Пре Другог светског рата у Африци су независне државе биле Либерија (основали је ослобођени робови из Америке 1847. године), Јужна Африка (1910), Египат (1922) и Етиопија, која је била колонија само у периоду 1936-1941, под Италијанима.

Од 1945. до 1993. године у Африци је настало 40 држава. У првом таласу деколонизације независност су 1950-их година добиле: италијанска Либија (1951) и Сомалија (1960), британски Судан (1956) и Гана (1957) и француски Мароко (1956), Тунис (1956) и Гвинеја (1958). Други талас је био раних 60-их кад су Британија, Француска и Белгија (Конго) дале независност свим преосталим колонијама.

Трећи талас је уследио после пада диктатура у Шпанији и Португалији, до средине 70-их (шпанска колонија је била Западна Сахара у Мароку). Процес деколонизације завршио се у потпуности након ратова у Намибији 1990. и Еритреји 1993, док независност Западне Сахаре још увек оспорава Мароко (Мауританија је у међувремену одустала од тога).

View this post on Instagram

Највећи отпор деколонизацији пружало је европско бело становништво, које је удобно живело у колонијама и за које је повратак у метрополе био шок. Када је процес деколонизације отпочео био је брз и незаустављив. Нове државе су задржале границе које су направиле европске империјалне силе (углавном исцртане на Берлинској западноафричкој конференцији одржаној 1884/5. године). Те праволинијске границе нису биле реалне у односу на етничку слику, што је крајем 20. века изазвало ратове са етничким чишћењима и геноцидима. Главни мотиви у тим ратовима, за разлику од етничких сукоба у Европи, углавном нису били национално уједињење или територијално проширење, него контрола ресурса (углавном воде, јер у подсахарској Африци приступ пијаћој води нема више од 40% становништва). У целој подсахарској Африци (без арапских земаља на Медитерану) постоје само три релативно хомогене етничке државе (Сомалија, Боцвана и Лесото), а најдрастичнији пример етничке хетерогености је Демократска Република Конго, где живи више од 200 етничких заједница које говоре различитим језицима (од којих најбројнија чини мање од 5% становништва). Стога су скоро све границе вештачке. Пре колонијализма већина Африканаца није живела у државама. Данас у Африци има држава које су међународно признате, али не испуњавају своју функцију, јер не задовољавају основне потребе грађана. Најбољи пример тога је Сомалија.

„У неким државама, на пример, у Судану, централна власт од стицања независности никада није успоставила контролу над целокупном територијом. Подсахарска Африка је ,,данас једини регион у свету где наилазимо на велика, насељена пространства која нису под ефективном влашћу централне владе националне државе“. Власт у подсахарској Африци првенствено значи контролу над главним градом и раштрканим профитабилним природним ресурсима, а не над државном територијом. Како је то сликовито изразио један стручњак Светске банке, „држава престаје код 12 километра“ од центра престонице. Неразвијеност транспортних мрежа и неисплативост опорезивања сиромашног становништва чине да се у многим афричким државама ван поменутог радијуса налази мало тога о чему треба бринути.

Зато, по правилу, војска чува главни град, а не границе. […] Чак и током Хладног рата велике силе су као владара признавале оног ко контролише главни град, најчешће лоциран на обали океана, и изузетно ретко, и прилично недоследно подржавале оне актере који су желели да мењају границе.“

Зоран Ћирјаковић, Глобална Африка, Београд 2013, 59-60.

Сиромаштво је било главни проблем Африке, опстао и након деколонизације. Укључивањем у светску привреду (што је првобитно донело економски напредак 60-их година) и индиректном контролом од стране некадашњих империја, афричке земље су дошле у ситуацију да су се специјализовале за извоз једног производа што је у ситуацијама економских криза, као 70-их година, када је долазило до затварања претходно сигурних тржишта, доводило до економских катастрофа. Уследила су велика задуживања афричких земаља. Историју Африке у 20. веку обележио је и велики пораст броја становника, са 93, на почетку века, на 700 милиона на крају века. У неразвијеним афричким земљама то је изазвало егзистенцијалне проблеме.

