1. Грађански рат у Либану
2. Рат у Сирији

Грађански рат у Либану

Грађански рат у Либану трајао је од 1975. до 1989. године. Либанско друштво је подељено између хришћана (католика маронита) и муслимана, који су подељени на шиите и суните. Ситуацију је закомпликовало присуство палестинских избеглица у време сукоба Арапа са Јеврејима.

„Маронити су били непоколебљиви непријатељи Палестинаца и хтели су да дођу до договора са Израелом. Шиити и други муслимани, који нису били за поновно приближавање Израелу, свог природног савезника нашли су у Сирији.“

Масимо Кампанини, Историја средњег истока (1798-2006), Београд 2011, 177.

Шиитска заједница је била сиромашна, али у бројном порасту. Заштитника је нашла у Сирији, под чијом контролом се нашла у наредном периоду. Либан је затим напао Израел. Међународне мировне снаге нису биле успешне. Израелски напад на Либан је довео до стварања шиитске милитантне организације Хезболах („Божја партија“). Хтели су да побољшају положај шиита и створе муслиманску државу као у Ирану. Хезболах је изабрао мучеништво као офанзивно оружје. Натоварени експлозивом, самоубице су нападале војне циљеве. Тако је 1983. године страдало 250 америчких и француских војника.

„После израелског повлачења рат се полако примицао крају и 1989. je у Таифу у Саудијској Арабији одржан састанак на врху између либанских политичких страна, чиме је заправо и окончан сукоб. У Таифу је постигнут компромисни споразум. Иако је већинско становништво било муслиманско, а не хришћанско, задржана је уставна одредба да место председника републике заузима хришћанин. Међутим, његова овлашћења су смањена, а у односу између сунитских и шиитских муслимана постигнута је већа равнотежа.“

Масимо Кампанини, Историја средњег истока (1798-2006), Београд 2011, 179.

Након завршетка грађанског рата у Либану је дошло до економског напретка. Верска подељеност више није била толико изражена. Хезболах је постао партија са учешћем у власти. Дошло је до развоја парламентаризма, већег него у другим арапским земљама. У земљи се и даље осећао утицај Сирије, чије трупе су остале у Либану након завршетка грађанског рата, што се променило 2005. године под притиском међународне јавности након убиства бившег премијера који је био противник Сирије, које је приписано сиријским тајним службама.

Изгледало је да је Либан кренуо ка остваривању демократских слобода, али је већ следећег лета 2006. године дошло до новог напада Израела.

„Одлучан у намери да казни Хезболах и поново изгради безбедносни појас на југу земље кедрова [дрво, симбол на застави Либана], Израел је без одговарајуће припреме отпочео напад који су Американци прећутно подржали, вероватно у нади да ће он успут да захвати и Сирију. Хезболах је успео да се одупре и у суштини је поразио израелску војску. Арапско јавно мњење, укључујући и суните, стало је уз шиитску партију која је стекла велики легитимитет и у очима арапског света постала херој отпора против агресије јеврејске државе.“

Масимо Кампанини, Историја средњег истока (1798-2006), Београд 2011, 179-180.

Рат у Сирији

„У Сирији је дошло до подела на више етничких и секташких скупина: сунити, шиити, алавити, Курди, хришћани, друзи и други. Отац председника Асада, Хафез, земљу је ујединио под жестоком секуларном диктатуром, али с порастом насиља 2011. године ти су окови брзо збачени. Грађански рат у Сирији један је од најнасилнијих и најкомпликованијих сукоба у свету, у који је укључено више учесника. Сиријски је рат почео као устанак против председника Асада, али већ 2013. године постао је рат за страни утицај на том подручју. Иран подржава Асадов режим, док Саудијска Арабија стоји иза неких од сунитских побуњеничких група. Исламска држава и овде је имала пресудан утицај, премда је до краја 2017. изгубила готово сву територију коју је дотад освојила у Сирији и Ираку. До краја 2018. укључили су се Русија, Иран, Уједињено Краљевство, Француска, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Турска, Израел, Хезболах и остали. Поделе између Ирана и Израела, Турске и Курда, Русије и Запада, шиита и сунита на Блиском се истоку одигравају на бојним пољима широм те државе у рушевинама. Све су стране чиниле грозна злодела; власт је чак била оптужена за коришћење хемијског оружја против властитога народа. У земљи су расељени милиони људи, а милиони су и избегли у иностранство.“

Tim Marshall, Doba podjela – Zašto u svetu niču novi zidovi, Zagreb 2021, 102-103. (цитат је прилагођен српском језику)

Долазак великог броја избеглица из Сирије у Европу је изазвао мигрантску кризу 2015. године.

Курди – највећа национална мањина у свету

Башар ал Асад је у децембру 2024. из Сирије, чији је председник био од почетка века, побегао у Москву. Рат је завршен после више од 13 година. Земљом од јануара 2025. године влада исламиста који је у рат у Сирији ушао као припадник терористичке организације Ал Каида, па касније основао умеренију организацију. Демократија се у Сирији не назире у наредном периоду. У дуготрајним ратом разореном земљи, коју је напустило више милиона образовних и имућних грађана сиромаштво незапамћених размера је свеприсутно.