„Река Конго улива се у Атлантски океан с толиком силином да мења боју морске воде стотинама километара унаоколо.

Некада, путник који је први пут паробродом долазио у Конго мислио је, видевши ту промену боје, да тек што није стигао. Али посада и редовни посетиоци колоније брзо су објашњавали новајлији да пред собом има још пуна два дана пловидбе, два дана током којих ће видети како вода постаје све више мрка, и све прљавија.“

Давид ван Рејбрук, Конго – епска историја, Лозница 2022, 9.

Јединствен случај у историји колонијализма био је Конго, који је 1885. године постао приватни посед белгијског краља Леополда II.

„Првога јуна 1885. краљ Леополд II пробудио се у својој палати у Лекену као други човек, поред тога што је био краљ Белгије, од тога се дана могао сматрати и сувереном једне нове државе, Слободне Државе Конго. Та држава ће постојати тачно двадесет три године, пет месеци и петнаест дана: 15. новембра 1908. претворена је у белгијску колонију. Конго дакле није почео као колонија, него као држава, и то као једна од најнеобичнијих које су постојале у подсахарској Африци. Као прво, шеф те државе живео је више од шест хиљада километара северније од ње да стигне из своје краљевине биле би му потребне четири седмице пловидбе, путовање на које никад није ни кренуо. Од постављења 1885. до смрти 1909, Леополд II никад није крочио у Конго. Кад се у обзир узму здравствени ризици скопчани с таквим путовањем, у томе нема ничег чудног. Ни шефови држава других европских колонијалних сила нису одлазили у регионе које су недавно стекли у централној Африци. Најнеобичније је било то што је белгијски суверен, за разлику од својих колега шефова држава, владао својом прекоморском територијом као свемоћни господар. Године 1885. Бизмарк, краљица Викторија и Жил Греви (Jules Grévy), председник Треће француске републике, такође су били на челу пространих региона у Африци, али нису им били приватни власници. Управљање њиховим колонијама припадало је држави. Одлуке донете у парламенту и влади нису биле приватна ствар која је зависила само од њих лично. Белгијски краљ, међутим, владао је новом државом у лично име

Званично, краљевина Белгија у том тренутку није имала никакве везе с Конгом; случајно је, ето, имала истог шефа државе као и тај забачени крај далеко у тропима. У Белгији, Леополд је био уставни монарх с ограниченим овлашћењима, у Конгу је владао као апсолутни суверен. Због тог крајње личног режима више је био налик краљу краљевства Конго у 15. веку него модерном европском монарху Као приде, стварно се и понашао као да то краљевство припада њему лично.“

Давид ван Рејбрук, Конго – епска историја, Лозница 2022, 53.

Белгијски краљ је део свог богатства посевтио учвршћивању нове државе, највише тако штоо је стварао нова насеља. Није уложио нарочито у изградњу државних служби, трудио се да трошкови буду што мањи, како би добит била што већа. Приход којем се надао наменио је Белгији. У још увек младој и нестабилној држави Белгији, приход из Конга је требао да надомести политичке, социјалне и националне проблеме.

„Белгијски је суверен добио свој Конго 1885. обећавши три ствари. На Берлинској се конференцији обавезао не само да ће зајамчити слободну трговину, него и да ће се борити против трговине робљем. Спрам белгијске државе обавезао се да никад неће тражити финансирање тог свог личног пројекта. До године 1890. своја обећања поштовао је у потпуности: слободна трговина је цветала, из трезора белгијске државе није тражио ништа, борба против трговине робљем још, додуше, није била окончана, но мисионарске станице ипак су редовно добијале „ослобођену“ децу на поклон. Може се рећи да је краља поштовање обећања дебело коштало. Да би потпомогао слободну трговину, морао је да о сопственом трошку развије неопходну инфраструктуру и администрацију. Подухват скуп, а корист од њега извлачили су други. Леополд је покренуо све то јер се надао да ће он лично извући озбиљан профит, али се страховито разочарао. Од 1876. до 1885. већ је инвестирао десет милиона белгијских франака, али приход није премашио ни седамдесет пет хиљада франака. Око 1890. посветио Конгу укупно деветнаест милиона франака. Велико богатство које је наследио од оца тако је нестало у виду ластиног репа. Краљ је такорећи пропао.“

Давид ван Рејбрук, Конго – епска историја, Лозница 2022, 69.

Похлепом опседнути белгијски краљ, који се пред крај живота оженио љубавницом коју је упознао као париску проститутку док је била тинејџерка, потребу за присвајањем Конга образлагао је хуманитарном мисијом, наводећи да ће становништво бити потпуно образовано и покрштено. Уместо тога Конго је опљачкан, лишен сировина, али и људских живота.

„Невероватан разлог тог незамисливог терора европских колонизатора над домаћим становништвом био је изум, од пре неколико година, генијалног ирског ветеринара, доктора Џона Данлопа из Белфаста. За трицикл свог сина осмислио је гумене цеви које се пуне ваздухом и затим их почео продавати. Потражња је убрзо била толика да се деведесетих година 19. века престао бринути о коњима и уложио новац у превозно средство будућности. Опремљени чудесно амортизирајућим гумама, бицикли су постали културолошки феномен, симбол младих генерација и њиховог доба, симбол брзине, слободе и физичких способности. Светска потражња за гумом је експлодирала.