View this post on Instagram

Египат се крајем 19. века нашао под контролом Велике Британије (битан јој је био због Суецког канала, на путу ка богатој колонији Индији), иако је формално био под влашћу Османског царства. У Први светски рат Османско царство се укључило на страни Немачке, па су Британци и званично Египат учинили својим протекторатом. Године 1922. Египту су препустили независност. Године 1952. војним ударом у Египту је збачена монархија и успостављена једностраначка република. Од 1956. њен председник је био Насер. Удаљио је Египат од западних земаља и био најутицајнији лидер арапског света. На Насерово приближавање СССР-у и Кини, САД су реаговале повлачењем из финансирања изградње бране у Асуану, која је требало да постане кључни извор не само за Египат већ и за читав регион. Била је то скупа уцена, а такав је био и одговор. Египат је национализовао Суецки канал, с образложењем да је то неопходно да би се одатле финансирала изградња бране. Тако је почела Суецка криза (1956). Велика Британија и Француска су решиле да у Египту интервенишу саме, без знања САД-а, јер су тај простор схватале као традиционално свој. Идеја је била да суседни ривал Израел (Египат је био међу арапским државама које су браниле Палестину) изврши први напад, да би цела акција изгледала као локални сукоб. Затим су Велика Британија и Француска своју акцију образложиле као помоћ Израелу. Војске те две европске силе искрцале су се у Порт Саид, египатски град на улазу у Суецки канал, али је успех био краткотрајан. Египћани су блокирали канал тиме што су потопили бродове напуњене цементом целом дужином канала и тиме онемогућили његово коришћење. Само дан после војне акције европских сила, САД су их натерале да се повуку и прекину ватру, уплашене да би могле изазвати мешање СССР-а и додатно приближавање Египта комунистима.

Алжир је водио рат за независност од Француске од 1954. до 1962. године. Француска је започела инвазију на Алжир још 1830. године. Отпор Алжираца у западном Алжиру почео је 1832. године. Французима је било потребно чак 17 година да сломе отпор. Године 1848. је Алжиру укинут статус колоније и усвојен је као интегрални део Француске. Однос Француске према Алжиру није био исти као према другим колонијама у свету. Политичко руководство и француски националисти су Алжир доживљавали као интегрални део Француске и због тога су осамостаљењу Алжира пружали велики отпор. Сукоби око независности Алжира изазвали су најжешћу реакцију једне колонијалне силе. Рат је био изузетно бруталан. Рачуна се да је од око 9 милиона Алжираца њих скоро 3 милиона било отерано у избеглиштво, а да је живот изгубило око милион људи. Француском националном поносу снажан ударац је задала Индокина, а Алжир је претио да га докрајчи. Француска војска (која је бројала 750 хиљада војника) била је потпуно немоћна против герилског покрета који се повукао у унутрашњост земље, што је доводило до одмазди и покоља над цивилним становништвом. У Француској је наступила велика политичка нестабилност, војска је почела да превазилази своја овлашћења, показивала је и намере да изврши пуч.

Однос Француске према Алжиру цепао је француско друштво између националиста, који су сматрали да је Француска колонијална сила, и нових генерација, које су сматрале да Алжир треба да добије своју самосталност. Број Алжираца у тренутку освајања 1830. године је био милион и по људи, а у тренутку избијања рата за независност око 10 милиона. Број француских досељеника шездесетих година двадесетог века био је око 800 хиљада. Они су добили најбоља имања на северу Алжира и живели у много бољим условима него муслиманско становништво.

Године 1961. на организованом референдуму 78% становника Француске изјаснило се за прекид и повлачење француских војника из Алжира. Међутим, то није био крај рата, будући да такву одлуку нису подржавали француски усељеници у Алжиру и један део војске. Други референдум за самосталност Алжира организован је јуна 1962. и тада је за независност гласало 91% становништва Француске.

