„Америчка трговина отворила је ново тржиште послујући кроз канцеларије Португалаца и Британаца у Африци. Било је то тржиште робова као робе, за искоришћавање као бесплатне радне снаге. […] Трговина која је омогућила напредак и моћ Америци донела је сиромаштво и страну доминацију Африци. Најздравији мушкарци, жене и деца пресељени су из Африке.“

Сенка Ковач, Везе Западне Африке и Јужне Америке, у: Латинска Америка и савремени свет, Београд 1995, 84.

Трговину робљем отпочели су Португалци и Шпанци у XVI веку, у XVII веку појавили су се Холанђани, Французи и Енглези, од којих ће последњи у XVIII веку потиснути конкуренте и преузети водећу улогу у трговини робљем. Робове су у Америци размењивали за злато и локалне производе попут шећера и кафе.

„Робови превожени у јужне крајеве западне хемисфере успели су да задрже доста од своје културе. У Северној Америци породице су разбијане уништавањем било каквог осећања повезаности са прошлошћу или дељењем племенских група тако да су традиционалне обавезе биле поништене, принудом да уче и говоре енглески језик и између себе. У Јужној Америци исти циљ је постигнут супротном одредбом. Постојало је државно земљиште за робове да би намерно били у племенским заједницама, где су Португалци подстицали batouques – такмичења два племена на периодичним свечаностима где се играло и свирало, чиме се стварала подељеност и нетрпељивост између робова.“

Сенка Ковач, Везе Западне Африке и Јужне Америке, у: Латинска Америка и савремени свет, Београд 1995, 85.

За разлику од ислама код Арапа, хришћанство у Америци углавном није спашавало црнце ропства.

„У Сједињеним Државама било је примера да су ослобађали робове ако би примили хришћанство. Али логика економије била је јача од добрих осећања. Од краја XVI века била је присутна идеја да католик може да буде роб и да се крштењем не мења социјални статус човека.“

Сенка Ковач, Везе Западне Африке и Јужне Америке, у: Латинска Америка и савремени свет, Београд 1995, 86.

Приликом одвођења робова мешани су црнци из различитих племена, који се међусобно нису разумели.

„У Северној Америци опстанак заједница угрожаван је не само дељењем породица и племенских група, већ и сталним продајама и релативно великом покретљивошћу робова. „Црње“ су сматране легалном робом и третирани као остали живи пољопривредни инвентар. Они су били прегледани и процењивани од потенцијалних купаца исто као када фармер прегледа тркачког коња или бика шампиона. Рађање је подстицано, чак и надгледано и контролисано као део пословне предузимљивости, јер су деца робиње припадала власнику.“

Сенка Ковач, Везе Западне Африке и Јужне Америке, у: Латинска Америка и савремени свет, Београд 1995, 87.

Робове из Африке Европљани нису доводили на свој континент.

„Институција црначког ропства, без обзира на неколико изузетака, никада није заживела у Европи, само на уљаним сликама елегантних ентеријера. Кад су већ морали да користе црне робове за пољске радове, Европљани су то чинили далеко од својих очију.“

Дејвид Лендис, Богатство и сиромаштво нација, Београд 2004, 88.

Економичност атлантске трговине робљем

„У ретроспективи, чини се да је атлантска трговина робљем не само ирационална већ и неморална. Поставља се оправдано питање зашто су Европљани 17. и 18. века добровољно слали младиће на афричку обалу, када се могло очекивати да ће тамо преживети можда само нешто дуже од годину дана. Око четвртине посаде на сваком броду који је превозио робље умирало је за време свог путовања. Претпостављало се да ће дужина живота младог исељеника из Европе који одлази у западну Индију бити од пет до десет година. Објашњење се, наравно, налази у чињеници да одлуку о подизању и вођењу комплекса плантажа није доносило читаво друштво, већ ограничени број појединаца, који су се из деценије у деценију прилагођавали таквим условима који су систем чинили уносним – бар за њих.

Један од очигледних апсурда система било је лоцирање плантажа у Америку. Било би уносније да су плантаже подигнуте тамо где се налазила радна снага – у Африци. Али Европљани су умирали у Африци много чешће него у западној Индији. У Африци није било много земљишта погодног за гајење шећерне трске, а у Новом свету било га је у изобиљу, али је било ненастањено. Одлука је стога донета у корист обе Америке, чим су уочене сличне вредности Бразила и Сао Томе. Иако су Европљани у току каснијих векова неколико пута покушавали да подигну плантажу на афричкој обали, већина је пропала до 20. века.

Жарком појасу Америке било је потребно ново становништво. Индијанци су умирали, али Африканци су имали неку врсту имунитета на уобичајене афричке, европске и азијске болести, као и на тропске болести. Африка је очигледно била најпожељнији извор становништва за Нови свет, али се морало рачунати са трошковима. Да су постојали добровољни исељеници из Европе, можда би та јефтинија али инфериорнија европска радна снага била пожељнија, али није било добровољних исељеника ни из Европе нити из Африке. Већина Европљана који су слати преко мора да раде на плантажама били су политички затвореници, криминалци и други несрећници. Они су били скупи, а понуда је била ограничена. Већина радне снаге је долазила из Африке и била је јефтина.

Кључни чинилац трговине робљем била је ниска стварна цена робова купљених на афричкој обали. Почетком 18. века плантажери из западне Индије били су убеђени да је цена робова била толико ниска у Африци и да их кошта мање да купе новог роба за рад на пољима него да одгајају робовско дете од рођења до почетка његовог радног века у четрнаестој години. Чини се да су они били у праву у тим првим деценијама, упркос високој стопи смртности досељеника. Међутим, половином 18. века све већа цена робова почела је да мења прорачуне. Плантажери су, посебно од седамдесетих година 18. века, почели да подржавају природни прираштај својих робова. Покушали су да добију уравнотеженији однос полова. Неки су чак давали и одсуство за трудноћу и награде за рађање.

Изгледа да је оваква политика пред крај 18. века утицала на потражњу робова из Африке. Током деведесетих година 18. века први пут долази до опадања дугогодишње трговине робљем. Чак и да није било промена у ставу плантажера о природном прираштају, то би се временом догодило, као и због увећаног броја становника, али нови став плантажера убрзао је ту тенденцију.“

Филип Куртен, Историја Африке, Београд 2005, 283-285.