаца и Француза. За САД Вијетнам је био симбол комунистичког изазова који је региону претио “домино ефектом”. Током рата у Вијетнаму (1965-1975) САД су бомбардовале Вијетнам, Лаос и Камбоџу (све три државе независност од Француске су стекле 1954. године) са три пута више експлозива него што је било коришћено током целог Другог светског рата.
И након америчког војног повлачења (1973), које је имало значење капитулације суперсиле, и након уједињења Вијетнама 1975, Индокина је остала подручје ратова, геноцида и сиромаштва. Национализам и комунизам су у Индокини до краја седамдесетих подстицали наставак разарања и геноцида уместо мирне обнове. Камбоџа је потпала под власт једног од најкрвожеднијих левичарских режима чији су социјални експерименти добијали исход масовних злочина. Вијетнам је ратовао са Камбоџом, потом и са Кином. Индокина је остала једна од најнеразвијенијих области Азије.
Камбоџа и Лаос су потпали под утицај Вијетнама. У Камбоџи су 1975. власт преузели Црвени Кмери (Кмери су најбројнија етничка заједница у земљи), срушивши проамеричку владу. Спроводили су аграрни комунизам. Највећи део градског становништва је присилно премештен на село. Уништене су библиотеке, школе и храмови. За 3 године убијено је око 2 милиона људи (од око 7,5 милиона становника). Режим вође Пола Пота се, како би спречио вијетнамску хегемонију, ослањао на Кину, насупрот СССР-а који је подржавао Вијетнам.
Вијетнам је 1978. окупирао Камбоџу, после чега га је напала Кина 1979. године. У кратком рату без исхода погинуло је 35 000 људи. Црвени Кмери су се држали као покрет отпора (повучени у џунглу) вијетнамској окупацији до краја деведесетих. Још један пример да су се велике силе руководиле само личним интересима, а не принципима је подршка САД-а Црвеним Кмерима, јер су били противници савезника СССР-а. Камбоџа је таворила у још дубљој беди од Вијетнама.
Историјска читанка 
[…] довела до тога да је Сенат, још увек под утиском вијетнамског пораза, одбио да одобри додатна средства за даље […]
[…] су у Америци и Европи протестовали против рата у Вијетнаму (на масовном протесту поводом тога у Београду 1966. […]