„Југославија је била прва европска држава која је признала Привремену алжирску владу. Признање је довело до повлачења француског амбасадора из Београда и привременог прекида француско-југословенских дипломатских односа.“

Љубодраг Димић, Југославија и Хладни рат, Београд 2014, 276.

На афричкој обали Медитерана независност су стекли још Тунис (од Француске) и Мароко (од Шпаније и Француске) 1956. године. Најмногољуднија афричка земља (седма у свету) Нигерија је независност од Велике Британије стекла 1960. године. Ова земља богата нафтом (осми произвођач у свету) је оптерећена унутрашњим поделама (северни муслимански и јужни хришћански део), као трајним фактором нестабилности. Стање је постало драматично 2002. године, када је исламистичка група Боко Харам (у преводу „забрањено западно образовање“) на северу земље почела да уводи шеријатско право. Преко 90% становништва Нигерије живи испод границе сиромаштва.

Најбогатија држава Африке је Јужноафричка Република, богата златом и дијамантима. Стога је бело становништво по сваку цену настојало да задржи привилеговани положај. Расна дискриминација је започела 1910. године. Црначком становништву је забрањено запошљавање на квалификованим радним местима. Због тога нису имали интересовање за образовање, те су без друштвеног напредовања живели у беди. После Другог светског рата расна подељеност друштва је законом озваничена. Апартхејд је постао званична политика. Идеја је била стварање „беле“ Јужне Африке, у којој ће друге расе бити принуђене да живе у неусловним и пренасељеним деловима, бантустанима. Режим је имао подршку САД-а, које су се плашиле ширења комунизма преко покрета за права црнаца. Опстао је до 1991. године. Први црни председник Јужноафричке Републике, Нелсон Мандела, изабран је 1994. године.

„Најгоре су прошле бивше португалске и белгијске колоније и поседи. Португал је гушио сваку побуну и спречавао еманципацију афричког становништва користећи, чак и према ниским европским стандардима из раних шездесетих, екстремно насиље и бруталност – угледни британски борац против апартхејда га је назвао ,,ефикасно дивљање“. На крају колонијалне управе, у Мозамбику и Анголи, две највеће португалске колоније у региону, стопа неписмености била је већа од 99%. Португалска управа је по многим критеријумима била најбезобзирнија, а португалско наслеђе убедљиво најстрашније. На пример, мерено „бројем жртава насиља и покоља“ на сваких 10.000 становника у периоду од 1960. до 1990. године на првом месту неславне листе је португалско наслеђе са ,,застрашујућих“ 4.000, на другом белгијско са 3.000, затим британско са 790, а најмање бруталним се показао pax franca са ,,само“ 35.

На дан проглашења независности белгијског Конга, земље величине Западне Европе, мање од двадесет становника је имало факултетску диплому, а међу њима није био ниједан доктор. Белгијанци су ,,земљу предали групи необразованих људи“ – већина министара у првој влади Конга никада није ишла у средњу школу, а премијер Патрис Лумумба је био поштар. Разлози за ускраћивање образовања Африканцима нису били само расистички – бројни колонијални проконзули истицали су опасност од прихватања ,,револуционарних идеја“. Овако неодговорну политику не треба губити из вида када размишљамо о развојним неуспесима у постколонијалном периоду.“

Зоран Ћирјаковић, Глобална Африка, Београд 2013, 47-48.

„Oдређене новоослобођене земље имале су само једноцифрен број свршених студената, а посвуда je постотак деце која иду у основну и средњу школу гравитирао ка 10%.“

Немања Радоњић, Студенти из Африке у социјалистичкој и несврстаној Југославији: Прилог истраживању слике Другог, у: Годишњак за Друштвену историју, година XXVIII, свеска 1, 2021, 23.