„Јануара 1960. године у Брисел је позван Патрис Лумумба, поштански службеник из Белгијског Конга, вођа тамошњег ослободилачког покрета. Саопштена му је неочекивана одлука метрополе да ће признати независност колоније 30. јуна 1960. године. Додуше, план је био да Белгијанци задрже утицај у влади и војсци, као и да белгијским фирмама остану рудници угља. Ипак, није све ишло тако глатко. Прво је дошло до побуне у војсци против белгијских официра, а затим су почели и напади на белгијске цивиле и њихову имовину, што је изазвало реке избеглица. Земља је тонула у хаос.

Криза у Конгу је била прилика да се две суперсиле умешају у процес деколонизације Африке и потраже своје савезнике, делећи тако и тај континент по линијама биполарне поделе света. Позив за помоћ двема суперсилама упутио је новопостављени председник владе Патрис Лумумба, покушавајући да угуши сепаратистички покрет у провинцији Катанги, богатој угљем, златом, дијамантима и бакром, који је прогласио независност у односу на централну владу у Леополдвилу. На челу покрета налазио се Моисе Чомбе. Прва помоћ стигла је од мировних трупа УН, али је, на Лумумбин позив, ускоро дошла и подршка СССР-а. Ајзенхауерова [председник САД-а] реакција била је такође брза. Он је тражио свог савезника у грађанском рату, јер није желео да подржи Чомбеа, у страху да би то водило у распарчавање и других афричких држава и довело до хаоса на читавом континенту. Помоћ није желео да пошаље ни Лумумби, кога је Вашингтон видео као човека Москве. На крају је САД војну помоћ послао антикомунистичком команданту конгоанске војске Жозефу Дезиреу Мобуту, што је створило и трећу страну у грађанском рату који је отворио врата Хладног рата у Африци. Брзом војном акцијом Мобуто је успео да Лумумбу скине с места премијера и да сам дође на ту позицију. Лумумбу су Мобутове јединице убиле средином јануара 1961, што је од њега направило симбол слободе за многе народе Африке. И поред Лумумбиног свргавања, на југу земље је успостављена просовјетска влада, која је наставила рат. Током неколико следећих година централна Мобутова власт је успела да истисне совјетску зону, као и белгијску, која је подржавала Чомбеа и његову сепаратистичку област са центром у Катанги. У једном тренутку, 1964. године, уз америчку помоћ Чомбе је постао премијер уједињеног Конга, али ни то није донело смирење ситуације. Побуњенички покрети наставили су борбе, а придружио им се и Че Гевара, верујући у могућност револуције. САД су помогле и војни удар и, након четири године рата, 1965, довеле на власт Мобута, који је успоставио контролу над целом земљом и утврдио репресивну власт. Име земље је 1971. променио у Заир, а себе је преименовао у Мобуту Сесе Секо, док је главном граду променио име из Леополдвил у Киншаса, да би земља понела што више афричких симбола и избрисала колонијалну прошлост. Киншаса је тако добила чврстог антикомунистичког владара који је био главни ослонац Запада у Хладном рату. То је значило и да је дошло до значајног заокрета америчке политике и да је насилно наметање својих људи, упркос расположењу у земљи, постало метод којим је био напуштен концепт ширења демократије у свету.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 273-274.