Окренимо се значајном бизнисмену који је брзо схватио да је та потражња за гумом историјска прилика; био је то белгијски краљ Леополд II (1835-1909). Захваљујући услугама легендарног истраживача Хенрија Мортона Стенлија, краљ је 1885. стекао део Конга велик попут Европе. Ту територију сматрао је личним власништвом и од самог почетка колонију, коју је преименовао у Слободна Држава Конго, преобразио у интересну зону стварања профита. Унутрашњост земље обиловала је слоновачом и бројним домороцима који су се могли присилити на рад. Кад се догодио светски „бум“ потражње за гумом, Леополд је дознао да је његова колонија богата природним засадима каучука, што је имало потенцијал за стварање привременог монопола на светском тржишту гумом, барем док плантаже гуме у другим пределима довољно не сазру за производњу. Краљ је схватио да не сме губити време у стицању огромног богатства. Прионуо је на посао или, боље речено, присилио је на рад десетине хиљада домаћих људи гонећи их системским терором како би уприходио максималне приносе од извоза гуме, независно од људских губитака. Како дивљи засади захтевају пентрање уз дрвеће у густим шумским пределима, краљеви службеници контролисали су мушкарце, који се нису могли пењати оковани ланцима, држећи њихову децу и жене као таоце све док производне норме нису биле испуњене. Било какав отпор или чак неуспех у испуњењу тих норми резултирао је војним експедицијама у којима би цела села била спаљена, а становништво поубијано. Да докажу смакнућа, црним војницима, који би иначе могли потраћити цењену муницију за лов, било је наређено да из похода донесу руке жртава, што је често трајало недељама и изискивало димљење и сушење одсечених удова ради бољег очувања. Војне јединице укључене у походе имале су посебног дужносника, „чувара руку“. Војници који су хтели увећати своју накнаду за убијање, били су плаћени и за одсецање руку живих као и мртвих људи, остављајући преживеле жртве на месту где су их осакатили. Присилан рад, масовна силовања и отмице, више хиљада убистава и ретка бруталност били су саставни део производње гуме пристигле из Конга, којом је снабдевано прождрљиво захтевно европско и америчко тржиште. Управљајући из своје палате у Белгији, краљ Леополд обогатио се преко свих својих и најлуђих очекивања.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Europa, 1900-1914, Zagreb 2015, 122-124. (цитат је прилагођен српском језику)

Злочине у Конгу открио је, скоро случајно, Едмунд Морел (1872-1924), који је тамо доспео као енглески поморски службеник. Морел је у 28. години живота напустио посао и пронашао своју животну мисију у разоткривању и заустављању терора у Конгу. Писање новина које је Морел основао преносиле су европске и америчке новине. Морел је чак у ту сврху отпутовао у САД, где је посетио председника Теодора Рузвелта и добио подршку писца Марка Твена. Са друге стране, Леополд је ангажовао лобисте да објасне да ситуација у Конгу и није баш тако страшна.

„Све то било је узалуд. Рат за Конго био је и медијски рат и упркос највећем труду белгијски краљ је губио. То се можда догодило због његове стратегије којом је људе које је сматрао важнима покушао придобити организујући велелепне бесплатне вечере или је брошуре под насловом Истина о Конгу стављао у први разред луксузних вагона. С друге стране, Морел се окренуо широј јавности. Леополдове акције биле су узалудне, можда из једноставног разлога што је бранио необрањиво, до те мере да је ширио приче о злочинима што су их починили други колонијални режими и одбацио приче о ампутираним рукама унесрећених Конгоанаца, тврдећи да су то били изоловани случајеви малигног тумора који су несебично лечили белгијски лекари. Докази против њега били су поразни, а Белгија није имала ту политичку тежину да би је друге значајније велесиле браниле из стратешких разлога.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Europa, 1900-1914, Zagreb 2015, 140-141. (цитат је прилагођен српском језику)

Ефикасност Морелове кампање заснивала се на томе што је све више људи могло читати и куповати новине, које су постале најважнији извор информација и забаве. Под међународним притиском, Леополд је 1908. године пристао да Конго прода белгијској влади, када је његова колонија већ постала мање уносна јер су се појавили и други произвођачи гуме на светском тржишту. Тако је Конго претворен у регуларну колонију Белгије, од које је био 76 пута већи.

„Након деценија напорног рада Едмунд Морел, чиновник који се усудио успротивити се краљу, добио је свој двобој. Његов свети рат била је прва међународна кампања за људска права, а његова ливерпулска канцеларија прва невладина организација коју су често финансирали обични грађани и која је усмерила свој притисак право у лице највећим светским силама. То је сад било могуће јер су нови високотиражни медији утицали на демократизацију власти. Чак и у земљама попут Аустро-Угарске и Русије, где је цензура медија и даље била на снази, вешто написан текст учинио би цензуру сувишном. Информације и идеје муњевито су се шириле градовима и досезале чак и најудаљеније и најзабаченије фарме у распону од неколико дана. Моћ медија навирала је кроз промене, стварајући напослетку снажан притисак и намећући необуздану струју мисли.“

Philipp Bloom, Vrtoglave godine – Europa, 1900-1914, Zagreb 2015, 142-143. (цитат је прилагођен српском језику)

Процењује се да је у Слободној држави Конго у периоду између 1885. и 1908. године од последица колонијалне управе страдало 10 милиона људи, што је отприлике колико је погинуло и у Првом светском рату. Белгијски краљ Леополд II, који се тамо обогатио захваљујући томе што је приходе узимао себи, а трошкове проследио земљи, умро је 1909. године, у својој седамдесет петој.

О томе како је Конго добио независност може се прочитати овде.